oLjuba

A ja sam cuo da je bilo nekoliko stotina hiljada. Preko americkih i ruskih mdija koje svakodnevno proveravam, ponekad i francuske. Nemam nista protiv te brojke ali "nekoliko stotina hiljada" nose sasvim drugacije znacenje. A pogledao sam i video snimak....

Па јесте, тако испада. Ако сам вас насмејао мени је лакше, јер ме вишу брину преозбиљна и чак мрка лица. Јаоо, па нисте ваљда буквалиста. Ја сам мислио да упростим фокусирањем конкретно на тематику и то не мења ствар што мој текст испао дужи од вашег. Све једно како је, ја немам намеру да овде ништа цедим, али хула на Духа Светог је конкретнија. Оно што сте рекли не чини да нисте у праву али по светим оцима то је конкретније. Ни сам нисам за оптерећену цитатологију али не може да се о овом пише без потребног ослањања. Једноставно сте то тако широко обухавтили и обимно, да испада да је хула једна неконтролисана ширина у односу на Домострој. Притом треба да се разграничи да није исто грех против све Цркве као лични.

"Бог нас неће казнити зато што нисмо добро научили/интелектуално схватили догмате/учења". Сигурно је то тачно. Није реч наученом или ненаученом него је реч о осећањима које је имао и Сатанаил, када је решио да је паметнији од Бога. Дакле, реч је о городости, и паметовњу, о преузношењу над учећом Црквом, што је то у њој Дух Свети. А то је хулење. Незнање које се износи као ултимативни образац знања.

Испада да ја са вама сада полешем? Пре ће бити да то ви почињете. Желео само да допуним, да упростим оно што сте обимно и прешироко рекли. Вашим copy past освртањем и да хоћте нe може да избегде то, да ви управо "издвајате схватање интелектуалног застрањења" из оног што је овде речено а не ја. Извајате из контекста што је уобичајена бољка оваквих разговора. Јер ја једноставно то тако нисам рекао. Није то интелектуално застрањење него је оно рушилачко у Телу Христовом. Блгодат Духа Светог је богопознање а са њим и образовање. Ја се чудим да то ви не видите у оном што рекох. Контекстуално и кохезивно, и са светим оцима. О људској правди уопште нисам говорио па ми је нејасан ваш коментар. Правда се постиже у обожењу а не у индивидуалном, или друштвеном, у свему томе што ствара човек без Бога. Па не разумем ни ваш прилог који добро, али о нечем другом говори.

Не желим никоме да прекословим а посебно да створим убеђење да омаловажавам труд Александра. Зато се и извињавам за случајно прочитано питање на које сам решио да треба да кажем неколико речи. Јер морам. Ипак, овде морамо да будемо конкретнији а управо са том тесном везом са Словом Божијим и тумачима њега, јер је "Дух премудрости и Откровења" (Еф. 1, 17), (Издвајам Лопухина, Зигабена...). А посебно због тога што постоји континиуитет, јер су те речи упућене учећој интелегенцији тог времена, и то фарисејима и садукејима: "Тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светом..., ви који примисте Закон наредбама анђелским и не одржасте (Д.А. 7, 51. 53.). Аналогно и томе како то и данас расколници и вероломци "необрезаним срцем" формално говоре о Истини (Христу: ја јесам истина, Ин. 14, 6), обострано управљајући се формализмом канонизма спољашњих доказивања цркве у себи. Напад на тело Христово јесте та хула, и на све то што се овде помену. Али то није довољно да се каже. Напад на Светог Духа јесте одбацивање њега као Учећег. Њега, "који саопштава о стварима непознатим" (Св. Кирило Јеруслаимски, Поука 17, 19). Ово треба да сузимо до конкретних светоотачким мисли. Управо Свети Василије говори: Не треба да подижемо питања која су бескорисна и спорна", па доводи речи Тимотеја његове друге посланице, 2, 14. "Није корисно да се произносе пусте речи које не садрже никакву корист. Јер ако чак говоримо добро и корисно што не утврђује веру, то је увреда Светог Духа Божијег" (Творенија, књ. 2, ст. 2. Спб 1911). Негде раније сам указао на доксолошке речи Педесетнице: "Све даје Дух Свети: излива пророчанства..., неписмене научи мудрости, рибаре показа као богослове, сабира сав сабор црквени..., Који говори, дејствује, дели дарове..". То је Дух учећи онако како га Богочовек и обећа. Треба да се чувамо произвољности у оваквој тематици. Суштина схватања Духа Светог у Цркви је управо таква како откривају речи еванђелста Јована: "Он ће вас увести у сву истину" (, 16, 13), а потврућује у његовој "првој црквеној делатности" раздавању дарова интелекта које се описује у Делима Апостола (2, 4). Св. Симеон НБ у свом 40 Слову каже да "Дух Свети даје људима мудрост и знање...". Зато можемо да баш овако наведемо речи св. Кирила Александријског када каже да приликом одступања Духа Светог "човек пада у крајње неразумље, чак не зна ни самог свог Создатеља" (Творенија, књ 2, ст. 565. Москва 2001), аналогно св. Григорију који говори: "сада са нама пребива Дух који нам даје најасније познање Њега" (Творенија, књ 1, ст 458. Спб). Али у јасном контексту ове тематике: "они који говоре и уче овако ... (погрешно или јеретички) знају да само хула на Духа Светог није опроштена"..., или "лаж о Духу Светом" (исто 461). Јеретици хуле на Духа Светог! Они који својим учењем постискују Њега, што је фактуално и психолоки објашњиво да је то исмевање, понижавања, игорисање, преузношење над Њим..., једноставно хула. Што се тиче спасења човека ван Христа, то јест ван његовог Тела, по Откровењу записаном и пренесеном ми знамо да нема тог христоопштења, или богопштења. "Спасење" је делатни статус богопштења и личног слободног избора, а није статичано-магичан покрет Божији којим се у суштини руши човек. Спасење људи који су чули о Христу и затим се њега одрекли јесте избор слободне воље и суштаствености интегритета човека у њој, а самим тим и богоотсуство које ми називамо "неспасењем". Спасење незнабожаца или људи који нису никада чули о Христу и његовој Цркви по некима јесте могуће у тој премудрости Божијој која у таквом случају не може да повреди слободну вољу човека, или његов интегритет (дакле, и њима остаје да се у неком нама непознатом "домену" Божијег промисла сагласе, приме или одбаце). Не познавати Бога и свесно хулити на Његове дарове, а посебно на истину о Њему није исто. Прво је незнање а друго је хулење. Јеретици по природном односу према Телу јесу хулитељи и рушиоци Тела, и њима ван Цркве нема спасења, и ту је итекако управу светитељ Картагенски, или Хомјаков када кажу: "ван Цркве нема спасења". У решавању питања а зашто је Бог саздао грешнике (не треба "грех" апстраховати, него је он то када људи погрешно бирају и заузимају саморушилачке ставове, при том свесно наслађујући се својом слободом, или чак пркосећи њом) када је као Свезнајући знао да неће да се спасу, свети Палама овако пише: "Да нико не би могао да каже да је Он кривац њихове погибије, зато је Он и њих позвао. Зашто је Он уопште створио такве људе које ће бити предани на муке? Није он њих за муке створио него да их спасе, что показује и тај факт да је Он њих позвао... Они који тако постављају питање да окривљују Творца, они у суштини тврде да Бог није требао да ствара разумно биће; и чему би служио разум а да при њему нема слободне воље и тако се врши избор" (Омилија 41)? Дакле, јасно је да је стварање човека извршено у потпуном и савршеном односу према вољи Божијој да човека човеком чини његова слободна воља, а да се при том у некој силогистичкој колизији Божанских атрибута не сукоби са Његовим свезнањем. Јер Бог изабира личносне покрете да спасе човека (Богоовалочење), да Он буде ту поред њега и да му помаже и учи, али не прави одлуке у име њега, са којима би повредио суштину човека, што је најизразитије у условљавању његовог разума а самим тим и његове слободе. Љубав Божију не можемо да одвајамо од правде Његове, и свих тих других Божанских атрибута у које спада и то Његово савршено правосуђе, као што то и Псалам пева: "Милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше се" (84, 11).

Па добро, чекам:-)) - Кад тако већ кажете? "Odlučismo, naime, Duh Sveti i mi" јесте то да није "одлучисмо ми и Свети Дух". Услов нашим одлукама је Дух Свети начинима како је за то потребно у нашем поистивећењу са Богочовечанским организмом, а у јасним и никим непромењеним речима у истинтитом обећању: "Он ће вас увести у сву истину" (ЈН, 16, 13). У остварењу тог Богочовечанског организма у нама као комплетног учешћа Св. Тројице у домостроју нашег спасења.

Не мора да се о овом пише много. Покајање је могуће "у хули на Духа Светог" једино усклађивањем и поистовећењем са оним шта Он дела, а то је преношење апсолутне истине о нама коју нам у Цркви свакодневно показује. Појам учеће Цркве је за неке проблем а тако и схватање Светог Духа (исповедање). Само тако може да се објасни својатање Светог Духа за "своју ствар" која се уобличава личним жељама, очекивањима и уопште својом нормом сагледавања живота у Богу. Покајање је одрицање од тог индивидуалног, приватног или чак групног схватања Домостроја нашег Спасења (група као лимитивни појам сабирања, или фрагментлно сабирање). Од свега тога што претендује на делатност Светог Духа, и тврдњи да се говори у име Њега. Та хула је уствари понаваљање Адамовог греха у жељи за само-боготворењем", неким равнањем са Његовим интелектуалним силама Премудрости. Када собом и својим мировозренијем (погледом на човека и свет) замењујемо откровењске институције нашег спасења, и собом условљавамо истине о њему (спасењу). То преузношење над Њим јесте та хула, када људски разум и осећања усмеравају истине учеће Цркве.

Треба да се појасни да је то транскрипција црквенословенске азбуке у руско ћирилично писмо. У емиграцији Руска црква је често у богослужбеном језику користила тзв. стару ортографију, и рецимо њом је била написана служба цару Николају и прородици. Дакле, то је и даље црквенословенски језик, јер његову лингвинистичку суштину руско писмо преноси у целини. Неки сматрају да је лакше за појање и читање. Ово није превод на руски језик.

Остаје недоречен у томе што парастоси заиста јесу комплетна јутрења која временом постају скраћена, која се показују у форми панихиде или парастоса (да би ми данас скраћивали и скраћено, јер једва можемо да нађемо свештеника који ће да уз основну структуру службе да одслужи - без скраћивања). Јутрења је увек део Литургије, дакле и та панихида. Структура службе заупокојене вечерње и јутрење не може да се инкорпорира у васкрсну службу (тзв. недељну), и неприродно је служити парастосе у васкрсни дан. А Типик то забрањује. У новијим теолошким токовима све се усредсређује на евхаристију кроз појам Анафоре, а на вечерњу и јутрењу гледа се као на нешто издвојено или чак сувишно. Управо овај чланак, вероватно непланирано говори о давно створеном литуричком факту да вечерња, јутрења, часови и Анафора чине Литургију која остварује литургичко-космичку пуноту дана. У њој - Литругији, сваким даном ми евхаристијски преживљавамо (и едукујемо се) стварање света, припрему на Месију, долазак Богочовека, наше васкрсење у Њему и живот у Царству: Оца , Сина, и Светог Духа, које је заједно и Небо и Земља (ново), када и после васкрсења духовно остаје духовно а материјално остаје обновљено материјално. Дакле, Анафора није само и једино Литургија, него све богослужење дана, дакако и ове заупокојене службе које су некада биле пуна јутрења као део Литургије дана. У сагледавању богословских факата узимање честица за здраве и живе није "лични избор свештеника". Данас једино Рука црква је обновила стари појам (3 ап правило, са коментаром) припреме приношењу које су се показивале у хлебу и вину (чак и уљу), када је народ доносио те дарове уз потржњу молитава Цркве за своје вољене како живе тако и мртве (љубав не тражи ураниловку што и Господ показује према свом изразито љубљеном ученику Јовану). На Проскомидији, а и касније до Великог входа, доносе се мале просфоре које сваки члан Цркве може да поднесе на предложење да свештеник из њих узима чесице за оне за које постоји та њихова молитвена жења (обично их црква прирема а народ уз симболичну суму купује), и касније по освећењу Дарова да евхаристијски реално споји Небеску и Земаљску цркву, уз речи: "Омиј Господе светом крвљу Твојом грехе оних које ми овде помињемо" (мој слободан превод). Дакле, није само мој избор да неког поменем него је итекако моја обавеза. Нажалост, у другим црквама ова сврсисходна и суштасвена евхаристијска пракса није се "народно" обновила.

Увек једно и те исто. Душа је смртна или бесмртна по овом или по оном. Без смисла и континиуитета и већ ужасно заморно. Иста збрка иста смутња. Тварна смрт се позанје само у времену свом а душа је бсмртна у тварној смрти. Зар је то толико тешко? Смрт као смрт познаје само у времену и материји, јер је једино она пропадљива. Духовна смрт је алегоријски појам смрти са којим се описује стање богоборства а тиме и богоостављености. Наша физичка смрт нам даје могућност да опишемо колико је то трагично или лоше, али не значи да постоји неко умирање душе као њен нестанак. Они који робују софистичкој логици у егзистенцијализму траже одговоре за Онотолошко. Али постоји проблем како у Онтолошком да се опише тварност, а да она остане духовни и нефизички појам. Рекох да су св. Теофан и Игњатије управо запали у овај проблем. Св. ап. Павле у свом искуству није знао да објасни а где је он у ствари био и шта је он видео. Не постоји језик нити речник за то. А егзистенцијалисти управо њега траже или пак "стварају" па се поштапају физичким појмом смрти. Типично западни приаз у односу на ово православно, рецимо што св. Максим говори.

Забравих. А ово о нефешу не износите у контексту оног што сам рекао.

Драги оче ђаконе, мислио сам на духовну смрт анђела, јер је он дух. Да одмах на почетку избегнемо сваку забуну. Поздрав

Емилија, то је моја братија а не колеге. Додуше код нас кажу "колега" при храмовима са више свештеника, а то говори о несрећној клици чиновништва која се увукла у свештенство.

Па не знам, нама администратор ПП шаље питања, јер их ја директно не добијам па је можда помислио да је то нека провокација. Ко зна? Све у свему уз мало чекања сазнали сте ко сам : -)

Хвала Емилија