Hidegkuti Nándor

Овде одавно више нису само баладе, али ху керс... Stevie Wonder - Free

Неша Twins

Ово су ми пријатељи даровали за рођендан пре нешто мање од 8 година...

комитрагично...

???? ???? ?????, ?? ?? "?? ????????? ????????"... http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-13-04-2008/majstor-cvetnih-akvarela??? ?? ?????????...

[table][tr][td]Леон Штукељ (1898-1999) - југословенски гимнастичар из Словеније. Штукељ се родио у Новом месту, у Аустроугарској. Гимнастиком је почео да се бави веома рано захваљујући јачању соколског покрета у Словенији, а већ на Светском првенству у Љубљани 1922. године показао је свој гимнастички таленат освојивши седмо место, иако се у то време као и остали чланови Сокола бавио и другим спортовима. Леон Штукељ је био и одличан атлетичар и пливач. Наступио је на седам великих такмичења и укупно освојио 20 медаља: 8 златних, 6 сребрних и 6 бронзаних. Само на олимпијским играма овојио је 6 медаља: две златне на Олимпијским играма у Паризу 1924, злато и две бронзе на Олимпијским играма у Амстердаму 1928 и сребро на Олимпијским играма у Берлину 1936. и тако постао најуспешнији је репрезентативац Југославије на Олимпијским играма. Његова збирка медаља би сигурно била још бројнија да је Краљевина Југославија учествовала на Олимпијским играма у Лос Амђелесу 1932. Године 1927. је завршио студије права. По завршетку спортске каријере постао је судија најпре у Новом месту, а затим у Ленарту и Марибору, где је живео до краја живота. Деведесетих година 20. века био је најстарији живи олимпијски победник (добитника златне медаље). Због тога био је спезијални гост на Свечаном отварању Олимпијским играма у Атланти 1996. На његов 100. рођендан организована је велика прослава у његовом родном Новом месту. Све до смрти четири дана пред 101. рођендан свакодневно је вежбао код куће. Умро је у Марибору од срчаног удара. У знак захвалноти и сећања спортске дворане у Новом месту и Марибору носе његово име. [/td][td][/td][/tr][/table]

Док сам био на пракси у једној немачкој медијској кући, један њихов човек (додуше, није новинар, више је техничко лице) је био рекао "Верујем само у ону статистику коју сам сам лажирао". Е, сад, да ли је тако или није (нпр. то за куламбаре), ко зна... мени не звучи вероватно...

[table][tr][td] Браво, Анти Палма, претече ме за Рајка Митића! Он се свакако мора наћи овде. Ево још једног фудбалера: Јован Ружић (1898—1973) је први југословенски фудбалски репрезентативац из Србије и Београда, фудбалски судија и спортски функционер.[/td][td][/td][/tr][/table] Припадао је првој, пионирској генерацији фудбалера који су ударили темеље најпопуларнијем спорту у нашој земљи. Почео је да игра 1911. у београдском Српском мачу, годину дана касније прешао је у Славију, а 1913. био је један од оснивача и првих играча Велике Србије (касније се овај клуб звао Југославија, а неки сматрају Црвену звезду наследником овог клуба) и тада је као 15-годишњак одиграо прву званичну утакмицу. Пошто је прешао Албанију са српском војском, обрео се у Француској где је као гимназијалац играо у Сент Етјену и Ници, а затим као студент права и у Паризу за Париз (1917-1919). Био је први наш фудбалер који је у Француској заиграо као првотимац (1916), веома популаран и омиљен међу навијачима клубова у којима је играо, а због изузетног снажног ударца штампа га је назвала "топовско ђуле" ("Boulet de canon"). Легенда каже да се дешавало да пречка пукне кад је погоди лоптом, а голмани су неретко бежали од његовог шута. У Београд се вратио 1919. и постао члан ФК Југославија из Београда (1919-1924). Био је једини фудбалер из Београда и Србије (уз деветорицу Хрвата и Словенца Тавчара) који је 28. августа 1920. против Чехословачке (0:7) на олимпијском турниру у Антверпену, играо на првој званичној међудржавној утакмици ондашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Играо је и на следећој утакмици, четири дана касније, такође у Антверпену, у оквиру тзв. "утешног турнира" против Египта (2:4), постигавши један гол. Одиграо је и пет утакмица за градску селекцију Београда. Веома одан фудбалу и спорту, био је и добар атлетичар и пропагатор хазене и рукомета, а истакао се и као одличан фудбалски судија (био је међу првима који су положили судијски испит) и од 1921. водио око 950 утакмица. Био је покретач рагби секције при спортском клубу Југославија. На војничком такмичењу у атлетици у Паризу 1918. био је првак у трци на 100 m, a 1920. Београду у организацији Југословенског олимпијског комитета постигао је две победе у троскоку са 12,49 m (боље од држ. рекорда који није признат) и у скоку удаљ са 5,65 m. Дипломирао је 1925. на Правном факултету у Београду, а 1957. пензионисан је као виши службеник ЖТП Београд. Умро је у Београду 1973. у 75 години.

10 разлога због којих се не купам 1. Зато што су ме у детињству терали да се купам 2. Они који се купају су лицемери и сматрају да су чистији од других 3. Не могу да се одлучим, који сапун је најбољи 4. Некада сам се купао, али ми је после досадило 5. Купам се само за велике празнике - на Божић и Васкрс 6. Нико од мојих другова се не купа 7. Почећу да се купам кад будем стар и прљав 8. Немам времена да се купам 9. Зими је вода прехладна, а лети претопла 10. Нећу да се купам, да не би на мени зарађивали произвођачи сапуна (с) Један свештеник, који се уморио од слушања изговора о томе зашто људи не иду у цркву

Опет, извињавам се, не бих да се угуши тема о светосављу и о томе може ли светосавац бити наднационалан.

Иначе, та Ђомлина тема је била, колико се ја сећам, настала као његово питање. Питао је људе шта је исправно. Дакле, ни он није тачно знао. На једној другој теми је Пије Ага Млеко био направио исту грешку као и Александар сада - назвао је ту промену палатализацијом. А она никакве везе нема са палатализацијом... Дакле, немојте ми замерити, али предлажем мало мање исмевања, а мало више упознавања са самом проблематиком. Прво, сигурно вам је познато да се некада писало са Б, тј. да су се сугласници једначили по звучности само у говору, а не у писању. Тако имате и данас код Руса - пише се "серб", "сербский", а чита "сјерп", "сјерпскиј" (односно, ово "сј" је умекшано С). После Вукове реформе (о којој сам мишљење изнео на једној другој теми) дошли смо до тога да нам се у писању присвојног придева, који потиче од имена нашег народа, мења сама основа. Неки могу мислити да то није апсурдно, некима јесте. Зато сам поставио питање са Убом. Ако у Убу има нпр. дом здравља, да ли ви заиста пишете "упски дом здравља"? Ја пишем тако, а често људи мисле да је то неправило (а правилно је, иако је чудно и глупо), а они сами пишу "српски" са П. Е, сад, или-или... Имам и још један пример. Познати немачки научник звао се Wilhelm Conrad Röntgen и он је својевремено добио Нобелову награду за по њему назване рендгенске зраке. Дакле, написао сам "рендгенске" а не "рентгенске", јер ту постоји једначење сугласника по звучности. АЛИ, његово име ми пишемо "Рентген"! То је његово лично име и ту не једначимо сугласнике по звучности као код имена рендгенских зрака. Тако је исправно. Ех, сад, пример није исти, али и Србин је лично име... Као и Србија...

Жао ми је што сада скрећете тему на питање једначења по звучности. Ону Ђомлина тема је, на жалост, затворена. Али кад смо већ код тога, ја се слажем да је граматички неправилно писати срБски... АЛИ... не би било лоше да размотримо разлоге због којих неки тако пишу, па тако, изгледа и Св. Владика Николај, а и тако пише у многим књигама које излазе са благословом Архиепископа Амфилохија. Узгред буди упитано - који је присвојни придев од имена града Уб? Шта мислите?

?????? ????????, ??? ?????? ?????????...????????? ?? ??? ?? ??????? ?????????... ???? ?? ???? ???????, ????????? ??... ??? ?? ???? ???? ???????...

Сваки човек је прича за себе, а сама дужина временског интервала не значи ама баш ништа. Неко за годину дана достигне више него други за 10 година у сваком погледу... На жалост, и на овом форуму се може видети потезање тог аргумента (у смислу броја година) ради дискредитације саговорника. Тужно и глупо, по мом мишљењу...

???? ??????, ??? ?? ??? ???? ???????????...

Мислио сам да поводом данашњег дана окачим један текст, али онда схватих да га већ бејах окачио на овој теми https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2979.msg74002.html#msg74002 Но, ево онда нешто друго, али опет од Св. Николаја Велимировића (на жалост, ове ствари још увек прво нађем латиницом исписане, но добро...): Šta je to srpski nacionalizam? To je ram, u kome je ikona Hristova, To je dom, u kome je Hristos domaćin. To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj. To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik. To je država, u kojoj je Hristos car. To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost. To je škola, u kojoj je Hristos učitelj. To je crkva, u kojoj je Hristos prosveštenik. To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa. To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik. To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu. To je mrak, u kome je Hristos jedina sveća. To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom. To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim. To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese! To je pesma koja Hristovo ime slavi. To je veselje, gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju. Šta je to srpski nacionalizam? To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos, a potka sveci i svetiteljke i junaci i mučenici Hristovi. To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja. To je post dokle oči ne postanu dva puta veće. To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama. To je snežna čistota i devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi. To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga. Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim kojima je nacionalizam ram, u koji oni stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.

??????? ?? ????? ???? ??? ????? dada? ??? ????? ???? ?????? ?? ?? ?? ?????? ?????? ???????...

Марк Бернес - Тёмная ночь Са енглеским титловима...

Кад сам већ помињао ове примере шта учимо из неких предмета, а шта би требало (а такви примери се могу навести готово за сваки предмет), само да наведем још један, по мом мишљењу врло важан пример - страни језици. Ово како се они уче у нашим школама, то је страшно. Код нас је на немачком у гимназији било битно научити наставке за јаку, слабу и мешовиту придевску промену, а да нико не зна да склопи реченицу на немачком... Људи не знају да читају на немачком... А 10 година га уче... Мада, узгред буди речено, ни српски не говоримо како ваља...

Пошто сада полако прелазимо на тему о нашем школству генерално, да ту кажем нешто што ми је пало на памет. Прво, на факулету би требало да буду заступљени и теорија и пракса. Ту се слажем. Сама теорија није довољна и сама пракса није довољна. А у основној и средњој школи, имам утисак да је један од проблема у томе што се сваки наставник понаша као да ћемо ми студирати баш његов предмет и да ћемо то учити докле год се школујемо. Па тако, из физике учимо формуле које само неколико људи разуме и којима су оне стварно од користи ако наставе да се баве физиком или техником. Они који се неће бавити баш физиком ни техником, њима не остаје ништа. Уместо да су они кроз причу и практичне примере научени основним стварима. При чему под практичним примером не подразумевам лабораторијску вежбу где се мери вискозност течности тако што пушташ куглицу да пада кроз њу и мериш време. То нико неће запамтити. Из биологије учимо систем за варење црва и инсеката и учимо да паук има екстремитете који се зову мандибуле, максиле и максилопеде (шта год то значило), а то неће бити потребно ни студентима медицине! Уместо да смо научени неким основним стварима из света зоологије, да не морамо да гледамо ТВ да бисмо научили како живе које животиње и где живе... Из информатике учимо да програмирамо на Pascal-у, Delphi-ју (то су чак учили и на друштвено-језичком смеру у гимназији!), а да људи после не знају да пошаљу и приме мејл или да користе Word и Excel... Ово су само неки примери, али мислим да је у томе проблем. Али свакако није решење ни омогућити да се предмети изошљаре па да не остане ни теорија ни пракса (а има и таквих метода "решавања проблема"). Иначе, код мене су у основној часови ОТО-а били потпуно бескорисни, а часови хемије у гимназији готово штетни... Али, наравно, има и добрих примера. Углавном то зависи од наставника.

Не. Телевизија има газду, само то је довољно... Да не говоримо о томе да газда увек зна са које је стране хлеб намазан...

Прво ми пада на памет Мато Ђаковић, који води "Телеринг" на OBN телевизији. Човек је врло коректан и иако има своје мишљење и воли да постави и провокативна питања, увек ће госту дати простора да каже шта он мисли. Често се не слажем са његовим ставовима, али увек знаш да ће пустити госта да каже своје, а и да ће му контрирати кад год има прилику. Не могу да се сетим у Србији да има таквог водитеља. Или су као Југослав Ћосић (који је безобразан према политичким противницима док је према Чеди максимално понизан) или су сувише млаки као Ненад Љ. Стефановић...

Владика јесте одличан саговорник, али је Југослав, по мом мишљењу, очајан водитељ. Њему су најзанимљивија питања мешање Цркве у политику, епископ Филатер, епископ Пахомије, Црна река и увођење новог календара. Тај човек често није дорастао саговорнику и верујем да ће тако бити и овог пута. Ако се неко сећа пре неколико година његовог разговора са о. Радованом Биговићем, тако ће бити... Мада, то је Б92...

Што се тиче самих мотива реформе, они су делимично помодарски, тј. зато што је то IN и то хоће Европа итд. Ми немамо обичај да гледамо шта је наша потреба и наш интерес, већ нешто мењамо кад то "тражи Европа". Много професора има који не воле ништа да мењају док им се не напуни ноша. Наравно, као што рекох, има и позитивних примера, као што је увек било професора који су гледали да своје предмете и испите прилагоде студентима и њиховим потребама. Најбољи доказ за поменуто помодарство је тај што сви желе да уведу нешто за шта не знају тачно ни шта је. А да има шта да се мења у нашем школству, има итекако. Е сад, што се тиче самих испита, у моје време (факултет сам завршио 2006) била је лепа варијанта да се ми определимо шта ћемо да полажемо парцијално, а шта интегрално (бар је тако било на мом факултету). Јер, не можеш ни све парцијално, опет ти се нагомила 7 испита и шта си урадио... Али најбитније је прилагодити испите студентима тако да они не забораве то градиво одмах после тога. Односно, да не забораве оно што је битно. Колико сам само пута чуо студенте да кажу да после положеног испита у свом мозгу ураде само delete folder...

ПИЛИПЕНДА (ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ) Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом. али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство! У дворишту домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи. У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијелу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била. Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља. Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букву и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац. Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију. Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће: - Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче? Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим. те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе; - Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали! Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе: - А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту... вјеру? - Сачувај Господе! - рече Јела устукнувши и прекрстивши се. Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и донесе најбољу кокош. Јела, ужаснута, викну: - Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пирту? Пилипенда само рече: "Е, ја!" па дохвата дугачки штап и пође за магарцем. Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива. Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ. од четири мјесеца дави народ. То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: "уписати се у царску вјеру!" Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву... Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!" Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда бога: - Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!... У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде: - А, јадан Пилипенда, смрзну ли се? - Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио! - А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао? Пилипенда одврати: - Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље! Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати: - Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако! Пилипенда пљуну. - Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага! Кљако се намршти, те ће опоро: - Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса! Пилипенда стаде и викну: - Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти... Кљако га прекиде. - Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере! - А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру! Али Кљако побјеже. Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се! Симо Матавуљ http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0