evagrij

Руски текст о томе где су свети пророци Енох и Илија. http://www.pravoslavie.ru/put/55239.htm

У неким руским требницима постоји чин благосилања сапружника које нису црквено венчани. Чинопоследование бракосочетания супругов, проживших много лет без церковного благословения

Судија Тања Милева преко политички диктираног судског процеса за сутра је најавила пресуду за Архиепископа Јована На данашњем судском рочишту које је на захтев расколничке МПЦ одржано у Основном суду у Велесу, а које је судија Тања Милева презаказала од 16. за 10. мај, одузевши тако основно право Архиепископу Јовану да припреми своју одбрану, потврдило се да је реч о монтираном процесу од стране политичких власти у садејству са расколничком МПЦ, против Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. г. Јована. Наиме, судија Тања Милева, која је данашње рочиште заказала за 15 часова, експресно је одбила предлог одбране да буду саслушани расколнички архиепископ Стефан и расколнички митрополит Петар, са образложењем да према мишљењу суда „већ има довољно доказа од којих суд може да утврди фактичко стање“. Суд је такође одбио и предлог одбране да се спроведе ново вештачење које би било у присуству Архиепископа Јована, јер је суд утврдио да „нема околности за спровођење новог вештачења“. Адвокат одбране, Васил Георгиев, је указао судији Тањи Милеви, да оваквим односом суд грубо крши Конвенцију о заштити људских права и слобода по члановима 3-б, 3-в и 3-г, којима је опредељено да је сваком оптуженом појединцу неопходно да се обезбеде време и услови за припремање одбране, као и да сам позива и саслушава сведоке. Адвокат Васил Георгиев је констатовао да је суд одбио да позове као сведоке расколничког архиепископа Стефана и расколничког епископа Петра, иако би нивно долажење да сведоче било од изузетне важности, имајући у виду да су управо они знали начин на који је радио Архиепископ Јован. Управо ради промене термина суђења од 16. за 10. мај, чиме је Архиепископу Јовану било одузето време за припрему одбране, управо ради одбијања да позове сведоке и због недозвољавања вештачења у присуству Архиепископа Јована, одлуке које према адвокату претстављају грубе прекршаје од стране судије Тање Милеве, позивајући се на законско право адвокат је затражио изузимање судије Тање Милеве из судског процеса. Овај захтев адвоката Васила Георгиева, судија Тања Милева је експресно одбила, и објавила је да ће пресуду притив Архиепископа Јован саопштити сутра, 11. маја у 10 часова. Треба истаћи да иако је суђење Архиепископа Јована било од јавног карактера, судија Тања Милева нити једном од Епископа, свештеника, монаха и верника Православне Охридске Архиепископије, после 5 минутне паузе није дозволила да улаз у судници. Ово је учинила без икаквог образложења, а скандалозном применом силе од стране судске полиције. Данашње суђење је трајало непуних пола сата и практично је спроведено у тајности, чак и новинари су били отсутни као по политичком диктату, имајући у виду да „фридом хаус“, многе од њих назива политичким назначеницима. Свеукупни судски процес наликује на судске процесе из времена тоталитарних режима и потврђује констатацију међународне заједнице о македонским судовима, да је реч о корумпираним институцијама, где се одлуке доносе по политичком диктату. Вероватно најбоља илустрација ових констатација међународне заједница је судија Тања Милева са њеним деловањем за што брже осуђивање и изрицање пресуде против Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована.

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид- Савремени прогон Цркве у Р. Македонији [1] Ваша Преосвештенства, Епископе далматински г. Фотије, Епископе горњекарловачки г. Герасиме, преподобни оци, ђаци и сви присутни, пре него што стигнемо до савременог стања Цркве у Р. Македонији, покушаћу да дам један веома кратак, један сасвим сажет преглед историје Хришћанства на тим просторима, како би стигли до данашњих дана.[2] Историјска област Македонија је област која се сусрела са Хришћанством још y I-ом веку. Када је свети апостол Павле долазио овде, код вас у Далмацији, историчари кажу да је свакако морао да прође веома познатим у то време путем, касније названим „Виа Игнатиа“. Тај пут је водио кроз старе градове који се и данас налазе и у Р. Македонији. То су Битола и Охрид. Тако, још од првих векова, на поменутој територији људи су се сусрели са Хришћанством. Византијски император Јустинијан установио је у VI-ом веку, веома познату из тог историјског раздобља, Архиепископију, која се звала Јустинијана Прима, и која је била организована Црква са својом катедром, са својим Архиепископом. Касније су се и Охридски Архиепископи потписивали као „Архиепископ Охридски и Јустинијане Приме“. Јустинијана Прима је установљена, рекли смо у VI-ом веку, а Охридска Архиепископија се увек сматрала наследница Јустинијане Приме. После пораза цара Самуила у битци на планини Беласици, од византијског императора Василија Другог Македонца Бугароубице, сам император Василије, царским „хрисовулима“ 1018 год., је уредио делатност Охридске Архиепископије. Тако, званична година када је почела да делује Охридска Архиепископија може се сматрати 1018 година. До 1767 год., Охридска Архиепископија је деловала као аутономна Црква у саставу Цариградске Патријаршије, када је султанским ферманом укинута, исто као и Пећка Патријаршија. И Пећка Патријаршија, и Охридска Архиепископија ушли су у састав Цариградске Патријаршије. Такво стање имамо до 1920 год., када тадашња Вардарска бановина улази у састав Краљевине СХС, и Српска Православна Црква која тада поново добија Томос о аутокефалији, преузима црковну јурисдикцију на просторима данашње Р. Македоније. Такво стање траје до 1945 године. Зашто помињемо овај кратак увод? Због тога што је веома важно да се види из овог сажетог прегледа, да од I-ог века до 1945 год., Црква на територији данашње Р. Македоније, никада није била у расколу. Било је неких покушаја од стране бугарске Егзархије о нарушавању канонског поретка, али, као и данас, и тада су верни људи и јерархија канонске Патријаршије били присутни на просторима данашње Р. Македоније. Значи, 1945 год., када се завршава II светски рат, у Скопљу се одржава један самозвани „црковно-народни собир“ на коме су присуствовали комунисти који су тада били на власти, припадници муслиманске вероисповести, јеврејске вероисповести и православни свештеници. На том сабору није био присутан ни један православни Епископ. Последњем канонском Епископу, Митрополиту Скопском Јосифу, власти су забранили улазак у тадашњу, први пут формирану, Народну Републику Македонију. Дакле, последњи канонски Епископ уопште није могао да уђе у своју Митрополију. Тај „црковно-народни собир“, формирао је један иницијативни одбор, који се састојао и од православних свештеника, и од политичара који су учествовали у тадашњој, комунистичкој власти. Долазимо, дакле, до једног веома важног питања, које додире еклисиологију Православне Цркве. Од 1945 год., тај иницијативни одбор, декретом је забранио било коме православном Епископу, а посебно, разуме се, Митрополиту Скопском Јосифу, да уђе у Р. Македонији. Значи, од 1945 год., до 1958 год., пуних 13 година, на територији данашње Р. Македоније није уопште крочила нога канонског, православног Епископа. Они су избацили све антиминсе на којима је био потписан Митрополит Скопски Јосиф, и на Литургији, на месту где треба да се помене Епископ, нису помињали Епископа. Свакако, разумете о каквој јереси је реч. Јер, јасно је да свештеници служе Литургију у име свог Епископа, он им даје антиминс, да на том антиминсу, у његово име, служе Литургију. Била је реч о једној, да кажемо тако, презвитеријанској цркви. У Патријаршији у Београду сачувана је свеукупна коресподенција која је Српска Православна Црква имала тада са тим такозваним иницијативним одбором. Рецимо, тај одбор је 1958 год., тражио од Патријарха да им рукоположи њиховог Епископа. Патријаршија, као мајка Црква, свакако да је показала бригу о Цркви у Р. Македонији, рекавши том иницијативном одбору да им пошаљу списак кандидата за Епископа. Укратко ћу Вам прочитати један аутентични докуменат.[3] То је списак кандитата ѕа Епископа, који је тај одбор, потписан као „Православна Епархија скопска – црквени суд“, послао у Патријарху српском. „16. Маја 1958 године, Скопље. Ваша Светости, У вези достављеног Вам предмета, преко овог црквеног суда, бр. 8/58 којим су достављене биографије и изјаве предложених кандидата-домородаца за Епископе на упражњене епархије у Народној Републици Македонији, а у вези постигнутог споразума у вези црквеног питања у Народној Републици Македонији, између Светог Синода и чланова иницијативног одбора за организацију православне Цркве у Републици Македонији, част нам је да Вам за предложене кандидате доставимо овај накнадни извештај. Први кандидат: Прота Нестор Поповски, стар 42 године, 20 година свештеничке службе, ожењен. Његова супруга Милка саглашава се да се разведе имајући у виду високе народне и црковне интересе, што их ова висока жртва њеног мужа налаже, и приправна је да свој живот проведе у старању и васпитању своје деце: Бранислава, рођеног 1940 године, који сада завршава седми разред гимназије у Скопљу, Кирила, рођеног 1942 године, који сада завршава шести разред гимназије у Скопљу и Добриле, рођене 1947 године која ове године завршава први разред гимназије у Скопљу. Други кандидат: прота Тома Димоски из Битоља, стар 55 године, има 27 година свештеничке службе, његова супруга Спаса ценећи његову жртву сагласна је да се од истог разведе и посвети својој деци: Љубици...“ Итд, итд. Ево, да стигнемо до задњег кандидата који се зове Влатко Захировски, „професор гимназије у Охриду, ожењен, његова супруга сагласна да се у интересу и добробит народа и цркве, од истог разведе. Има четворо деце од којих је најстарије 12 година. Достављајући Вам предње, молим Вашу Светост да се овај извештај прикључи предмету који Вам је достављен од стране овог суда под број 8/958. Целивам Вашу десницу и просим благослов. За претседника црквеног суда, архијерејски заменик, прота Нестор Поповски.“ Први кандидат сам себе предлаже за Епископа. Треба рећи да после сабора 1945 год., кад је проглашен тај иницијативни одбор, Српска Православна Црква је сазвала ванредни Сабор и одмах прогласила тај сабор за разбојнички, за неважећи. Овог пута, сасвим разумљиво, Српска Црква је хтела да по некој икономији води бригу о спасењу православних људи који живе у Р. Македонији. Како СПЦ није могла да прихвати ни један предлог, одговорили су им да сви предложени кандидати не испуњавају основне услове да буду рукоположени за Епископе. Одмах затим је започет следећи сценарио: Доситеј, викарни Епископ тадашњег српског Патријарха био је, по мајци, родом из Македоније. Њега, без било каквог знања Патријарха и Епископата Српске Православне Цркве, комунистичке власти су одвеле у Охриду и тамо су га држали четири дана закључаног у претседничкој резиденцији без права да контактира нити са Патријархом, нити са било којим од Епископа. После тога, 1958 год., опет један такав црковно-народни сабор, без учества било каквог Епископа, прогласио је Доситеја за Архиепископа охридског и Митрополита македонског. Знате сви да је тадашња комунистичка власт хтела да ослаби Цркву и да је њима било од велике користи да унесу раздор у Цркви. И, видите, један велики парадокс: у свим црквама које су били у источним комунистичким земљама, дешавао се прогон, свакако и у српској Цркви, али овде имамо један велики парадокс, да комунистичке власти „стварају“ цркву. И то смо мало пре и говорили, да српска Црква има великих новомученика, као што је свети Епископ Варнава Настић, свети Сава горњокарловачки... У Р. Македонији, не само што није било никаквог гоњења, него су сви тадашњи Епископи живели у најбољим условима. Према речима Архиепископа охридског Јована, Цркви у Р. Македонији је сада дошао ред да страда. Српска Црква је тада због икономије признала то стање. Не можемо да кажемо, како се расколници хвале, да су тада добили аутономију, јер за разлику од данашње Охридске Архиепископије која може да покаже Томос о аутономији, они не могу да покажу ништа. 1967 год., у Београду, на једном састанку Централног комитета комунистичке партије, на коме су учествовали Едврад Кардељ, Драги Стаменковић, Стамболић, Влаховић, Мијалко Тодоровић, Никола Минчев, Крсте Црвенковски, цитирам: „одлучено је да се прогласи аутокефалија Македонске православне цркве, која прекида сваке даље канонске везе са Српском Православном Црквом.“[4] Видите само ко је одлучивао о Цркви. Они су то и урадили. Свакако, Српска Православна Црква није могла да призна такви политичку творевину, те је известила све помесне Православне Цркве о расколу, тако да од 1967 год., до данас, расколничка организација у Р. Македонији нема литургијску заједницу ни са једном од помесних Православних Цркава. После распада СФРЈугославије, 1992 год., почели су преговори о васпостављању црковног јединства. Преговори су трајали све до 2002 год., када је потписан Нишки споразум о васпостављању црковног јединства. Српска Православна Црква је поступила веома мудро, јер је сматрала да не треба да се решавањем једног спора произведе неки други. Договорено је да у међусобним односима може да се користи назив Македонска православна црква, а са црквама из грчког језичног подручја назив Охридска Архиепископија, и да Црква има статус аутономије. Расколнички епископи су потписали Нишки споразум. Али шта се десило: кад су се вратили у Скопље, доживели су такав притисак од власти, која их је створила, те су рекли да ништа од онога што су потписали – не важи. (Прилог 1) Онда је Патријарх српски упутио појединачно свакој Епархији, сваком Епископу позив за приступање у јединство са Српском Православном Црквом. Једино Архиепископ охридски г.г. Јован тада Митрополит велеско-повардарски није се уплашио власти, те је потврдно одговорио на тај позив, дакле, да он са свештенством и верним народом његове велеско-повардарске Епархије приступа у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом. Сви свештеници су потписали да и они желе да ступе у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом.[5] Архиепископ је то обзнанио рекавши је да ће да служи Литургију на којој ће за први пут поменути име Српског Патријарха Павла. Из целе Епархије су свештеници дошли у Велесу, где је била катедра Архиепископа. Присутни су били много верних људи из Велеса, и из других градова, свесни где долазе и зашто долазе, људи који су са радошћу коначно сачекали да ступе у јединство са Православном Црквом. Али, већ следећег дана расколнички митрополит Тимотеј је сакупио недобронамерне људе и расколничке свештенике испред Митрополије у Велесу и позвао је полицију. Они су разбили браву резиденције, полиција је ставила пиштољ Архиепископу охридском г.г. Јовану на главу, запретивши да под хитно напусти Митрополију где је живео. Следио је период незапамћеног државног прогона усмереног против Архиепископа охридског г.г. Јована. Затим је Патријарх српски г.г. Павле рукоположио још двојица Епископа: Епископа полошко-кумановског г. Јоакима и Епископа брегалничког г Марка, те је у децембру 2003 год., формиран Синод аутономне Охридске Архиепископије. У јануару 2004 год., велики део монаштва које је било у Р. Македонији, приступило је Охридској Архиепископији. Када су монаси приступали Охридској Архиепископији, на Литургији, ушла је полиција, дошла до Свете Трпезе и рекли су Архиепископу Јовану да прекине са Литургијом. Он им је одговорио: „ако хоћете да прекинемо, треба да нас овде убијете.“ Све су то власти доживели веома тешко, да су стигле дотле да утамниче Архиепископа охридског г.г. Јована. Тада је у затвору остао 20 дана. Следила су још два утамничења Архиепископа охридског г.г. Јована по 8 месеци у затвору „Идризово“, у суровим условима, и увек на захтев расколника уз садејство суда. Једном је полиција буквално киднаповала Архиепископа. Зауставили су га на сред пута, ухватили, и однели директно у затвор „Идризово“. У манастиру који гради Архиепископ, где су били и Епископ далматински г. Фотије, и Епископ горњекарловачки г. Герасим, у богослужбеним местима Охридске Архиепископије полиција и данас упада, и прави претресе без било каквог објашњења. То је нешто свакодневно. На два пута су расколници и порушили храм и параклис Охридске Архиепископије. Архиепископ Јован је почео да зида храм, у манастиру где живи. Епископи из Грчке и из Бугарске Цркве служили су Литургију на отвореном, и после учествовали у освећење темеља храма. Када је храм био напола подигнут, једне ноћи у десет сати увече дошла је полиција са булдожерима и све су срушили. Без било каквог објашњења. За 500 година колико је земља била у турском ропству, никад ни једна црква није срушена. Дешавало се да претворе цркве у џамије, али да их сруше – никад. Ова црква је срушена после 7 захтева расколничког митрополита Петра упућених министру урбанизма Р. Македоније, који је послао и полицију, и булдожере, да сруше храм. (Прилог 2) Онда 2005 год., један монтажни објекат у Скопљу био је прилагођен да буде параклис, посвећен светом Нектарију Егинском. Расколнички свештеник Горан Каревски дошао је једног јутра са неким људима и порушио све. Свету трпезу и проскомидију газили су ногама. И затим, на крају, потписали су се: МПЦ. Да се зна да су то они урадили. (Прилог 3) Полиција је на захтев расколничке МПЦ чак слала и позивнице припадницима Охридске Архиепископије, на којима пише да се јаве „због информативног разговора“. У полицији су људима говорили да не смеју да долазе у Охридској Архиепископији, да ће бити избачени са посла, свакакве претње. 2007 год., Архиепископ охридски г.г. Јован заказао је моју хиротонију јер сам ја био изабран за његовог помоћног Епископа. Тада су за први пут у Р. Македонији после решавања раскола, служили српски Епископи. Био је то велики благослов за сву Цркву у Р. Македонији. Епископи горњекарловачки г. Герасим, који је био изасланик Патријарха и Синода и далматински г. Фотије дошли су на хиротонији у Битољу, и лично су се уверили какво је стање прогона, видећи и живу Цркву, бројни народ који зна шта је Црква, и који се спашава у Њој. Због илустрацију расколничког менталитета навешћу следеће: док смо били у Охриду, срели смо једног расколничког свештеника који је на нас узвикнуо – расколници! Неко од отаца из Српске Цркве је досетљиво приметио „први пут чујем да неко српску Цркву зове расколничком“. Чули сте укратко која је историја раскола и са каквим људима сусреће Црква у Р. Македонији. Али и поред свега, како пролази време, видећи да ништа не може да науди Цркви, све више људи се ослобађају притиска и приступају канонској Охридској Архиепископији. Актуелно стање је следеће: у свим међународним извештајима Р. Македонија је истакнута као земља која својим грађанима одузима основне верске слободе. Ипак, живећи у изолацији, политички ментори расколничке МПЦ још спроводе један суптилни прогон. Архиепископу Јовану је по трећи пут пресуђен притвор, те кад би он ушао у земљу, одмах би био затворен. Од стране Синода је умољен да не улази, јер расколници нису извукли поуку од његова претходна два утамничења. То је један део прогона, а други део је то што за сада, и поред тога што су донели нови закон о регистровању верских заједница који је прошле године у мају ступио на снагу, још одбијају да званично региструју Охридску Архиепископију. Закључак је једноставан. То су речи Јеванђеља, које се односе на све људе и сва времена - да ни врата паклена никада неће надвладати Цркву.[6] ________________ [1] део усменог slide-show предавања на прославу славе богословије Света Три Јерарха, у манастиру Крка, 12. 02. 2009 [2] на ову тему, види: Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован Кратка историја на Охридската Архиепископија, Охрид, 2007 [3] Протојереј др Предраг Пузовић Раскол у Српској Православној Цркви, Македонско црквено питање, Београд, 1997 [4] Доне Илиевски Смислата на некои отпори против автокефалијата на МПЦ, Скопје, 1970 [5] види: Заради идното Царство, Охрид, 2005 (pdf ~9,5MB) [6] Мат. 16. 18 ИЗВОР

Архиепископ Јован је поново утамничен Данас 12-ог децембра 2011. године при покушају уласка у БЈР Македонију, на граничном прелазу Меџитлија, на граници између Грчке и БЈР Македоније, ухапшен је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и одведен у затвор Идризово код Скопља. После лажних оптужби од стране расколничке организације у Р. Македонији, Архиепископ Јован је био осуђен 2010. године на затворску казну, али будући да се судски процес вршио у његовом отсуству, он има право да тражи понављање поступка. Зато се очекује да он за три до пет дана буде ослобођен из затвора и да му се омогући нови судски поступак у којем ће се бранити са слободе. Иначе само да потсетимо, 16. новембра 2010. године Архиепископ Јован је био ухапшен на бугарској граници по потерници Интерпола из БЈР Македоније, управо ради издржавање затворске казне, али га је Суд у Бугарској ослободио уз образложење да је судска пресуда из БЈР Македоније резултат гоњења која Архиепископ већ девет година подноси на религиозној основи, а не зато што је био крив по кривичном закону. http://poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20111212_srb.html

Дискусија о "архиепископу палестинско-македонском", а заправо бивши монах из Норвешке http://www.facebook....106455802731395

Заправо слова су Х Д К, иницијали фразе Христос праведни судија на грчком.

>>Оно што је поодавно престало да се употребљава код браће Јелина јесте такође у релативно новијој пракси уведено „освештање крста, иконâ, црквених сасуда и одежди“, пракси коју је већ поменути митрополит кијевски Петар Могила увишестручио. Изостављање тих молитвословља из овог превода Оца Јустина уредник темељи и образлаже одлуком Св. Отаца Седмог васељенског Сабора, у којој се између осталог каже, као одговор иконоборцима: „Много ствари од оних које су код нас прихваћене као освештане не потребују свештену молитву, јер саме од себе, од самога Имена испуњене су освећењем и благодаћу“ (ту Св. Оци наводе крст, иконе, свештене сасуде, одежде). У Атинској Архиепископији и древним Патријаршијама Истока то „освећење“ се обавља једноставном литургијском употребом (одежде, сасуди) или „литургисањем“ – уношењем у олтар (иконâ) да би се Св. Литургијом освештале. Уредник је оставио у Молитвослову само једно опште „освећење икона“, ради ненаметљивог уважења новијег обичаја, при томе указујући на то да тих чинова није било у ранијим штампаним и рукописним српским Молитвословима, као ни чудног обичаја молитвеног помазивања икона св. миром.<< АЕМ Амфилохије НОВО ИЗДАЊЕ ВЕЛИКОГ МОЛИТВОСЛОВА -ВЕЛИКОГ ТРЕБНИКА часопис Светигора

http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/svestenomucenik%20branko.jpg http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/Sv.%20mc.%20Vukasin%20Klepacki.jpg http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/sv.%20dositej%20zagrebacki.jpg http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/sv%20sava%20gornjokarlovacki.jpg http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/rafailo%20sisatovacki.jpg

На крају првог предавања, оцу Андреју је било постављено питање о расколу. Он је само похвалио расколничког архиепископа Стефана, а Охридске архиепископије није ни поменуо. И блаженопочивши отац Даниил Сисојев је мисионарио међу расколницима, али увек са благословом архиепископа Јована.

Интервју о. Андреја за Нова Македонија: У протеклих неколико дана посетили сте цркве и манастире у Македонији и видели како функционише црквени живот верника. Да ли мислите да МПЦ-ОА заслужује и испуњује услове да буде део православља? - Ви морате бити део православне цркве. Главни проблем је грчка алергија на словенску Македонију, т.е. није повезан са српским национализмом. Драго ми је да је проблем политички, јер тако може брже да буде решен, него да је политички. Ваши политичари се требају залагати за проналажење решења са Грчком, јер се на овај начин чини да Македонија разорава уједињену Европу, а лидерима земаљама Централне Европе је важно да она буде део Европе. Остатак на http://forum.verujem.org/index.php?topic=18646.msg322475;topicseen#msg322475 Оригинал

Шанкарова предавања редовно држе се у манастиру, пардон хотелу 1000000001010 Светог Наума код Охрида. http://www.spc.rs/sr/mpc_sistematski_otudjuje_manastir_sv_nauma_od_pravoslavlja http://www.poa-info.org/mk/vesti/200910/img/spa.jpg

Ево како је протекла прва посета http://www.povardarska-eparhija.org.mk/pe//index.php?option=com_content&task=view&id=415&Itemid=37 (епархиски сајт) "Свечена литургија во чест на Хунзите во Соборниот храм"

Greeks don’t bless Icons, but as you said we do bring them to church (usually on Orthodox Sunday) to be left there for 40 days. Theologically neither blessing by a prayer nor churching is required. The Icon is similar to the Bible, in other words it is the Word of God represented in images. From my book on Icons (Discovering the Icon) found on the web site there are two occasions where I mention how Icons receive their sanctification which I have pasted below: 1) The icon is sanctified through its communion with Christ and the saints, through the image and the inscription that it bears. It is holy in the same way that the Cross and the Bible are holy. St. Basil the Great says that iconographers are equal in honour to the Gospel writers. He says this because what the Gospels explain by means of words, the painter explains by means of his works. The Bible is holy not because of the paper and ink, but because the words it contains are the words of God, written by men inspired by the Holy Spirit. These words of God are holy because they proceeded from the mouth of God and sanctify us each time we hear them. In the same way we are sanctified through the Icon because it also is the word of God represented in images, and to put it another way, as the Icon is the image of Christ, so likewise the Bible is the verbal image of Christ, Both inspire and teach us how to live so that we may find the narrow road that leads to salvation. 2) An Icon must be a faithful interpretation of the prototype [original], showing a recognizable image and the name of the person it represents. The name identifies the person or persons and at the same time is a seal of sanctification, for as with the Cross and the Bible, the Icon does not need to have special prayers read over it or receive any other form of blessing by a priest to make it holy. It cannot receive any additional benefit from a priest’s blessing or any application of Myron [holy oil]. Some icons have no inscription, which is contrary to the theology of the Icon, for it is the inscription that brings about its sanctification: without it, the Icon remains a common work of art. http://www.christopherklitou.com/answers_to_liturgical_queries_10.htm

Ево шта каже владика стобиски Давид у његовом тексту о Коливарима Коливарите сметаат дека иконите не треба да се осветуваат со посебна молитва на свештеник како што обично се прави. Овој став го основаат на фактот дека воколку VII - от Вселенски собор востановил дека поклонувајќи се на иконата се однесуваме на нејзиниот прототип, тогаш не постои причина за посебна молитва којашто би била поважна од автентичноста на VII - от Вселенски собор. Коливарите сметаат дека молитвата за осветување влегла во Молитвеникот во XVI - от век и дека е од „папски“ происход. Тие, исто така, велат дека една икона не треба да се смета за посвета од друга, ниту, пак, на едната да се надеваме повеќе отколку на другата. http://uspenie.kolivart.com/kolivari/9 Али треба имати у виду, да у то време иконописање је било својеврсна аскетска дисциплина (обавезан пост и непрекидна молитва), а данас чак и некрштени људи баве се са израдом икона. На Светој Гори и код руских старовераца не постоји чин освећења иконе.

Извор: сајт лажне рашко-призренске епархије

Видео записи предавања епископа проф. др Атанасија Јевтића из Патрологије 2 http://www.pbf.rs/vladika-atanasije-jevtic

Нису, ради се о групици монаха који формално припадају Руској Цркви и имају чудне и екстремне ставове (царебожие, неприхватање биометриских докумената итд.). http://ru.wikipedia.org/wiki/Рафаил_(Берестов)

Македонско-артемитски савез

Тај Тодор Петров је и блаженопочившег патријарха Павла назвао "расколникот Павле", а за истог "расколници" су и Бугарска и Српска Црква. Исти ти бранитељи "православља" траже унија са папом и његов благослов (http://www.mn.mk/aktuelno/535). Македонски историчари причају да је македонска Црква најстарија на Балкану, а остале су расколничке организације настале од МПЦ. Њихов аргумент: нека изјава папе Николе, јеретик који је прогонио светог Фотија рамноапостолног. Сличне тезе се износе чак и на епархиске веб-сајтове: "Согледувајќи го непријателството меѓу никејскиот цар Ласкар и епирскиот деспот околу наследството на византискиот престол, монахот Сава, со политичка итрина, го заобиколил Охридскиот архиепископ Хоматијан, и побарал автокефалност на Српската православна црква од патријархот во Никеја. Со тоа направил канонски прекршок, зашто епархиите во тогашна Србија се наоѓале под јурисдикција на Македонската православна црква - Охридската архиепископија stadaradim. Користејќи ги политичките прилики Сава, во 1219 година, од страна на Никејскиот патријарх, успеал да добие автокефалност за Српската православна црква. И покрај протестите на Охридскиот архиепископ Сава почнал да ја организира автокефалноста на својата црква. За деветте расколнички српски епархии биле хиротонисани деветмина епископи Срби, главно доведени од Света Гора." (http://www.povardarska-eparhija.org.mk/pe//index.php?option=com_content&task=view&id=294&Itemid=84) Ово је епархија горепоменутог Агатангела, који у сваке беседе помиње "света Македонија, светата МПЦ и светата македонска држава". Ово нема баш везе са прогоном Архиепископа, али преставља реална слика идеолошког стања просечног верника расколничке цркве.

Свети Игнатије Богоносац

Свети Никодим Тисмански http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/Sveti%20Nikodim%20tismanski.jpg (763 x 1024) http://www.fileden.com/files/2009/11/10/2645142/sv%20Nikodim%20Tismanski%20i%20Prilepski.jpg (1785x2315)