dragan.dr

Dragi Boki,ja u svojoj praksi se dosad nisam susretao sa ljudima koji su imali primarnu bilijarnu cirozu jetre,niti znam kolegu iz okruzenja,koji je imao takve pacijente,tako da ipak ne bih da se izjasnjavam o necemu o cemu nemam dovoljno podataka. Razumem Vase nestrpljenje da saznate odgovore na pitanja koja Vas muce, a ticu se zdravlja Vaseg oca,ali razumite i Vi mene,ne bih da odgovaram na nesto o cemu nemam dovoljno informacija. Nadam se da cete do odgovora na ta pitanja doci sto pre i da ce Vas otac biti dobro. Veliki pozdrav.

Dragi Boki,to je vrlo tesko oboljenje nazalost,tako da bi najbolje bilo da se posavetujete sa lekarom koji ga leci, a koji ima uvida u njegovo sveukupno zdravstveno stanje,laboratorijske analize i ostale, za konacnu dijagnozu i prognozu, bitne cinioce.

Pa Aleksandre,ne znam sta da ti kazem,male su sanse,ako je virus u pitanju,tu je neophodno mirovanje i simptomatska terapija minimum par dana. Jedino ako je neki blazi oblik infekcije u pitanju.

Прехлада је једна од најчешћих вирусних инфекција горњег дела респираторног тракта. Обично почиње са болом у грлу, након чега се могу јавити цурење из носа и зачепљен нос, кијавица, суви кашаљ и промуклост, главобоља, ретко повишена температура и сл. Прехлада обично пролази за 5-7 дана. Понекад може трајати и до две недеље, а у случају благе инфекције траје свега два до три дана. Код неких пацијената упала може да се прошири на синусе и средње уво. Инфекције средњег ува су чешће у дечијем узрасту.Узрочници прехладе су различити вируси. Најчешће су то риновируси из породице пикорна вируса, која има више од стотину различитих серотипова. Прехладу понекад могу изазвати и: коронавируси, вируси параинфлуенце, аденовируси, ентеровируси, респираторни синцицијски вируси итд.С ообзиром на број и разноликост ових вируса, човек не може да развије отпорност на прехладу. Вируси који су узрок прехлада преносе се међу људима на два начина: капљично - у виду ситних капљица које други оболели избаци током кашљања или кијања; у контакту са пљувачком или слином инфициране особе - било директно или преко инфицираних подручја. Вирус обично прво улази у епителне ћелије носног дела ждрела (назофаринкса), и у њима се брзо размножава. Главна место уласка вируса у организам је нос, мада он може да доспе у назофаринкс и преко сузних канала. За ублажавање симптома прехладе обично се саветује мировање и узимање топлих напитака (чајева), док лекари ретко преписују медикаментозну терапију. Као компликација се ретко могу јавити акутни бронхитис, пнеумонија, упала синуса итд.

to su dobre kapi,koji deluju simptomatski na sluznicu nosa,ali ne valja da se dugo koriste,5-7 dana najduze.

Čir na želucu ili gastrični ulkus je vrlo često oboljenje i predstavlja oštećenje sluzokože želuca. Uzrok i razvoj bolesti Danas se smatra da je čir na želucu oboljenje uzrokovano bakterijskom infekcijom, a ponekad i dugotrajnom primenom nesteroidnih protivupalnih lekova (NSAID), kao što su acetilsalicilna kiselina, ibuprofen, diklofenak itd. Oboljenje najčešće uzrokuje bakterija Helicobacter pylori (H. pylori). Nedavno je ustanovljeno da je ova bakterija uzročnik skoro svih peptičkih ulkusa i to 80% želučanih i preko 90% onih na dvanaestopalačnom crevu. Međutim, infekcija bakterijom H. pylori ne znači i sam ulkus.To zavisi od osobina obolelog, vrste H. pylori i još nekih nepoznatih faktora. Pouzdano se ne zna ni tačan put prenosa infekcije (hranom, vodom, direktnim kontaktom usta na usta kao npr. ljubljenjem, prljavim rukama). H. pylori slabi zaštitnu moć sluzokože što omogućava prodor kiseline kroz sloj ispod nje stvarajući tako ulkus. H. pylori opstaje u želudačnoj kiselini jer izlučuje enzime koji je neutrališu. Genetska predispozicija je važna u nastanku bolesti, a faktori rizika su pušenje, unos alkohola i kofeina. Ljuti začini ili stres nisu njegovi uzročnici kao što se pre mislilo, ali mogu potstaknuti njegov razvoj i pogoršati simptome. Simptomi Najčešći simptom je bol koji je uglavnom ravnomeran i tup. Javlja se i nestaje u razmacima od nekoliko dana pa do nekoliko nedelja. Kod čira na dvanaestopalačnom crevu se javlja par sati nakon jela ili usred noći na prazan želudac, a prestaje unosom hrane. Kod čira na zelucu bol se obično pojačava nakon uzimanja hrane. Pored bola koji je najdominantniji simptom još se javljaju i: gubitak telesne težine izazvan averzijom prema hrani ili anoreksijom, nadutost, podrigivanje, mučnina i povraćanje. Simptomi mogu biti vrlo blagi ili se uopste ne moraju pojavljivati. Krvarenje je česta komplikacija i sreće se u oko 25% slučajeva. Dijagnoza Osnovni dijagnostički metod predstavlja radiološko i endoskopsko ispitivanje. Standardnim pregledom pomoću barijuma želudačni ulkus se može dijagnostikovati u oko 90% slučajeva. Najčešća njegova lokalizacija je na maloj krivini želuca . Zbog lažno pozitivnih i lažno negativnih nalaza koji se dobijaju radiološkim pregledom, svi ulkusi želuca moraju se endoskopski pregledati. Endoskopskim pregledom se određuje veličina, lokalizacija i izgled ulkusa, a ciljanom biopsijom u toku endoskopije moguće je odrediti njegove histološke karakteristike. Kombinacijom navedenih dijagnostičkih procedura moguće je u 95% slučajeva odrediti da li je u pitanju benigno ili maligno oštećenje želuca. Endoskopski pregled vrši se endoskopom koji se sastoji od tanke, osvetljene cevi koja na svom kraju ima kameru. Endoskop se uvodi kroz usta pacijenta sve do želuca. Tako je moguće videti sluzokožu organa, a može se uzeti i biopsija (uzimanje komadića tkiva) za mikroskopsku analizu. Dijagnoza H. pylori je važna s obzirom da se lečenje ulkusa uzrokovanog H. pylori razlikuje od onoga izazvanog nestroidnim antiinflamatornim lekovima. H. pylori se otkriva iz krvi, daha i tkiva. Pregledom krvi se otkrivaju antitela na bakteriju H. pylori. Pregled daha najčešće se sprovodi nakon lečenja, radi provere uspešnosti terapije, ali i u dijagnostičke svrhe. Zove se urea izdisajni test. Tačnost ovog testa je 96 - 98%. Lečenje Želudačni ulkus izazvan bakterijom H. pylori leči se preparatima koji uništavaju uzročnika, smanjuju kiselost želuca i oblažu želučanu sluzokožu zaštitnim slojem. H. pylori se uništava antibioticima, ali s obzirom na kiselu sredinu u kojoj bakterija živi treba uticati i na smanjenje lučenja kiseline. Na tržištu se nalaze dve grupe lekova za smanjivane želučane kiselosti: H2-antagonisti (famotidin ranitidin, cimetidin) i inhibitori protonske pumpe (omeprazol, pantoprazol, lansoprazol). Terapija je kombinovana antibioticima, blokatorima lučenja kiseline i lekovima koji deluju zaštitno na sluzokozu. Trenutno je najpouzdanija tzv. trostruka terapija s dva antibiotika protiv H. pylori u kombinaciji s lekom koji blokira lučenje kiseline ili s protektivom (npr. azitromicin + amoksicilin + omeprazol). Tako se ublažuju simptomi čira, eliminiše njegov uzročnik i u više od 90% slučajeva sprečava ponovna pojava bolesti (recidiv). Provera dejstva lekova na H. pylori vrši se endoskopskim pregledom ili pregledom daha 4 nedelje nakon sprovedene terapije. Antacidi se koriste za uklanjanje simptoma oboljenja i kao pomoćna terapija. Ako ulkus nije uzrokovan bakterijom H. pylori nije potrebno uzimati antibiotike, već je dovoljno uzimati blokatore lučenja kiseline. Komplikacije čira na želucu mogu biti krvarenje ili perforacija kada se obavezno se sprovode endoskopija ili hirurški zahvat. Prognoza Pravilnim lečenjem smanjuje se mogućnost ponovnog javljanja bolesti u gotovo 90% slučajeva. Važno je da bolesnik bude uporan i pridržava se propisane terapije. Prevencija Ne zna se pouzdano na koji način se H. pylori prenosi, što otežava prevenciju oboljenja. Istraživači rade na vakcini protiv infekcije. Ako je ulkus nastao uzimanjem nesteroidnih antiinflamatornih lekova treba uzimati lekove iz ove grupe vrlo oprezno ili se savetovati s lekarom za adekvatnu zamenu.

Hronični sinusitis je zapaljenje sluzokože sinusnih šupljina i ovo stanje postoji, ako tegobe kao kod akutnog sinusitisa perzistiraju i traju duže od 8 nedelja. Proces je isti kao kod akutne upale: sluzokoža šupljina (sinusi) postaje otečena i upaljena, skuplja se sluz koja varira u boji i konzistenciji. Hronični sinusitis je posledica infekcije, polipa u nosnoj šupljini, devijacije septuma nosa... Brojna su stanja koja mogu da doprinesu razvoju hroničnog sinusistisa, ali neka od najčešćih su nosni polipi i izrasline u nosnoj šupljini, alergije (na polen, prašinu, dlake itd), devijacija nosnog septuma, povredaprilikom preloma nosnih kostiju, ili kostiju lobanje, akutne respiratorne infekcije, cistična fibroza (nasledna bolest u kojoj ne postoji normalno stvaranje sekreta) Komplikacije hroničnog sinusitisa mogu bitipogoršanje astme (sluz koja se sliva niz ždelo iritira uzrokujući napade sa kaščjom kod astme), upala moždanih ovojnica (meningitis), tegobe sa vidom ako se infekcija proširi retroorbitalno (iza očne jabučice), pojava trombotičnih procesa na krvnim sudovima lobanje. Sve navedene komplikacije nisu toliko česte, osim pogoršanja astme, ali trebalo bi ih prevenirati urednim uzimanjem tačno prepisane terapije? Koji su simptomi hroničnog sinusitisa? Simptomi hroničnog sinusistisa su najčešće začepljenost nosa/sinusa, sluz se sliva niz ždrijelo (postnazalno) teškoće pri disanju kroz nos otečenost, bol oko očiju bol u gornjoj vilici smanjen osećaj mirisa i ukusa kašalj , koji se noću pogoršava bol u uhu i ždrelu umor, iscrpljenost zadah iz usta Simptomi su vrlo slični kao kod akutne upale sinusa, samo što mogu uzrokovati izraženiji umor i iscrpljenost i tegobe traju duže od 8 nedelja. Postoji veći rizik od sekundarnih infekcija i pojave komplikacija. Kako se postavlja dijagnoza hroničnog sinusitisa? Postavljanje dijagnoze obično nije komplikovano. Treba uzeti u obzir sve simptome i dužinu njihovog trajanja. Nazalna endoskopija: pregled unutrašnjosti nosnih šupljina je veoma bitna tokom postavljanja dijagnoze. Brisevi iz sinusa (brisevi iz nosa nisu validan rezultat i to je najčešća greška koja se dogadja prilikom dijagnostike). Alergijska obrada i testiranje (paleta alergena i osetljivost organizma na pojedine alergene) može da pomogne u uspostavljanju alergijske prirode bolesti. Kako se leči hronični sinusitis? Ispiranje sinusa fiziološki rastvorom nekoliko puta na dan sa aplikacijom kortikosteroidnih sprejeva u nosnu šupljinu. Oralna primena kortikosteroida (prednizon, methilprednizon) dolazi u obzir. Antibiotici ne igraju važnu ulogu kod hroničnog sinusitisa, ali ako je uzrok bakterijska upala koristi se amoxicilin, doksiciklin, trimetoprim-sulfametoksazol, cefalosporini, levofloxacin ili moxafloxacin u trajanju 10-14 dana. U slučaju da tegobe perzistiraju, može dodji u obzir i hirurška terapija. Kiretaže sinusa, trepanacije, endoskopsko ukljanjanje polipa i operacija nosnog septuma samo su neke.

Multipla skleroza (MS) je hronično oboljenje centralnog nervnog sistema koja se karakteriše procesom demijelinizacije kičmene moždine i mozga. Proces demijenilizacije podrazumeva gobitak bele supstance, mijelina koja je sastavni deo nervnog tkiva. Bolest je vrlo varjabilna, ispoljava se neurološkim simptomima i znacima, i karakterišu je česta pogoršanja, koja ubrzo zatim smenjuju nagla poboljšanja kliničke slike. Nastanak multiple skleroze rezultira problemima različitog stepena, od blage ukočenosti i otežanog hodanja do oslepljenja. Učestalost Multipla skleroza se može pojaviti u svakom životnom dobu. Bolest se obično pojavljuje između 20. i 40. godine života i češća je kod žena nego kod muškaraca. Trenutno u svetu ima 2.5 miliona ljudi koji boluju od ove bolesti. Uzrok nastanka Mijelin je bela supstanca koja obavija nervno vlakno i formira mijelinsku opnu. Osnovna funkcija ove opne je izolacija i ubrzavanje prenosa nervnih signala kroz čitav centralni nervni sistem. Destrukcijom mijelinske opne u multiploj sklerozi dolazi do prekida u prenosu nervnih signala, tako da nastaju različite neurološke smetnje. Ukoliko se demijelinizacija odigra na nervnoj mreži koja prenosi poruke između mišića i mozga, tada mogu nastati problemi sa pokretljivošću. Ako se proces demijelinizacije dešava na nervima koji prenose senzorne informacije ka mozgu, multipla skleroza može prozrokovati probleme sa senzornim funkcijama, kao što je vid. Tačan uzrok nastanka bolesti I dalje nije poznat savremenoj medicini, mada se pretpostavlja da genetski faktor igra važnu ulogu u nastajanju MS-a. Takođe, jedan od mogućih uzročnika je I pad imunog sistema u kombinaciji sa nekim infektivnim agensom. Ipak, većina lekara zastupa stav da zajedničkim dejstvom navedenih faktora dolazi do nastanka multiple skleroze. Simptomi Simptomi multiple skleroze ispoljavaju individualno. Ipak postoji određen broj simptoma koji je vrlo karakterističan za većinu bolesnika, a to su: slabost, zamor, ukočenost, inkoordinaciju, drhtanje, nejasan govor, depresiju, spazam mišića, probleme sa ravnotežom, vidom, bubrezima i bešikom, seksualnom funkcijom, pamćenjem i misaonim tokom, ili je moguća kompletna paraliza. Vrlo često se MS javlja u vidu slabog pojedinačnog simptoma, kao što su zamućen vid ili klecanje nogu. Za mnoge ljude sa MS, simptomi se javljaju i nestaju na nepredvidiv način. Dok kod jednih dalji razvoj bolesti ne utiče znatno na njihov način života, kod drugih se javljaju različiti simptomi koji mogu ugroziti njihove fizičke i mentalne sposobnosti, nezavisnost ili život. Tok bolesti je vrlo nepredvidiv i satavljen je od faza smirivanja (bez prisustva simptoma) i faza pogoršanja bolesti. U početku faze smirivanja mogu trajati godinama, čak i više od 10 god. Kod bolesnika koji imaju česte napade bolesti, pogotovo ako bolest počne u srednjim godinama, tok može biti izrazito ubrzan i u kratkom roku dovesti do razvoja invaliditeta. Multipla skleroza se najčešće ispoljava u takozvanom povratnom obliku. Kod osobe se javljaju napadi simptoma, koji se zatim kompletno ili parcijalno ublažuju do sledećeg napada. Kod polovine onih koji poseduju ovaj oblik bolesti MS, kasnije će se razviti sekundarni progresivni oblik MS, koji se manifestuje kao progresivno pogoršanje simptoma sa njihovim povremenim slabljenjem. Manje je čest oblik primarne progresivne MS, koja se javlja kao uporno pogoršavanje stanja osobe sa MS, koje može dovesti do hendikepa, bolnog spazma mišića, urinarne inkotencije, ili eventualno do paralizovanosti. Drugi oblik MS, koji se isto retko javlja je progresivna povratna MS, koja počinje sa upornim pogoršavanjem stanja, a na bliceve je moguće i poboljšanje. Dijagnoza Dijagnoza multiple skleroze se postavlja poprilično teško. Lekar pre svega na osnovu kliničke slike i čestih ponovnih javljanja karakterističnih simptoma postavlja dijagnozu. Putem magnetne rezonance mogu se otkriti karakteristične povrede u mozgu, gde se dogodilo ili je u toku zapaljenje. Da bi se dala dijagnoza MS, doktori moraju naći dokaze za najmenje dve povrede na različitim mestima centralnog nervnog sistema. Mada, postoje i slučajevi kada je potvrđena dijagnoza MS, a same povrede nisu vidljive. Lečenje Multipla skleroza je bolest kod koje ne postoji izlečenje, ali se adekvatnom terapijom otklanjaju simptomi i poboljšava kvalitet života bolesnika. Najčešće se u terapiji koriste kortikosteroidi (prednizon), koji mogu olakšati simptome između napada bolesti, ali ne utiču na moguću pojavu dugotrajne invalidnosti. Dugotrajna terapija kortikosteroidima retko je opravdana, jer može dovesti do brojnih komplikacija kao što su osteoporoza, šećerna bolest i čir. Vrlo često se primenjuje terapija beta-interferonom koja smanjuje učestalost recidiva. Ukoliko navedene terapije ne daju rezultate mogu se davati gamaglobulin, jednom mesečno intravenski, koji pomažu u kontroli ponovne pojave bolesti. Mešavina sintetičkih polimera služi kao prevara za imuni sistem i na taj način smanjuje njegove napade na mijelinsku opnu. Nekoliko lekova može se koristiti za olakšavanje spazma, zamora i problema sa bešikom. Ljudi sa MS često govore da im tretmani u kojima se ne koriste lekovi, kao što su vežbe i adekvatan odmor, pomažu da svoj život održe aktivnim. Fizička aktivnost i vežbe mogu znatno ojačati oslabljenu muskulaturu i poboljšati koordinaciju.

Драги пријатељи,срећна Вам православна,наша Нова година!!!

Мир Божји,Христос се роди,срећан Божић!!!

Мамографија представља један од начина на који се дојке могу прегледати и према врсти прегледа припада групи радиолошких дијагностичких процедура . Мамографија је неинвазивна метода снимања дојки која је слична осталим радиолошким процедурама које за снимање ткива користе икс-зраке (као например снимање плућа). Снимање било ког дела тела икс-зрацима укључује излагање тог дела тела ниским дозама јонизујућег зрачења. Процењује се да се у САД-у годишње уради 48 милиона мамографских снимака. Мамографија нам служи као помоћ у откривању промена у дојци пре него што их саме жене или лекари могу напипати. Америчка Агенција за храну и лекове (The US Food and Drug Administration) наводи да се мамографијом у 85-90% случајева могу открити малигни тумори у жена старијих од 50 година и да се њоме могу открити промене и до две године пре него што се оне могу осетити или напипати. Постоје две врсте мамографских прегледа скрининг мамографија - представља мамографски преглед дојки у жена које немају никаквих симптома или промена у дојкама. Циљ скрининг мамографских прегледа је да открију карцином дојке у стадијуму када је он толико мали да га не могу напипати ни жене ни лекари; дијагностичка мамографија – представља мамографски преглед дојки у жена које имају одређене тегобе, или клинички налаз који би могао указивати на карцином дојки; Како изгледа апарат за снимање? Мамографски апарат има облик релативно правоугаоне кутије која садржи цев у којој се стварају икс-зраци. Апарат се користи искључиво за снимање дојки, и поседује посебан додатак који омогућава да највећи проценат зрачења буде усмерен на ткиво дојки, а не на остатак тела За апарат је прикачена справа која придржава и притиска дојку и поставља је тако да се снимак може урадити у више праваца (из више углова). Како се изводи мамографски преглед? Током мамографије, радиолошки техничар поставља пацијенткињу или пацијента у одређени положај и снима сваку дојку засебно. Дојке се током снимања пажљиво постављају на подлогу пригодне величине и нежно се притискају плочом најчешће израђеном од плексигласа или других пластичних материјала. Овај поступак омогућава да се највећи део ткива дојке обухвати снимањем. По постављању дојке у правилни положај, радиолошки техничар укључује мамографски апарат и дојка се снима. Техничар ће за то време отићи иза паравана, или у суседну просторију како би укључио апарат. Снимак који настаје на овај начин ће протумачити и описати лекар специјалиста радиологије, који је најчешће и додатно обучен за тумачење мамографског снимка. Налаз мамографског снимка ће по анализи бити послат Вашем изабраном лекару или лекару који Вас је и послао на мамографију. У сврхе скрининга за рано откривање рака дојке (преглед који ће се управо изводити и у нашем дому здравља), дојке ће се снимати у два правца – одозго (тзв. кранио – каудално, СС – лат.) и дијагонално (мадиолатерално – косо, MLO-лат.) Трудите се да током снимања дојки стојите мирно и без много померања. Може се десити и да Вас радиолошки техничар замоли да не дишете пар секунди док се дојка снима како би се додатно смањила могућност да дође до замућења на снимку. Напоменули смо Вам да се током мамографије дојка мора притиснути како би се добио што прецизнији снимак. Овакав начин снимања дојки може бити помало непријатан, али та непријатност траје врло кратко, колико и само снимање дојки. Ипак, осећај који будете имали у дојкама никако не сме бити на нивоу јаког бола. Молимо Вас да уколико осетите бол, одмах о томе обавестите радиолошког техничара. Како да се припремите за преглед? Због чињенице да су дојке најосетљивије у периоду пред добијање менструације, најудобније је да преглед буде урађен у првих седам до десет дана од првог дана менструације, иако то због заказивања прегледа није увек могуће. Обавезно обавестите лекара или техничара уколико постоји могућност да сте у другом стању; Немојте користити дезодоранс, талк, лосион или млеко за тело испод пазуха или на дојкама на дан прегледа. Они могу на мамограму изгледати као накупине калцијума; Унапред обавестите техничара који обавља преглед уколико имате неке тегобе са дојкама; Уколико поседујете претходне мамографске снимке, понесите их са собом и покажите их радиологу; Распитујте се с времена на време за ваше резултате (да ли су готови); Предности и ризици мамографије Предности Мамографија помаже лекарима да открију промене које се не би откриле клиничким прегледом. Када се рак дојке открије у почетном стадијуму, оболели и његов лекар ће имати више терапијских могућности на располагању и излечење је вероватније; Након мамографског снимања дојки, нема зрачења кое остаје у телу пацијента или пацијенткиње; Х-зраци, примењени у дозама које се користе у мамографији, не производе нежљена дејства; Ризици Шанса да прекомерно излагање х-зрацима доведе до појаве тумора код људи увек постоји, али ризик од овога је значајно мањи од предности да се мамографијом на време открију малигни тумори; Доза х-зрачења којој се тело излаже приликом мамографије је једнака дози зрачења којој је човек изложен у животној средини током три месеца; У просеку 5 до 15 процената скрининг мамограма ће припадати тзв. групи „лажно позитивних“ мамограма,односно ти снимци ће указивати да постоји малигнитет иако ће додатни прегледи (нпр. ултразвучни преглед или биопсију) потврдити да се уопште не ради о малигнитету; Ни сви канцери се не могу видети на мамографији; Подсећамо Вас да обавезно обавестите Вашег лекара, радиолога или радиолошког техничара уколико постоји могућност да сте трудни;

Dragi Sir Olivere,nazalost ja ne poznajem nijedan forum na koji bih Vas mogao uputiti,mozda i postoji ali ja ne znam za to. Veliki pozdrav!

Fibroadenom dojke (Fibroadenoma mammae) je meštoviti fibroepitelni benigni tumor dojke, koji nastaje proliferacijom i epitela i fibrovaskularne strome. Čini 7% svih nodularnih promena ( čvorića) dojke. Najčešće se javlja kod žena od 30. do 40. godine. Uzrok nastanka Nastaje usled dugotrajnog relativnog ili apsolutnog povećanja nivoa estrogena u krvi, što dovodi do trajne proliferacije, bez normalne involucije u tkivu dojke. Ovaj tumor povećava obim u toku menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće, jer reaguje na hormonsku stimulaciju. Posle menopauze tumor se smanjuje. Klinička slika To je pojedinačan tumor veličine od 1 do 10 cm okruglog ili ovalnog oblika. Fibroznom kapsulom različite debljine je jasno ograničen od okolnog tkiva dojke. Glavne odlike benignih tumora bilo koje lokalizacije su: poseduju kapsulu od vezivnog tkiva i ta kapsula ne dozvoljava nekontrolisano prodiranje ćelija tumora u okolno tkivo; rast tumora na način da samo »guraju« okolno tkivo, ali ne uništavaju okolne tkivne strukture; ne daju udaljene metastaze. Benigni tumor može izazvati probleme ako dostigne ogromne dimenzije. Posle dugogodišnje evolucije jedan mali procenat benignih tumora može da se transformiše u maligne. Zato se obično benigni tumori redovno prate ili odmah odstranjuju. U graviditetu se fibroadenom povećava. Ako tokom trudnoće dođe do naglog povećanja, moguća je centralna nekroza sa akutnim lokalizovanim bolom. Kasnije nastupa hijalinizacija, a nekada kalcifikacija. Posle porođaja ili prekida laktacije, sa involucijom dolazi i involucija fibroadenoma. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ultrazvuka i patohistološkog nalaza. Lečenje Lečenje je hirurško. Kod osoba do 25. godine života, ako je tumor do 1 cm, ne predlaže se operacija. Promena se prati na 3 meseca. Nekada se desi i da spontano nestane.

Dragi Sir Olivere ovo je ipak pitanje na koje ce najbolje moci da Vam odgovori neko od kolega oftalmologa. Ipak je ovo uskospecijalisticka stvar,tj.dijagnoza da bih Vam ja kao buduci radiolog odgovarao na njega. Najbolje da popricate sa kolegom koji je operisao Vasu baku. Srdacan pozdrav!!!

Seboreja je povećano lučenje loja (sebum), što se ispoljava pojačanim mašćenjem kože i kose. Najizraženija je u predelima bogatim lojnim žlezdama. Koža je izrazito masna na licu u predelu obrva, korena nosa, između nosa i obraza i na bradi, zatim između lopatica i ispred grudne kosti. Takođe je uzrok brzog mašćenja kose i to najviše na spoju lica i vlasišta. Uzrok Seboreja počinje u pubertetu, kada pod dejstvom androgenih hormona dolazi do funkcionisanja lojnih žlezda. Posledica je pojačane osetljivosti lojnih žlezda na androgen. Uzrok te preosetljivosti, koja se češće javlja kod muškaraca, nije poznat. Izgled Zbog pojačanog izlučivanja loja koža postaje masna i sjajna, otvori izvodnih kanala žlazda prošireni. Kosa se pojačano masti i javljaju se lepljive žućkaste naslage. Seboreja je često udružena sa pojačanim lučenjem znoja (hiperhidroza) i sa opadanjem kose (androgena alopecija). Međutim, ona nije odgovorna za opadanje kose. Seboreja predstavlja pogodno tlo za razvoj bakterija i gljivica. Ukoliko se ne ostvari paravilna nega kože i kose, može doći do seboroičnog dermatitisa, akni i rozacee. Lečenje Lečenje seboreje se ostvaruje pravilnom negom. Koriste se mleko za čišćenje kože ili blagi sapun. Veoma je bitno da se nakon pranja koža obilno ispere mlakom vodom. Hladna voda pojačava lučenje loja. Problem masne kose se takođe rešava pravilnom negom. Koliko će često da se pere kosa zavisi od brzine i količine izlučenog loja. što se češće kosa pere, to šampon treba da bude blaži. U protivnom se oštećuje zaštitni omotač (hidrolipidni), koji reguliše vlažnost kože.

EPILEPSIJA Epilepsija je hronično neurološko oboljenje koje se karakteriše spontanim ponavljanjemepileptičkih napada. Epileptički napad može da se javi kod bolesnika sa epilepsijom, kao i kod osoba koje nemaju epilepsiju, usled metaboličkih ili toksičnih faktora, apstinencijalnog alkoholnog sindroma, febrilnosti, infekcije, elektro-šoka, kao zbog dejstva mnogih drugih štetnih noksi. Epileptički napad Napad podrazumeva intermitentnu paroksizmalnu, kratkotrajnu i stereotipnu izmenu motorne aktivnosti, senzibiliteta, ponašanja, emocija ili svesnosti uzrokovana abnormalnom električnom hipersinhronom hiperaktivnošću grupe neurona. Simptomi koji se pri tom javljaju su raznovrsni i zavise od dela mozga koji je obuhvaćen pražnjenjem Učestalost Epilepsija je česta bolest od koje boluje oko 1% ukupne populacije. Učestalost izolovanog spontanog epileptičkog napada bilo kada u životu je 3%, a provociranih epileptičkih napada oko 5%. Incidencija je najveća u prvoj godini života i kod starijih od 60 godina. Uzrok nastanka Epileptički napadi se javljaju usled gubitka ravnoteže između ekscitatornih i inhibitornih mehanizama u CNS-u. Oni se češće javljaju ukoliko su bolesnici izloženi provokativnim faktorima. Česti provokacioni faktori su deprivacija spavanja, korišćenje alkohola, hormonske izmene vezane za početak menstruacije ili upotreba nekih medikamenata. Simptomi Ukoliko se neki simptom javi paroksizmalno (naglo), spontano (neprovocirano i neočekivano), traje relativno kratko (minuti), praćen je postiktalnim umorom i ponavlja se na stereotipan način, onda se sa velikom verovatnoćom postavlja kvalitativna klinička dijagnoza epilepsije. Najčešći simptomi su: pomućenje ili gubitak svesti konvulzije mioklonizmi ritmički treptaji epigastrična aura Dijagnoza EEG je najvažniji dopunski dijagnostički postupak. Normalan interiktalan EEG nikako ne isključuje dijagnozu epilepsije. Indikovani su snimci mozga kompjuterizovanom tomografijom ili sa većom preciznošću magnetskom rezonancom. Neepileptički napad Podrazumeva paroksizmalnu i stereotipnu izmenu motorne aktivnosti, senzibiliteta, ponašanja ili svesnosti koja nije posledica abnormalne električne hiperaktivnosti neurona. Obuhvata sinkope, intoksikacije, hipoglikemiju, narkolepsiju, tranzitorne ishemijčke atake i druga stanja koja se razmatraju u diferencijalnoj dijagnozi epileptičkog napada. Klasifikacija epileptičkih napada Fokalni (parcijalni) napadi jednostavni parcijalni kompleksni parcijalni sekundarni generalizovani Generalizovani napadi -apsansni (tipični,atipični) -mioklonički -klonički -tonički -toničko-klonički -atonički Generalizovani napadi Apsansni napadi Ishodište napada je od samog početka bilateralno.Krucijalna karakteristika tipičnih apsansnih napada je iznenadni početak, prekid započete aktivnosti, i ukočen, prazan pogled, sa lakom devijacijom pogleda put gore. Napad traje od nekoliko sekundi do nekoliko desetina sekundi. Toničko - klonički napadi Predstavljaju najčešći tip generalizovanog napada. Iz istorijskih razloga se još uvek koristi termin grand mal napad.Može da počne kao parcijalni napad koji napreduje do velikog napada (sekundarni GTK) ili da od početka počne kao veliki napad (primarni GTK). Toničko - klonički napad, Veliki ili Grand mal napad Bolesnik gubi svesti a istovremeno počinju jake toničke kontrakcije svih mišića, često sa krikom, ječanjem ili produženim ekspiratornim stridorom. Disajni pokreti prestaju, javlja se cijanoza, često ugriz jezika, krvava pena na ustima i nevoljno umokravanje. Tonička faza traje od nekoliko do 40-tak sekundi, posle čega tonički grč popušta i slede klonički grčevi u trajanju od 30-tak sekundi do nekoliko minuta. Na kraju svi grčevi prestaju, a pacijent zaostaje u komi, u stanju dubokog, ubrzanog i čujnog disanja. Pacijent se budi ili zaostaje ustanju konfuznosti sa mogućim automatizmima, a potom se razbistrava, uz osećaj izrazite malaksalosti i opšte slabosti. Parcijalni napadi Parcijalni napadi se u zavisnosti od stepena očuvanosti (odnosno pomućenosti) svesti dele na jednostavne i kompleksne. Simptomi jednostavnog napada obuhvataju grčeve delova tela (posebnu retku grupu čine Džeksonovi napadi), poremećaj govora, autonomne, vegetativne, afektivne, kognitivne ili psihičke fenomene, somatosenzorne, vizuelne, auditivne, olfaktivne ili gustativne iluzije ili halucinacije, ili njihovu kombinaciju. Epileptički status Epileptički status predstavlja najteže stanje u epileptologiji i podrazumeva stanje u kome je epileptička aktivnost prisutna tokom 30 minuta ili duže. Kod 65-75% bolesnika etiologija statusa može da se utvrdi (simptomatski statusi) dok kod preostalih 25-35% ostaje nepoznat (kriptogeni statusi).

Draga Dunja,na ovo pitanje nisam siguran da li bih mogao adekvatno da Vam odgovorim,ovo je pitanje za lekare druge specijalnosti,onkologe,interniste,i dr. Pozdrav!!!

Kazem Vam mehanizam nastanka ove bolesti jos nije dovoljno razjasnjen,sve je moguce.

Kao sto sam vec rekao,uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Znaci preosetljivost na spoljne uticaje,na stresove,uz vec odredjen tip licnosti,dovodi do pojave sizofrenije.

Shizofrenija je duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) doživljaja ili iskustava, ometa logičko razmišIjanje, normalne osećajne doživIjaje prema drugim osobama, te narušava njeno društveno funkcionisanje. Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, u globalu, promene psihe. Učestalost Otprilike 1% ljudi će razviti sliku shizofrenije tokom svog života. Izgleda da postoji genetska predispozicija za razvijanje bolesti. Među ljudima čiji je roditelj bolestan, ili brat ili sestra, njih 10-15% će razviti poremećaj. Kod dece čija oba roditelja imaju shizofreniju, njih 40% će razviti bolest. Stopa rizika ostaje nepromenjena, bilo da su decu odgajali roditelji, bilo da su deca bila usvojena. Muškarci su u najvećem riziku za razvijanje shizofrenije između 15 i 35 godine života, s najvećim rizikom u dvadesetim godinama. Žene imaju najveći rizik takođe u dvadesetim godinama života - dok je rizik kod žena manji u tim godinama nego što je to slučaj među muškarcima, nakon 20-tih godina rizik ne opada kao kod muškaraca, nego čak on postaje veći kod žena. Uzrok nastanka Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti. Simptomi Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu". Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega. Simptomi kod shizofrenije mogu se podijeliti na pozitivne i negativne. Pozitivni simptomi se češće javljaju u akutnim fazama ili u početnim fazama bolesti. Negativni simptomi se češće javljaju kod dugoročnog tijeka bolesti. Najvažniji pozitivni simptomi Halucinacije Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim. Sumanute ideje Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu. Poremećaji mišljenja Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću". Najvažniji negativni simptomi Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja. Nedostatak volje Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka. Gubitak osećanja Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao. Socijalno povlačenje Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih. Depresija Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo! Lečenje Shizofrenija se leči antipsihoticima. Uz lekove mogu pomoći savetovanja i psihoterapija, kao deo procesa rehabilitacije. U akutnoj fazi bolesti, kada su jasno izraženi psihotični simptomi, bolesnika je vrlo često potrebno lečiti u bolnici. Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija. Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest. Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima. Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove. Antipsihotici su lekovi koji uspešno, kod većine shizofrenih bolesnika, ublažavaju simptome bolesti ili ih potpuno uklanjaju. Otkako su prvi put upotrebljeni, u pedesetim godinama prošloga veka, antipsihotici su pomogli hiljadama shizofrenih bolesnika, omogućujući im gotovo normalno društveno i radno funkcionisanje. Pre tog vremena većina je shizofrenih bolesnika život provodila u psihijatrijskim ustanovama i azilima, gotovo celi život odvojena od svojih porodica, prijatelja i spoljnog sveta. Klasični antipsihotici ublažavaju pozitivne simptome shizofrenije, odnosno halucinacije i sumanute ideje. Iako su vrlo delotvorni, jer pomažu većini bolesnika, često se događa da ih bolesnici prestaju uzimati. Dva su razloga tome. Jedan su njihove nuspojave. Uzimanje klasičnih antipsihotika može uzrokovati osećaj suvoće u ustima, zamagljen vid, konstipaciju, vrtoglavicu i pospanost; kod većine bolesnika ti simptomi nestaju nakon nekoliko prvih nedelja lečenja. Neugodnije nuspojave pri uzimanju klasičnih antipsihotika koje čine veće probleme bolesnicima i koje su jedan od najčešćih razloga za prestanak uzimanja lekova su poremećaj pokreta ili motorike. Nazivaju se ektstrapiramidne nuspojave, a ima ih oko 60% do 70% bolesnika. Mogu biti izražene kao trajni spazam ili grč mišića u vratu ili glavi (distonija) ili nemogućnost stajanja na jednome mestu i potreba za stalnim premeštanjem s noge na nogu (akatizija).

Draga Helena,vrednosti alkalne fosfataze se povecavaju kod primarnih i sekundarnih oboljenja kostano-zglobnog sistema.dok su fizioloski povecane kod dece u periodu intenzivnog rasta i razvoja ,kao i kod trudnica.Da ne bi previse brinuli najbolje je da se javite kod Vaseg pedijatra i da mozda ponovite te analize krvi. Vidim da ima i bakterija i proteina u urinu,pa bi mozda u obzir dosla i urinokultura sa antibiogramom.

Operacija preponskih hernija, može se uraditi u opštoj anesteziji, nekoj od regionalnih anestezija pa čak i u lokalnoj anesteziji.A koliko ce operacija trajati,to zavisi od nacina operacije,da tako kazem,da li ce biti klasican ili laparaskopski. Najbolje je da se informisete kod hirurga,koji treba da Vas operise,jer on odlucuje koju ce metodu uraditi,a u dogovoru sa Vama i anesteziologom,koju anesteziju upotrebiti.

Hronični iritacioni kontaktni dermatitis Hronični iritacioni kontaktni dermatitis (iritativni ili detritivni dermatitis) nastaje posle ponavljanih kontakta kože sa hemijskim materijama koje deluju kao blaži iritansi (deterdžent, kreč, cement i dr.) i izazivaju hronično oštećenje kože zbog nestajanja lipidnog zaštitnog sloja, promene pH kože i gubljenja normalne bakterijske flore. Uzrok nastanka Najčešći uzroci nastanka su hemikalije - kiseline i baze, rastvori, razređivači, jaka ekspozicija rendgenskim, UV ili laserskim zracima. Klinička slika Kod akutnog oblika dolazi do oštećenja samo površinskog sloja kože, promene su samo na mestu kontakta i oštro su ograničene. Koža je crvena, lagano otečena, uz moguću pojavu mehurića ispunjenih bistrim ili gnojnim sadržajem, ali i većih mehura, erozija i jakog vlaženja. Dolazi i do ljuštenja i pucanja kože. Svrab ne mora biti jako izražen nego se više javlja osećaj pečenja i stezanja. Promene se i bez lečenja postupno smiruju i obično prelaze u pigmentaciju. Kod hroničnog oblika promene na koži sporo se razvijaju, naročito ako se radi bez zaštitnih sredstava (rukavice i zaštitna krema). Najčešće su na šakama i prstima. Koža je suva, zadebljala, pojačan je kožni crtež, ljušti se i puca pa nastaju bolne pukotine (ragade), hiperpigmentacija. Može biti izraženo i blaže crvenilo, ali znakova upale nema osim ako ne dođe do sekundarne infekcije. Dijagnoza Dijagnozu je lako postaviti na osnovi podataka o kontaktu s jakim iritansom. Eventualno je potrebno isključiti gljivičnu ili bakterijsku infekciju. Epikutani (kožni) testovi su negativni. Lečenje U lečenju akutnog oblika uklanja se štetna noksa i aplikuju kortikosteroidi i/ili lokalni antibiotici, zavisno od intenziteta simptoma. Preporučuje se pranje kože zamenama za sapun i upotreba preparata za neutralnu negu kako bi se što pre oporavio površinski sloj kože. Antihistaminici se daju samo simptomatski u slučaju jačeg svraba.Terapija hroničnog oblika je slična onoj navedenoj u akutnoj fazi, daju se kortikosteroidi u obliku masti, neekada kombinacije s antibiotikom ili antimikotikom, a i salicilnom kiselinom kako bi se izljuštila suva koža. Na raspukline se može staviti antibiotska mast. Nakon što se promene smire, nastavlja se trajna nega kože koja je zbog gubitka prirodnih zaštitnih faktora od velike važnosti. Neophodno je izbegavati (na poslu i u kući) svaku iritaciju ili kvašenje kože, raditi u pamučnim i gumenim rukavicama.

Ја само могу да предпоставим да се ради о милиметрима. На овом извештају није написано ништа иза те бројке.У извештају са прегледа који је рађен прошле године у јуну,стоји 3,90 мм. To je otprilike normalan nalaz,ali najbolje da se posavetujete sa njenim ginekologom,posto on koliko sam razumeo prati njeno stanje od ranije,pa je najbolje upoznat sa tim,a i debljina endometrijuma varira tokom ciklusa,naravno ako zena jos ima cikluse. Posto je operisala dojku,nadam se da je uradila i druge neophodne kontrolne preglede! Veliki pozdrav!

Endometrijum je unutrasnji sloj zida materice,interesuje me da li je ovo 2,78 mm ili cm?