Ивана П.

Изолација није добра. Господ није бежао од света.

Била сам у прилици да проведем извесно време у руској православној цркви у иностранству и да се дружим са њиховим верницима. Приметила сам да се све одвија по устаљеном ритму – ко хоће да се причести, тај безусловно мора претходно да се исповеди. Није важно колико времена је протекло од претходне исповести, услов је увек исти: не можеш да се причестиш без исповести. И шта се дешава код човека у коме нема покајања, а жели да се причести (не да он није свестан својих недостатака али просто тог тренутка нема покајничко расположење). Значи, пре исповести он у буквалном смислу почиње да смишља шта би могао да каже свештенику. Почиње свакако од онога што му недостаје, у смислу „нема у мени смирења, трпљења и слично“ како је навео аутор горе цитираног текста. Уз то, постоји на руском тона литературе о исповести, и једноставно узима књигу „Припрема за исповест“, чита нека уобичајена сагрешења и бележи их, па зато и све исповести личе једна на другу, као по неком шаблону. Дакле, не треба кривити те људе, већ ми се чини да нешто није у реду са том праксом старе руске школе која инсистира на обавезној исповести пре Светог Причешћа. Исповест је Света Тајна која не може без Покајања које опет дарује Господ али не кад ми хоћемо него кад Он жели… Неко је горе поменуо границу између оправданог личног мишљења и осуђивања… Непогрешив показатељ да смо некога осудили је губитак унутрашњег мира. Мислим да сваки човек који бди над собом врло добро зна где је та граница, у противном, где је његов грех? Најбоље је без имало само-оправдавања сагледати наш однос према Богу, затим према ближњем (пре свега, према члановима породице, оцу духовнику, најбољем пријатељу,….) као и однос према самом себи. И свакако, молити Господа, без Кога не можемо чинити ништа, да нам дарује да сагледамо своја сагрешења, како нас учи Св. Јефрем Сирин. Свако од нас има одређену страст којој је склон и против ње се треба борити уз помоћ Божју.

Мислим да је отац А. Шмеман желео да каже да је радост природно стање човека и ако осети њено одсуство да би требало да у себи потражи узрок њеног нестанка, да се искрено преиспита и види где је погрешио. Грех је конкретан: осудио сам неког, погордио сам се, желим да сви имају лепо мишљење о мени, да ми се диве… Присуство радости у нама је непогрешив показатељ да смо са Господом који је извор радости, а њен нестанак опет јасно указује на то да смо се удаљили од Господа. Такође мислим да је отац Александар желео да каже да човек не би требало да се исповеда зато што је повредио неке моралне норме или зато што има страх од казне која га чека због неког сагрешења јер то води у протестантизам и личи на одлазак код психолога, већ да се исповедимо због тога што се искрено кајемо јер смо повредили, ранили и растужили Господа коме све дугујемо, који је умро за нас. То исто важи и за молитву. Ако се молим форме ради, зато што правила тако налажу а у себи не осећам радост присуства Божијег онда ми таква молитва није на корист.