Debora

Zdravo svima, nova sam ovo mi je prvi post ovde. Ne znam zašto baš ova tema, ali mi je privukla pažnju naslovom. Jer ova tema je upravo ono što odvaja čoveka od vere. Isčitala sam nekoliko postova, odmah mi je bilo jasno da je tema krenula u duboku filozofiju. A vidite, ja sve te velike teme pojednostavim verom u beskonačnu Božiju mudrost koju nismo sposobni da razumemo... Kako neko ko nas voli više od nas samih može dozvoliti da se toliko patimo?... A opet: ko sam ja, da dajem odgovore sebi na takva pitanja...? Mnogi bi rekli da je ovo linija manjeg otpora. A ja mislim da je ovo suština vere, ustvari - suština osećaja beskrajne Božije ljubavi koja se ne može ni nametnuti, ni opisati tako lako... da može - svi bi verovali, zar ne? Bog nas vodi trnovitim putevima do Sebe Samog i nemamo prava da se uplićemo u Njegovu mudrost, promisao. Đavo stvara patnju, a ne Gospod. Istina, kroz Božiju promisao, i Bog ima svoje razloge za to. U velikim temama, najbolje je baviti se plastičnim primerima ili samo pojednostaviti... Evo plastičnog primera (brutalan je i hipotetička je situacija, ali da pojednostavimo): - žena, koja se moli, redovno ide u crkvu, a pre svega je dobra duša, žena za primer... biva silovana od petorice muškaraca. Užas. Pakao. Čime je to zaslužila bre!? Ona ima tri izbora: 1. da se oslobodi agonije, da se nekako samoubije, da se "izbavi" 2. da nakon toga abortira, prestane da veruje i ostane u depresiji do kraja života 3. da izdrži sva mučenja, i ukoliko je zatrudnela: da rodi dete. Ukoliko se samoubije, čini veći greh nego što su njoj učinili.. greh za koji nema čak ni pokajanja. Ukoliko abortira, upadne u depresiju i prestane da veruje u bilo šta, opet greh, i opet čamotinja i opet mrak. Ukoliko rodi dete, to dete može biti budući Nikola Tesla. Stevan Mokranjac. Nadežda Petrović. Ukoliko rodi dete (jer dete je blagoslov, ma kako začeto), zar neće i ona biti srećna obasuta dečijom ljubavlju? Poenta je jasna: mi NE MOŽEMO I NE SMEMO postavljati pitanja tipa: "čime je ona to zaslužila i ima li Boga"... jer Gospod zna. Zna i zašto, i kad, i kako, i zašto je đavolu dopustio da uživa u našim patnjama... a najmanje se smemo pitati zašto baš na taj način... Ima dobrih onih tzv. zen priča na ovu temu. Ako se oko sebe osvrnete i krenete da posmatrate stvari iz ovog ugla, da prosto postoji neki kosmički, nama neshvatljiv - lanac, u kome svako ima svoju ulogu, možda nam patnje oko nas postanu podnošljivije, a mi bolji ljudi.... Jer i bolesna deca, i ratovi, i muka i beda - sve su to iskušenja oko nas koja čekaju da se pokažemo kakvi smo i prema drugima i prema sebi, i da na tom teškom (ali zaista teškom putu) pokušamo da damo drugima najviše od sebe a da pri tom sebe ne izgubimo, da se više približimo Bogu i sigurna sam, ali hiljadu miliona posto sigurna da bi svet postao daleko,daleeeko lepše mesto. Eto tako ja to vidim... Edit: ObiWan, svaka čast na postu!!