Ivan Marković

Ok, dakle, poštovani Zajrone, pošto sam upozoren od starijih članova, morat ću vas ignorirat za neko vreme.

Hvala Obi Vane...na ovu temu ima da pišem danima sve dok ne demantujem sasvim ZĐ. Ako primetite pauze u pisanju, to će biti samo usled zamora očiju i spavanja. A i moram da pogledam Vedranu Rudan kod Marića...

Uh, Zairone, da li ovo znači da SAD dok nisu uvele biračko pravo za žene i afroamerikance nisu bile demokratske. Brkaš demokratiju i liberalizam. Opasna konfuzija pojmova. Demokratija je bila i u antičkoj Atini gde je samo SLOBODNO MUŠKO PUNOLETNO STANOVNIŠTVO imalo pravo glasa.

Zairone, iznad ustava Carigradske patrijaršije postoji ustav republike Turske. Koliko ja znam, carigradskog patrijarha mora da potvrdi predsednik Turske. Koga god da izabere Sabor, bez amina turskog predsednika, to ne mere...kužiš, buraz ili da crtam?

Ja nisam ovo ni rekao, već sam rekao da se termin "teokratija" koristi isključivo u kontekstu države...

Termini "demokratija", "aristokratija", "autokratija"...i td, itsl. imaju svoju primenu samo u kontekstu država. Osim toga, Hristos pantokrator se prevodi obično u srpskom jeziku kao Hristos svedržitelj. Ali dopustimo za trenutak da si u pravu...zamisli termine "demokratska crkva", "aristokratska firma", "teokratska opština", "demokratsko" domaćinstvo, "autokratski grad". I u Crkvi i u firmi i u opštini funkcioniše vlast, ali moraš priznati da za ovakve termine još nisi čuo. Neko ima problem od nas dvojice sa osnovnim pojmovima, ali to nisam ja...

U svakom slučaju episkopija Crkve sa rangom patrijaršije, to ti može potvrditi svaki đak prvog razreda bogoslovije.

Zaboravih da dodam, jedna od pet velikih iz prvog hiljadugođa Crkve.

Zairone, sedi jedan. Carigradska patrijaršija nije nikakva teokratija već jedna od pet velikih patrijaršija (Rimska, Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Jerusalimska), a zapravo episkopija. Nikakve veze sa državom nema. Ne brukaj se, čoveče.

Zairone, ne pokazuj svoje neznanje. Ako nešto ne znaš, bolje ćuti. Sveta gora nije nikakva teokratska republika, već monaška autonomna republika koja je u duhovnom smislu pod Carigradskom patrijaršijom, a u svetovnom pod Grčkom.

A sada i o ostalim propustima. Tako na strani 15 saznajemo da se Stefan u pismu papi Inokentiju III poziva na već ustanovljenu praksu, odnosno politički savez svoje porodice sa rimskom crkvom, koji, kako nas autor obaveštava "...ne može sigurno biti samo na strogo političkom nivou" jer, kako ZĐ misli, papska država je bila teokratski uređena. To bi značilo da i svetovna moć dolazi od sveštene a papa je kao pontifex maximus objedinjavao obe vlasti, svešteničku i svetovnu. Prvo što ovde uočavamo je da ZĐ za poredak u papskoj državi koristi veoma rasprostranjen i isto toliko pogrešan termin "teokratija". Zašto je termin "teokratija" pogrešan? Pa prosto zato što on doslovno znači "vladavina Boga", pa bi to značilo da u slučaju pape kao i sličnim slučajevima koje ZĐ navodi, u tim državama Bog je neposredni zakonodavac, izvršitelj i sudija. Jedini slučaj teokratije je starozavetni Izrailj, gde je zaista lično Bog (Ehjeh ašer ehjeh) u velikoj meri, barem do dolaska "careva" obavljao vlast. Sa druge strane, ničeg sličnog u papskoj državi nije moglo biti i ona je teokratija bar isto toliko koliko je to bio i ondašnji islamski kalifat ili današnja Saudi Arabija.

Međutim, u pismu papi Honoriju trećem (str.19), KOJE ZĐ NIJE PREVEO, a koje je datovano na 1220. godinu (cf. fusnotu na p.19) nailazimo na jednu vrlo interesantnu rečenicu: "Quemadmondum omnes christiani diligunt uos et honorant, et pro patre et domino retinent: ita nos desideramus sancte romane ecclesie et vestri fidelem filium nominari..." Nju ćemo prevesti: " S obzirom na to da vas svi hrišćani vole i da vam ukazuju čast, te da vas drže za oca i gospodara: tako i mi želimo da se imenujemo (da budemo imenovani) odanim sinom svete rimske crkve i vašim lično..." Dakle, Stefan 1220 godine izražava želju da bude imenovan rimokatolikom. Ali zašto bi on to želeo 1220, ako mje na uniju pristao pre krunisanja 1217, kako nas obaveštava Andrija Dandolo? Stvari se ovde po interpretaciju ZĐ opasno komplikuju. Postoje tri mogućnosti: a) Ili je Andrija Dandolo Stefanovo unijaćenje prosto izmislio na šta bi mogla ukazati činjenica da arhiđakon Toma, drugi hroničar koji spominje Stefanovo krunisanje uopšte nigde ne spominje navodnu uniju, niti o tom "odbacivanju šizme" ima i reči u bilo kom drugom izvoru, a da mi to znamo. b) Ili je rečenica "ex suasione uxoris, abiecto scismate" prosto naknadno umetnuta, na šta ukazuje konstrukcija ablativa apsolutnog, koja je prilično neobična za slaganje vremena u latinskom (mada nije nemoguće koristiti je i na taj način). Prosto, bilo bi logičnije da je pisac umesto "abiecto scismate" upotrebio "abiecisset scismaten", tim pre što u kontekstu glavne rečenice subjekt konstrukcije ablativa apsolutnog treba da bude preveden objekatski, zašta je opet mnogo prirodnije rešenje akuzativ. Osim toga, cela složena rečenica može sasvim lepo da ima smisla čak i ako bi ovu konstrukciju koja govori o Stefanovom odbacivanju šizme izbacili. Pa tako: C) Stefan se zaista jeste "odrekao šizme" ali je to učinio tajno, verovatno usmeno, bez ikakve ceremonije, bez pokušaja da bilo koga drugog za dvora prevede na uniju, bez ikakvog sabora i slično...dakle, to što je učinio bio je njegov lični čin, u tajnosti, bez ikakvih posledica po liturgijski život u Srbiji, bilo po njega, bilo po nekog drugog. Ali 1220. godine, osetio je potrebu da to bude javno objavljeno. Za razliku od prethodne dve mogućnosti, ova treća teško može biti podržana bilo kakvim pokazateljem. Prvo, ostaje nejasno, zašto bi vladar zemlje koja je dominantno pravoslavna naprasno priznavao da je "Latin" i time rizikovao smutnju i sukobe. Ovo tim pre, što je u vreme i posle Stefanovog krunisanja, a naročito 1220. latinski faktor na Balkanu počeo naglo da slabi, a pravoslavni da jača. Dalje, uz "nominari" ne postoji nikakav prilog koji bi bliže odredio značenje samog tog imenovanja. Nema "palam" (otvoreno, bez skrivanja), niti ičeg sličnog. Stoga je ova poslednja mogućnost c, iako ne bi mogla sasvim biti odbačena, izrazito malo verovatna. A na osnovu a i b, možemo smatrati da Stefan nije prešao na uniju i da je Dandolov izveštaj lažan.

Stestanus (!) quoque dominus Raxie et Servie, qui megadipanus (!) apelabatur, dumneptem condam Henrici Dandulo ducis accepisset in coniugem, ex suasione uxoris, abiectoscismate, per nuncios a papa optinuit ut regio titulo decoratus esset, et per legatum cardinalem adhoc missum, una cum coniuge coronati sunt Stestanus (!) quoque dominus Raxie et Servie, qui megadipanus (!) apelabatur, dumneptem condam Henrici Dandulo ducis accepisset in coniugem, ex suasione uxoris, abiectoscismate, per nuncios a papa optinuit ut regio titulo decoratus esset, et per legatum cardinalem adhoc missum, una cum coniuge coronati suntA ovo je prevod: Šta je interesantno u vezi beleške Andrije Dandola? Prvo to da se Stefan odrekao šizme(tj. prešao na uniju) a da je tek posle krunisan. A krunisanje jeste, kao što znamo, izvršeno 1217. Iz ovoga sledi da se Stefanov navodni pristanak na uniju desio u neko neodređeno vreme pre krunisanja koje je izvršio pomenuti legat, a posle Stefanove ženidbe. Dakle u svakom slučaju pre 1220. godine.

A sada da se pozabavimo samim izvorima. ZĐ navodi ukupno četiri latinska izvora u svome radu, ali donekle je interesantno i to mi je odmah upalo u oči da od ova četiri pisma, daje prevode za tri (zapis u hronici Andrije Dandola, mletačkog dužda, zapis u hronici splitskog arhiđakona Tome, te pismo samog Stefana upućeno papi Inokentiju (valjda III), ali ne daje prevode za pismo koje je Stefan uputio papi Honoriju III, a koje je datirano na 1220.(str.19) Ispostaviće se na kraju da je datovanje ovog pisma veoma bitno za istinitosni status tvrdnje koja se navodi u hronici Andrije Dandola, jedine tvrdnje koja potvrđuje da je Stefan navodno primio uniju. Navedimo sad Dandolovu belešku i prevod:

Pošto sam pročitao tekst Zorana Đurovića https://www.academia.e...1%82, očekujući da saznam neke nove činjenice iz rane povesti autokefalne srpske Crkve i rane srpske države, ostao sam razočaran i mogu reći prilično iznenađen onim što je tamo napisano. Tekst koji pretenduje da bude naučan sadrži grube metodološke previde i logičke greške. Tako na primer, na stranici 20 imamo sledeće:" Stefan je ispovedio vernost papi i održao je reč. Nemamo ni jednog dokumenta u kome se veli da je ponovo postao pravoslavac." Šta nije u redu sa ovim dvema rečenicama? U ovom tekstu, Đurović (dalje ZĐ) navodi nekolike argumente u prilog tezi da je Prvovenčani prešao na neku vrstu unije. Ti argumenti su latinski izvori kojima ću se pozabaviti kasnije. Međutim, nema izvora koji bi nam, bilo eksplicitno bilo implicitno, potvrdili da Prvovenčani je ostao u uniji do samog kraja. S obzirom na to, jasno je da je jedini argument za tezu da se Prvovenčani nije vratio na pravoslavlje tvrdnja da nemamo ni jedan dokumenat koji bi nam to potvrdio. Dakle, imamo implikaciju: ako se Stefan nikada nije vratio na pravoslavlje, onda ne postoji dokument koji bi to potvrdio. I imamo tvrdnju: ne postoji dokument koji bi to potvrdio.( Dakle, imamo tvrđenje implikacije, dakle:ako se Stefan nikada nije vratio na pravoslavlje, onda ne postoji dokument koji bi to potvrdio, i tvrđenje njenog konsekvensa: ne postoji dokument koji bi to potvrdio. Iz čega se tvrdi antecedens: Stefan se nikada nije vratio na pravoslavlje. Međutim, ovo je logička greška afirmacija konsekvensa. Ako imamo stvarnu ili pretpostavljenu istinitost implikacije i istinitost zaključka ili posledice ( konsekvens), onda bi tvrđenje istinitosti premise (antecedens) bilo greška. Zašto? Pa zato što prema istinitosnoj tablici za implikaciju implikacija jeste tačna čak i ako je njena premisa netačna. Šta ovo znači? Pojasniću to na jednom jednostavnom primeru. Imamo implikaciju: ako pada kiša, ulice su mokre. I imamo slučaj da su ulice mokre. Da li smemo SAMO na osnovu toga da zaključimo da pada kiša? Ne, jer ulice mogu biti mokre i u sledećim slučajevima: a) Prošla je cisterna i oprala ulice b) Izlila se kanalizacija c) Izlila se obližnja reka d) Došlo je do pucanja vodovodnih cevi. Dakle, jasno je iz ovog primera da na osnovu tvrđenja implikacije i tvrđenja njenog zaključka nemamo pravo da tvrdimo i premisu. Isto tako, samo na osnovu nemanja izvora nemamo pravo da tvrdimo da se pomenuti događaj nije desio. Moguće je da su ti dokumenti postojali ali su uništeni slučajno ili namerno. Moguće je da se Stefan pokajao za tu svoju navodnu odluku, ali s obzirom na to da u tom periodu nemamo javne ispovesti, već tajne, ova njegova ispovest nije mogla biti nigde zabeležena. Moguće je da je navodni Stefanov prelazak na uniju bio tajan i usmen, a znamo da ako se jeres ne ispovedi u javnoj propovedi u hramu ili sa krovova i trgova otkrivene glave, onda se to i ne smatra jeresju i ne podleže povratku u Crkvu i podnošenju nekakvog eventualnog pokajnog libellusa (ovo će teolozi bolje znati). Najzad, moguće je da je Stefanov prelaz na uniju bio i javan, mada izvori, kako ćemo videti, nisu baš jasni po tom pitanju, pa je Stefanu možda i bilo potrebno neko javno odricanje, ali ovo nije zabeleženo u straosrpskim izvorima iz razloga političkog pragmatizma, da bi se kasnije opravdale rigorozne odredbe Dušanovog zakonika po pitanju rimokatoličkog prozelitizma. I najzad, moguće je da nikakve unije nije ni bilo, pa samim tim ni nemamo neke dokumente koji bi potvrdili da se Stefan vratio na pravoslavlje jer prosto nije imao odakle da se vraća.