обученаусунце

Дивно је то када супружници кроз узајамну љубав заједнички носе крст. Смисао брака је љубав. Телесна страна љубави јесте део путање љубави али није њен смисао нити од ње зависи јер је љубав духовна суштина а тело има физичке потребе. Покоравање жене се односни на њено покоравање телесним потребама мужа да би њему који носи већи телесни терет у овоме свету то и олакшала. Као што се тело покорава духу тако се тело такође покорава и љубави која је духовна категорија. У љубави женско покоравање мужу значи то да је жена храм свога тела у коме живи њена душа поклонила своме мужу. Љубав никада није ропство као што се неки прибојавају већ је љубав једино уточиште и слобода којом стижемо до Онога ко нам је и дао - до Бога. .

Ово је најбоље питање (уз питање шта је простор...) чије одсуство одговора не само да обесмишљава сваку расправу између тзв еволуциониста и креациониста већ и схватање нашег постојања.

Не можете бирати своју изворну суштину, своје порекло, своје родитеље, своју биографију, своје потомке, свој пол...итд, итд Увек можете да се лажно представљате и да намећете своју вољу али онда рачунајте и на отпоре. .

То је за жаљење. Не може мерило објективног стања и места у друштву да буде нечија субјективна и себична жеља. Дакле нема никакве хелене јер ни у овом случају као и иначе није могуће од себе и своје изворне суштине побећи ма колико се неко маскирао и лажно представљао. Овакве појаве су жалосне и никада друштво не треба прилагођавати њима. Треба их посматрати са благонаклоним сажаљењем и као одраз скретања пажње на себе.

Како љубав према другом Божјем бићу и уопштено љубав између живих бића може бити претерана? Бог нам је подарио толико дивних живих бића управо зато да бисмо спознали љубав према Богу који је Створитељ живота свих бића. Љубав је најважнији задатак који је постављен пред човека јер нема бољег начина да се спозна Бог него да се љубав која проистиче из Њега искуси безусловно. Љубав је бескрајна, немерљива, неограничена јер она јесте Бог. Свесно или несвесно свако биће тежи њој. По мом схватању љубав не може бити претерана, она може бити само неискрена, лажна, извештачена, прорачуната и условна. Само посрнули човек свесно и промишљено гаји такву имитацију љубави и она тада јесте одраз самољубља и идолопоклонства ( према услову неке "љубави"). Човек у самољубљу и страстима, благоутробију и слабостима налази оправдања за своје злочине и неосетљивост према другим бићима.Сваки злочин јесте у основи злочин против љубави а то значи и злочин према Богу јер је Бог исто што и љубав. Претераношћу се мери само љубомора и завист које су одлике самољубља а самољубље је одлика прикривеног одсуства љубави.

Оче Саво, Имам једно сложено питање. Да ли знате зашто се од јавности а и од Цркве крије чињеница да се за трансплантације узимају искључиво органи од живих донора? Донор мора бити жив, мора имати крвоток, рад срца, дисање и све животне функције, али је у бесвесном стању. За то време његова душа још увек није трајно растављена од тела. Зашто се говори о донирању органа "после смрти" ако у тренутку узимања органа донор још увек није мртав, а његово тело није леш? Да ли је живот човека целина колика год она била, или је живот човека тек поједини или одређени орган? Ако се сматра се да је човек жив док је и последња његова ћелија жива, зашто то не важи за доноре? Да ли је у питању култ жртвовања људских живота у име медицине? Да ли има суштинске разлике између трансплантација и канибализма (и једно и друго је уношење људског меса у организам другог човека) ? У чему је разлика између права на живот нерођеног ембриона чија душа је везана за тело већ од прве оплођене ћелије и права на живот донора чија је душа везана готовим још увек живим органима у којима тече његова крв и који имају читаве одељке живог нервног система? Да ли је донор уопште упокојена особа? Или је његова душа заробљена живим деловима свога тела у туђем телу? Чији живот живи трансплантирани пацијент, свој или туђи? Каква је судбина његове душе која је призивала туђу смрт и узела нечији живот и туђе делове тела? Ако ми као верници верујемо да нас само Бог може позвати к себи, и ако верујемо да нас наша вера у Бога уз молитве исто тако и може оживети, онако како је Христ оживео Лазара из смрти после 4 дана, онда како се с том могућношћу коју нам нуди наша вера може ускладити чин масакрирања живог тела „донора“ ради трансплантације донорских органа и остатака живота и наде донора у нечије туђе тело? Зар је тело важније од душе која је с њим повезана? Зар је трансплантациони програм важнији и претежнији и од наше вере у Бога и Божју моћ да нас врати у живот, камоли и излечи? Није ли смрт лични интимни доживљај који не сме бити силом ремећен, скрнављен и додатно отежан? Слобода воље је такође дата човеку од Бога. Молим Вас да ми одговорите на ово сложено питање. Унапред хвала од Јане