Биберче

Да није Вучић?...

Да није Вучић?...

Да није Вучић?...

Да није Вучић?...

Да није Вучић?...

Што више демократије то мање демократије

Јован Дучић:‎ ЖЕНА
Ја сневам о жени, већој но све жене,  Чија ће лепота бити тајна свима, 
Што је као божји дах у просторима, 
Који не дотаче никог осим мене. 
Њен чар да је моје велико откриће; 
Да мирно присуство те чудесне жене 
Не разуме више нико осим мене, 
Осим моје вечно очарано биће. 
И пред чијом гордом лепотом од свију 
Само ја отворих очи очаране, 
И срце кô црни цвет из глухе стране, 
Невидљиве капи док на њега лију. 
И њена лепота, тако недогледна, 
Необешчашћена хвалама глупакâ, 
Да обиђе тихо, као снопље зрака, 
Све тамне путеве душе, само једне. 

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном  Срећом видим јасно да је ова жена 
Од истога светлог ткива начињена 
Од кога и болни мој сан о бескрајном.

Ауторски текст Ненада Поповића, председника Српске народне партије и члана Управног одбора Фонда јединства православних народа
Брутална тортура, физички прогон, политички притисак и јавно жигосање кроз које данас пролази Украјинска православна црква (УПЦ) под јурисдикцијом Московске патријаршије, њено свештенство и верници, може се упоредити са свим оним недаћама кроз које је пролазила Српска православна црква, током Другог светског рата, па после, за време комунистичке власти, закључно са ратовима на простору бивше СФРЈ.
КОРЕНИ У „РУСИ“
Од почетка конфликта у Доњецкој и Луганској области, украјинске цивилне и (пара)војне власти и остале верске заједнице – првенствено, расколничка „Украјинска православна црква Кијевске патријаршије“ („УКЦ КП“) и унијати – провлаче УПЦ кроз својеврсног „топлог зеца“.
Све то, упркос чињеници да УПЦ Московске патријаршије, за разлику од других украјинских вероисповести, није политички ангажована, залаже се за заустављање крвопролића и не даје политичку подршку ни једној од страна које учествују у конфликту, чак ни у региону Донбаса који контролишу проруске снаге.
Важно је подсетити се да су, у историјском смислу, управо Кијев и Украјина колевка руског православља. Појам “православнаја Рус” шири је од данашњег поимања Русије и руског етноса. Он обухвата тадашње Словене са свих тих простора, а нације – Руси, Белоруси, Украјинци – настале су тек у потоњим вековима. Кијевски кнез Владимир Свјатославич је 988. године први примио хришћанство. Он је, дакле, све који имају корене у “Руси” увео у хришћанску цивилизацију. Кијевска митрополија основана је 997. године, уз дозволу Цариградске патријаршије. Тек крајем 16. века створена је аутокефална московска црква, са патријархом на челу, а њене канонске територије обухватале су и простор данашње Украјине.
Усташка власт у „НДХ“ имала је стратешко „решење“ за српски живаљ: трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити. У сврху насилне промене верског идентитета, осим простог прекрижавања православаца у католике, Павелић је био чак основао и „Хрватску православну цркву“. Републичке комунистичке власти Македоније створиле су пројекат аутокефалне „Македонске православне цркве“, чији је циљ био одвојити вернике, епархије и храмове Охридске архиепископије од матичне Српске православне цркве (СПЦ), што ни до данас није признала Васељенска цариградска патријаршија. Последњи покушај је световни великодржавни пројекат црногорског режима – покушај оснивања „Црногорске православне цркве“ у срцу СПЦ.
КИДАЊЕ ВЕЗА
У неким од ових примера удари споља на јединствени организам једне цркве тумачили су се као повезан процес међународног признавања земаља и њихове тежња да се дистанцирају територијално, верски и културно од пређашњих (заједничких) држава. Пример Украјине најбоље се може објаснити чињеницом да Запад, у жељи да преузме контролу над том земљом, слаби духовну снагу православља. Наједноставније речено, подстиче се процес разједињавања православља и раскид веза између Руске православне цркве (РПЦ) и Украјинске православне цркве (УПЦ), односно Русије и Украјине.
Распадом Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Украјина је, 1991, стекла независност, а Московска патријаршија је, после осамостаљења Украјине, преузела све потребне мере да не дође до црквеног одвајања њених епархија на територији те земље. Бројним епархијама у Украјини које, са најутицајнијом међу њима, Кијевском митрополијом, чине целину, дата је широка аутономија. Аутономија се односила на управне, богослужбене и финансијске послове. Слично је учињено и са Белорусијом и Молдавијом, као и са Естонијом. Створена је Украјинска православна црква у духовном јединству са Московском патријаршијом, а са посебним синодом. Нови статус прихватило је 19 од укупно 21 украјинског епископа, а дотадашњи митрополит кијевски Филарет Денисенко већ тада је желео да постане први поглавар аутокефалне украјинске цркве. Та његова тежња оцењена је у Москви као злочин против цркве и он је рашчињен, а касније је стављен под анатему.
УБИЈЕНИ, ОТЕТИ, ОПЉАЧКАНИ
Тако почиње мала предисторија, а шта се, од прошлогодишњег „мејданског преврата“, дешава са УПЦ?
Према подацима Кијевске митрополије УПЦ (којом управља Московска патријаршија), од маја до децембра прошле године, оружане снаге Украјине убиле су девет свештеника УПЦ. Само до децембра 2014, у Доњецкој и Луганској области је потпуно уништено девет, а оштећено 77 храмова УПЦ. Униформисани припадници украјинских оружаних снага упали су чак и у Иверски женски манастир и опљачкали га; десетине припадника свештенства било је принуђено да напусти Украјину и склони се у, са Украјином, приграничним руским епархијама.
У Волинској, Тернопољској, Черновицкој, Љвовској и Черкаској области, верници отпадници из такозване „Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије“ („УПЦ КП“), уз помоћ ратника – националиста, на незаконит начин су заузели 20 храмова УПЦ, а угрожено је још најмање 8 храмова у регионима широм земље.
Независно од многобројних изјава „УПЦ КП“ о спремности за дијалог, и ове године је, уз подршку локалних власти и органа реда и мира и украјинских националистичких оргнаизација, настављено насилно заузимање цркава: Михајловски храм у селу Новосјолки Здолбуновског реона Ровенске области; Крстовоздвиженски храм у селу Велика Сеастјановка Христиновског реона Черкаске области; Параскевски храм у селу Чудница Гошанског реона Ровенске области (прекинуто богослужење, претучени верници); храм Рођења Богородице у селу Миљча Дубенског реона Ровенске; Успенски храм у селу Птичја Ровенске области…
Иницијатори насилног заузимања храмова су, по правилу, представници „отпадника“, али се не сме потцењивати ни улога унијата у подстицању међурелигиозних разлика на западу Украјине. Уз подршку ратника „Десног сектора“, наоружани маскирани представници Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ) су, у селу Стенка, Бучацког реона, Тернопољске области, покушали да преузуму храм УПЦ и – то је први случај покушаја заузимања православног храма украјинским унијатима још од времена масовних заузимања храмова деведесетих година. Истовремено, украјински грко-католици воде активну радикално-националистичку пропаганду против УПЦ приликом одржавања проповеди и митинга и путем унијатских медија.
ПОЗИВИ НА НАСИЉЕ
Пуно је аката вандализма усмерених ка храмовима УПЦ и на територији Украјине изван зоне оружаног конфликта, на десетине случајева потпала или пожара „из непознатих разлога“ (Изомска, Кијевска, Ровенска, Николајевска, Белоцерковска епархија), случајева исписивања натписа који позивају на насиље (Кијевска епархија), дељења флајера и плаката који распирују међурелигиозне и међунационалне разлике (Кијевска, Хмељницка, Ровенска, Волињска, Одеска и друге епархије). Само у периоду између јануара и марта 2015. године десили су се следећи инциденти: у Николајевској области су оборена два молитвена крста; у Кијеву, у парку „Бабиј јар“, Скорбјашенски храм је поново гађан флашама са запаљивом течношћу; у Кијеву је горео храм мученика Трифона на Тројешини (оштећен спољни зид, купола, крст и део икона); у време заседања сеоског савета у селу Черњатин, Жмеринског реона Виницке области, група националиста је, претећи насиљем, вршила притисак на посланике да им предају локални храм; у катедралном сабору у граду Ковељ (Волинска област), непознате особе су развалиле врата храма; у Казанском храму у граду Хмељлницкиј је разбијен ћивоти украден је сребрни накит са чудотворне Казанске иконе Божије Мајке; у граду Суми, чланови националистичких организација су претукли чувара катедралног сабора за време богослужења, претили су архиепископу Сумском Евлогију и провоцирали вернике; наоружани криминалац је у Кијеву опљачкао црквену продавницу Воскресенског катедралног сабора; исечена и спаљена још два молитвена крста у Николајевској области, на месту злочина су пронађени флајери екстремистичког садржаја…
На делу је и бескрупулозни пропагандни удар на УПЦ из неколико центара. Тако је Михаил Зинкевич, „митрополит Луцки“ („УПЦ КП“) свештенике УПЦ назвао „сепаратистима у одорама“ а вернике – „холопи“ (нешто као робови) и лажно их оптужио да су наводно „предали Москви“ своје епархије на Криму. Припадници „Десног сектора“ ширили су на интернету информацију о наводном склањању чудотворне Почајевске иконе из Почајевске Лавре позивајући на заузимање манастира, а измислили су и причу о „складиштењу муниције“ у сабору у граду Стаханов Доњецке области, што је чак и ОЕБС демантовао.
ОПТУЖЕНА ДА СЕ НЕ МОЛИ ЗА УКРАЈИНУ
Поглавар „УПЦ КП“ Филарет Денисенко најмасовнију вероисповест у својој земљи стално назива „пета колона“, окривљује је за „служење окупатору“, за сепаратизам, за „одсуство жеље да помогну војску Украјине“. Официјелни представници „УПЦ КП“ и УГКЦ стално шире лажне информације о налажењу ратника или наоружаних „сепаратиста“ на територијама неких од манастира и храмова Московске патријаршије, иако се ни у једном случају се није потврдила та информација.
Локалне власти такође често учествују у информационој кампањи, вршећи притисак на УПЦ и провоцирајући међуверске разлике. Тако су посланици Киверцовског реонског савета Волинске области позвали вернике Московске Патријаршије да пређу у „УПЦ КП“, оптужујући УПЦ да се она „не моли за Украјину“, а посланици градског савета града Луцка су позвали становнике да иступе из Московске патријаршије и „направе јединствену цркву“. Извршни комитет града Суми је забранио Сумској епархији одржавање традиционалног крсног хода око града на дан сећања на Феодоровску икону Мајке Божије, а представници Министарства одбране Украјине су тврдили да су на звоницима Иверског (женског) манастира били стационирани снајпери сепаратиста, те да су храмови били коришћени за складиштење оружја и муниције.
Религијска дискриминација према УПЦ све је очитија и на нивоу поштовања закона који уређују деловање верскх заједница. Примера ради, Кијевски градски савет је одузео право УПЦ у Кијеву на повлашћени порез на некретнине верским заједницама УПЦ, који уживају све остале религијске организације Кијева. И Тернопољски градски савет је одузео право на повлашћени порез на некретнине храму Московске патријаршије у Тернопољу…
Све то, упркос чињеници да је УПЦ, по броју својих заједница (13.000), водећа конфесија у Украјини.. Уз то, УПЦ, и делом доказује оданост својој мировној позицији и на територији Донбаса, која није под контролом званичног Кијева, тако што се јавно одриче заузимања храмова „УПЦ КП“ и других вероисповести, а колико је у могућности и директно помађе свештенству и верницима других вероисповести.
Сви ови примери верно илуструју у каквом положају се налази УПЦ, колики је утицај политике, пропаганде и како се новостворена „УПЦ КП“ приказује као једина права и призната. Ово је свакако и покушај да се раскину братски односи руског и добро дела украјинског народа и да се зада коначан ударац Московској патријаршији.
Магазин „Печат“

Види овога лудака. Па ко је њега уопште помињао?!!
 
Какав морон!
Него то он сад користи било какву прилику за самопромоцију. Или се можда натриповао да је Дража његов деда!!!

куда иде овај брод....

куда иде овај брод....

Vucic je izasao iz SRS ali SRS iz njega nije... 

Rehabilitacija Draže najviše će razbesneti Hrvate!
  Srbija je bila jedina zemlja u ovom delu Evrope koja je imala dva antifaštistička pokreta - ravnogorski i partizanski, dok su sve zemlje u našem okruženju, a posebno Hrvatska, koja je slala svoje divizije u Staljingrad i počinila nezapamćeni genocid u Jasenovcu, bile na strani Hitlerove Nemačke, kažu u SNP


Rehabilitacijom generala Dragoljuba Mihailovića učinjen je najkrupniji korak ka istorijskom pomirenju srpskog naroda koje je uslov za ekonomski i politički prosperitet Srbije – stav je Srpske narodne partije (SNP) povodom odluke pravosudnih organa da se rehabilituje komandant Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. Ovom odlukom stavljena je tačka na besmislene ideološke podele unutar srpskog naroda, koje su pravili oni koji ne žele da srpski narod bude složan.
 
Sigurno je da će ova odluka veoma zaboleti novu članicu EU, Hrvatsku, koja je najviše insistirala na podelama između partizana i četnika, želeći time da napravi lažnu simetriju između srpskog četničkog pokreta i zločinačkog ustaškog pokreta u NDH.

Prava istina je, a to je ovom odlukom i potvrđeno, da je Srbija bila jedina zemlja u ovom delu Evrope koja je imala dva antifaštistička pokreta – ravnogorski i partizanski, dok su sve zemlje u našem okruženju, a posebno Hrvatska, koja je slala svoje divizije u Staljingrad i počinila nezapamćeni genocid u Jasenovcu, bile na strani Hitlerove Nemačke. To je činjenica kojom srpski narod treba da se ponosi.


 
Rusija je krenula napred tek kada je Vladimir Putin pomirio “crvene” i “bele” Ruse. Tako i Srbija može da krene napred tek kada se pomire partizani i četnici. Današnjom odlukom o rehabilitaciji Draže Mihailovića uklonjena je i poslednja prepreka na putu nacionalnog pomirenja srpskog naroda.

Izvor: Telegraf

Rehabilitacija Draže najviše će razbesneti Hrvate!
  Srbija je bila jedina zemlja u ovom delu Evrope koja je imala dva antifaštistička pokreta - ravnogorski i partizanski, dok su sve zemlje u našem okruženju, a posebno Hrvatska, koja je slala svoje divizije u Staljingrad i počinila nezapamćeni genocid u Jasenovcu, bile na strani Hitlerove Nemačke, kažu u SNP


Rehabilitacijom generala Dragoljuba Mihailovića učinjen je najkrupniji korak ka istorijskom pomirenju srpskog naroda koje je uslov za ekonomski i politički prosperitet Srbije – stav je Srpske narodne partije (SNP) povodom odluke pravosudnih organa da se rehabilituje komandant Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. Ovom odlukom stavljena je tačka na besmislene ideološke podele unutar srpskog naroda, koje su pravili oni koji ne žele da srpski narod bude složan.
 
Sigurno je da će ova odluka veoma zaboleti novu članicu EU, Hrvatsku, koja je najviše insistirala na podelama između partizana i četnika, želeći time da napravi lažnu simetriju između srpskog četničkog pokreta i zločinačkog ustaškog pokreta u NDH.

Prava istina je, a to je ovom odlukom i potvrđeno, da je Srbija bila jedina zemlja u ovom delu Evrope koja je imala dva antifaštistička pokreta – ravnogorski i partizanski, dok su sve zemlje u našem okruženju, a posebno Hrvatska, koja je slala svoje divizije u Staljingrad i počinila nezapamćeni genocid u Jasenovcu, bile na strani Hitlerove Nemačke. To je činjenica kojom srpski narod treba da se ponosi.


 
Rusija je krenula napred tek kada je Vladimir Putin pomirio “crvene” i “bele” Ruse. Tako i Srbija može da krene napred tek kada se pomire partizani i četnici. Današnjom odlukom o rehabilitaciji Draže Mihailovića uklonjena je i poslednja prepreka na putu nacionalnog pomirenja srpskog naroda.

Izvor: Telegraf

https://fbcdn-sphotos-d-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpt1/v/t1.0-9/11047592_1140925449256291_1422345876752606872_n.jpg?oh=a58950492acd7bb83f2780d650366ebc&oe=55C74A54&__gda__=1440265172_3c3f3ef7ca07af896ece9ca86ef6b91f

То значи да би се ти одушевио Путином за разлику од америчких политичара који пре говора имају тренинг и потом испаљују све саме флоскуле.
 
Јел?
 
Вероватно ти је Вучић врх политичар - човек све прича из главе.

Потписао бих све што је Поповић рекао(или скоро све).
 
Ово што каже Радуловић да политика и бизнис не иду заједно и онда натукне Поповићу једну пропалу приватизацију у Србији је баш ударац испод појаса.
С друге стране Поповић је исто могао да узврати Радуловићу јер је Радуловић био Стечајни управник безбројних српских предузећа која су катастрофално завршила. С друге стране Поповић је власник многих успешних предузећа и у Србији а много више у иностранству од Европе до Русије.
Ако неко нешто зна о успешном пословању онда је то баш Поповић.
Радуловић ми се на крају чини као још један теоретичар са лошом праксом.

Ево га Саша Радуловић у најновијем "довоуглу".

https://www.youtube.com/watch?v=6Qn09zpTM4Q

С тим што ПУПС има тенденцију раста

Поповић о паради у Москви - На страни истине и правде

Постоје тренуци у историји народа и политичара када њихов избор не само да судбински одређује будућност, већ и прошлост. Зато је одлука да јединице Војске Србије поносно марширају на Црвеном Тргу, један од таквих избора. Отуда одлука да се бат чизама елитних јединица Војске која долази из Србије чује у Москви, изазива несразмерно велику буку и месец дана пре него што је тај марш почео. И тај бат чизама већ снажно одзвања и у Бриселу и у Вашингтону.
 
Али, чиновници западног света тешко могу да разумеју да Србија својим избором да учествује на Војној паради у Москви, у част обележавања 70. година од фашизма, брани сопствену част и успомену на своју антифашистичку прошлост. Као нација, ми не смемо да заборавимо готово два милиона жртава које су пале у борби против нацизма, као највећег зла у историји. Напротив, Србија је у некадашњој Југославији била носилац антифашистичког покрета, стварајући један од најснажнијих фронтова у Европи, као отпор Хитлеровој болесној визији света.
Србија је и тада могла да бира. Могла је да сагне главу. Могла је да ћути. Могла је да калкулише и чак да се приклони идеји базираној на истребљењу народа и увођењу глобалне диктатуре, концентрационих логора и гасних комора, као идеји Хитлеровог новог поретка. Али, избор Србије је био тако једноставан! И због тога, тако храбар. Србија је изабрала страну истине и правде и супротставила се доктрини истребљења читавих народа и жеље да се апсолутно влада и доминира светом.
Зато славну борбу против фашизма Србија никада не сме да заборави и своју будућност мора да гради на таквом баштињењу историје. Само је такав избор гаранција да Србија неће погрешити у будућности.
И Србија тада није била сама. Заједно са савезницима, Совјетском Русијом и западним пријатељима, створена је победничка коалиција у борби против зла.
Али, времена, људи, њихови карактери и интереси се мењају. Западни свет данас жели да заборави заједничку борбу против Хитлерове Немачке са Русијом како би се заувек поразила идеја стварања надрасе и истребљења читавих народа – Јевреја, Словена и Рома. Западни свет данас жели да заборави да је славна Црвена Армија дала кључни допринос коначној победи против Хитлера. Западни свет данас жели да заборави највећу битку у људској историји, Стаљинградску битку, жели да упорно порекне како је готово 25 милиона Руса и осталих народа које су чиниле Саовјетски Савез дало живот за коначну победу. Западни свет жели да заборави да су трупе Црвене Армије ослободиле Аушвиц и Берлин и онај тренутак, када се руски војник Михаил Михин, 30. априла 1945. године, попео на зграду Рајхстага у пламену и на њој истакао победничку заставу.
 
Зашто сада наши западни пријатељи и некадашњи савезници у борби против фашизма желе да порекну ове чињенице? Зашто њиховој визији новог света, толико смета истина о прошлости? Зашто је данас Србија изложена огромном притиску да се приклони тој колективној амнезији и заборави да су трупе Народонослободилачке Војске, заједно са снагама Црвене Армије ослободиле Београд, а да су потом јединице југословенске војске коначно протерале нацисте из земље? Лицемерје европских званичника досегло је врхунац када су одредили бриселског чиновника осредњег ранга, Словака, Едуарда Кукана, да упути опомену Србији да ни случајно не помисли да се придружи маршу победничких армија на Црвеном тргу. Тиме је Кукан показао дубоко непоштовање према више од 150 хиљада совјетских војника који су погинули у борби за ослобођење Чехословачке у Другом светском рату. Треба ли да нову историју пишу такви људи, а да истина о антифашизму које се још сећамо, буде заувек закључана у некој од бриселских или вашингтонских фиока?
Треба ли да нашој браћи и пријатељима у Русији кажемо: „Не, никада вас нисмо познавали. Не, никада се нисмо заједно борили против Хитлера. Не, никада нисмо заједно крварили, мислећи да стварамо бољи свет без концентрационих логора и гасних комора! Не, нећемо са вама славити тај Дан победе, 9. маја, већ ћемо славити дан када су Француска и Немачка створиле организацију за угаљ и челик, која је касније постала надевропска организација, познатија као – Европска Унија“.
Имали смо и такву могућност. Да кажемо Русима да никада нису постојале ни Стаљинградска битка, ни битка за Београд. Да Руси никада нису ослободили ни Аушвиц ни Берлин и да је све то био обичан сан који смо заједно сањали.
 
Зар да се сада Срби окупљају и прослављају Дан угља и челика, уместо Дана победе против фашизма? Тешко! Нисам циник, али тешко ми је и да замислим како 9. маја Срби подижу чашу шљивовице и испијају је на екс у славу када су се ујединили угаљ и челик у танку легуру Европске уније. Онда се сцена наставља: Срби се изљубе, поново наздраве и испију још једну чашицу у славу Едуарда Кукана! Само замислите где ће наша срца бити 9. маја и добићете одговоре на сва питања и на све дилеме. Одједном ће истина пукнути пред нашим очима и питање избора више неће постати ни политичко, ни геополитичко, већ – логично.
Да ли ће Срби бити са Едуардом Куканом у неком бриселском ходнику или ће марширати заједно са нашом Војском на Црвеном тргу, славећи дан када су поражени Хитлер и нацизам? Ви знате одговор, знам га и ја. Срцима ћемо бити у Москви и наздрављаћемо војскама које су победиле зло.

Извор: Данас