Агница

Sa juga Italije vam donosimo dokumentarni film o mati Stefaniji. Pre dvanaest godina je došla u zabačenu kalabrijsku varoš Seminaru, crnu mrlju kalabrijske mafije, da obnovi 1000 godina star pravoslavni manastir . Meštani godinama nisu hteli da joj nazovu dobar dan. Danas je počasni građanin Seminare. Vodimo vas na vrhove kalabrijskih planina gde meštani dan danas govore starogrčki, u Homerovu Scilu i na prostore gde je postojalo 43.000 manastira. Upoznajte tajanstvenu Kalabriju i jednu neverovatnu ženu.
 
 
Православље у Италији - Први пут после 11 векова грчки епископ на слави манастира
By раб.аџија, April 13, 2011 in Остале Помесне Цркве
 

Mnogo prozivki, nije lepo to!
Nemojte to!
Ko je isao i ko nije isao neka je svima srecan i blagosloven Praznik!

Čuveni srpski hirurg, lekar Kliničkog centra u Nišu dr Miodrag Lazić, preminuo je danas od posledica korona virusa. Osećajući da će izgubti bitku, on je, kako navodi njegova prijateljica, ostavio oproštajnu poruku i zamolio je da prenese njegove poslednje reči.
Poruku koju je ona objavila na društvenim mrežama prenosimo u celosti:
"Danas nas je napustio prim. dr Miodrag Lazić, hirurg, veliki čovek, moj veliki prijatelj, učitelj, drugi otac. Zamolio me je da prenesem njegove poslednje reči:
 
 
- Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme nato bombardovanja.
Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica.
Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv.
Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred.
Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Suncica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom.
 
Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.
Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom "Marš na Drinu".
Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda."
 
БЛИЦ

Благодаран човјек у свему види чудо..

Благодаран човјек у свему види чудо..

итекако је могуће...често у шали поменем "кад сам могао ја,могу сви"...Бог на (нама) најневероватније начине спаја душе...веруј ми,и сад,после пар месеци често ухватим себе у мисли да све ово што нам се дешава није стварно...и сваким даном (враћајући догађаје уназад) се све више радујемо и величамо Творца и Његову Промисао...

Ja da imam ćeru naučila bih je ovako-nađi muža, rodi dete/decu i vrati se mami. Ali nemam, pa će moja mudrost ostati neiskorišćena, ipak se nadam da neko mlado i neiskusno žensko čedo ovo čita i promisli malo...a ne da kaže ovo neka luda tetka. 

"НОВА ПОДРШКА ОГЊЕНУ, МИЛОШУ, АЛЕКСАНДРУ И МИРОСЛАВУ БЛИЗУ РИПЊА. БРАЋА ДОНИЈЕЛА ВОДУ, ХРАНУ, СОКОВЕ, МЕД. СРЕЋНО ЉУДИНЕ"
"Miroslav Djordjevic Sa svojom sinom i drugom sam dočekao ove zlatne momke molim sve koji su u mogućnosti da ih sačekaju ništa im ne treba ali srca su im bila puna kada su nas ugledali."
 
(Ja vadim obavestenja ovako, "peske" sa FB, o njihovom putu sva obavestenja su redovna na profilu Marko Milacic-Prava Crna Gora.. Inace momci noce u manastiru Tresija i sutra nastavljaju put)
 
 

Marko Milačić - Prava Crna Gora
3 h ·  ‼️ЈОШ ЈЕДНО ЧУДО У ТОКУ! Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани, при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пјешачи ка Острогу‼️
Управо сам се чуо са овим великим човјеком. Са њим су сјајни људи Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који су им логистичка подршка.
Кренули су из Пожаревца, 9. фебруара, а у овом тренутку су у Мрачајевцима. Сада иду према манастиру Милешева, на свом светом путу до Црне Горе, до Острога. У манастир Милешева стижу сјутра. За овај пут спремали су де више од мјесец.
Мирно, достојанствено, да стигну у свој, у наш заједнички Острог и да се помоле за све нас.
Оче Предраже и браћо са Вама, до неба вам хвала за вашу велику молитву и овај ваш свети пут.
Док ви пјешачите слободу и вјеру, истовремено четири витеза корачају са истом молитвом на уснама ка васкрслој Црној Гори.
Људи, медији, будимо од помоћи овим сјајним људима.

Највећи подвиг у борби за светиње: Храбра четворка кренула пешке из Београда за Подгорицу /видео/
RS.SPUTNIKNEWS.COM Огњен Мараш (28) и Милош Ајковић (26), два младића из Подгорице, кренули су данас око 11 сати са платоа испред Храма Светог Саве у...  

Marko Milačić - Prava Crna Gora
8 h ·  ‼️СЈУТРА ОВИ МОМЦИ ПИШУ ИСТОРИЈУ! Огњен Мараш и Милош Ајковић, из Зете, крећу на ходочашће-литију дугу 500 километара, од Храма Светог Саве у Београду до Храма у Подгорици‼️
- 12 дана, 500 километара!
- Сви детаљи у укључењу уживо испред Храма у Београду, вечерас у 20:00.
- Видимо се вечерас код Храма.
- Позивам медије, али и све заинтересоване, да сјутра ујутру у 10:00, испред Храма, испратимо ове момке на дуг пут.

Срећно вам било младенци! Господ да вас обожи, сложи и умножи! На многаја љета!

Слава Господу Богу! 

Nek` je sa srecom brate, da ste zivi i zdravi doveka! I sto bi rekli u mom kraju - dabogda se `iljadili! 

Драги ствараоци сајта "Кана Галилејска"! Желимо да Вам се захвалимо за труд, жељу, молитву, намеру и сваку добру помисао коју сте уложили стварајући сајт. Нека Вас Господ благослови и подари свако добро. Наставите са радом, јер иако можда не видите тренутне резулате, ви сте свакако један точкић у огромном и чудесном механизму Божјег устројства ствари и ми смо ту да вас подсетимо да је ово што радите од огромног значаја за све нас који верујемо и препуштамо се у руке Господње.
Укратко, нас двоје смо се овде упознали, директним прегледом профила, слањем порука. Потом смо прешли на другачији вид комуникације и онда....Оставићемо за следећу прилику детаљније писање о томе. Имаћете шансу да прочитате једну предивну причу, прожету Божјим промислом на сваком кораку, како у малим, тако и у великим стварима.За мене, за нас обоје, је све ово огромно Чудо.
Свим "бракотражитељима" поручујемо да се региструју, буду упорни, са искреним намерама, са вером и сталном молитвом и радошћу...верујте,чуда се дешавају!
Прилажемо фотографију са венчања у цркви Богородице Љевишке,у Призрену.
Хвала још једном свима 
Слава Богу за све!
 
Годинама молитвом тражили љубав
Обавијени великом чежњом
Расли на различитим странама света
А обоје покретани истом тежњом.
Не сумњајући у промисао свега
И у Створитеља бескрајну славу
Молитва нам се до неба уздиже
И претвори се у стварност, у јаву.
Лаганим речима Господ нам откри
Еда би се срца развејала тама
На спасење смо једно другом дати
А ви се свагда радујте са нама.

Браћо са свих страна,

Знајте да је овај скуп веома важан за СПЦ. Ово ми је прва порука овдје, морам признати да сам мало изненађен присуством неких струја које би нашу цркву најрадије видели у пламену и који подржавају ове проклетнике који су на Цркву ударили. Замишао сам да је ово једна православна дискусија, неко интернет православно братство. Ево код мене у нашој мјесној цркви, да неко крене овако да говори, мислим да би свако од вјерника имао право да га замоли да изађе. Једно је дискутовати и имати различит став све док се човјек пристојно понаша и не хули на Бога, а сама имена неких дискутаната овдје су таква.  Но, да се не удаљујем од теме: У Никшићу је било дивно. Није баш тачна ова прича да је у једном тренутку огријало сунце - киша је цијело вријеме падала, и то косимице, па кишобран није помагао, још се вода сливала са околних кишобрана тако да је колико - толико сув остао само онај ко је на себи имао цираду. Али, упркос томе, нисте у маси могли видјети ниједно намрштено лице, нико се није жалио што смо покисли до коже, а притом нас онако мокре шиба хладан вјетар који и кишобране ломи, а кад смо после дуже времена напољу (велика маса вјерника се споро кретала, чекаш по неколико минута да крочиш на следећи степеник), и у Храму нас је дочекала промаја, онако потпуно мокре. . Али, мала је то жртва за тако велики дан, толику радост што имамо прилику да се поклонимо и цјеливамо мошти нашег Светог Василија и да га у овој муци замолимо да моли Бога за нас. Видим да и овдје колају гласине које за циљ имају да обесмисле Сабор, али вјерујте ми на ријеч да је било много људи и да су се сви, како вјерници са стране, тако и домаћини Никшићани понашали релативно лијепо и да је све прошло у миру, чак се могла осјетити Божија благодат. Ето, ја сам у том Храму и крштен и бивао сам у њему много пута, али овакав осјећај у њему још нисам имао, а судећи по лицима и понашању других људи, овај дан је заиста био нешто посебно. Што би наш Владика Раде рекао "ал' је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу." Не вјерујте злим језицима наше залутале браће који за ситну корист од својих злих господара покушавају да ружно опишу овај Сабор, јер је ваистину све прошло "како ваља и како требује". Видим да се највише манипулише са бројем вјерника на Сабору, и то је заиста бесмислено, јер један поглед на трг са Храма је био довољан да видите да је сва слободна површина испуњена људима. Сви ти кишобрани збијени један до другог као спартански штитови нису показатељ броја људи, посебно на степеницима гдје су вјерници били потпуно збијени, па је један кишобран покривао и 2-3 вјерника. Иако су поједини медији окарактерисали скуп као националистички, нијесте могли видјети ниједан национални барјак на Сабору, до црквене барјаке са крстовима и Свецима, ни ути друге пјесме до молитвене - једино су отпјеване три строфе од "Онам` онамо". Ја сам лично очекивао свашта и био спреман, јер они који су вјерницима на Сабору мислили зло имали су начина да кваре скуп инцидентима, али то се није десило, хвала Богу и Светом Василију. Када је митрополит Амфилохије при бесједи упитао вјернике да ли су спремни и вољни да бране светиње, као да је свакога појединачно лично упитао, у један глас су хиљаде повикале и "хоћемо" и "амин" и то је и мени и свој браћи и сестрама испунило срце радошћу - то се могло видјети на лицима свих нас. 
Ето, у овом времену поремећеног система вриједности и међубратских односа, видјети толико много људи збијених у масу без иједног лошег догађаја, без иједне лоше ријечи, како скроз покисли и промрзли смирено крећу ка светим моштима је још једно, савремено чудо Светог Василија Чудотворца, слава му и милост, сада и свагда и у вјекове вјекова - АМИН.

Прецртати себе у односу на другог човјека, дати предност другоме не тражећи ништа своје, смирити се пред другим човјеком, а уствари пред Богом.. Нису то никакви ванземаљци, то су обични смирени, прости, непримјетни људи, такви су свети.. 

Слажем се да не може ако не прецртамо себе, ако се не смиримо, али зар то можемо без Бога, зато кажем да Он о свему брине и налази начин како да нас спасе.. И то је процес, смиравамо се кроз животне ситуације, људе..рецимо горда сам и онда ми Он шаље неку особу да ми каже нешто што ми није по вољи, повриједи ме то, и онда видим да сам сујетна, горда.. У том смислу кажем да брине о нама, а не да нас спасава без нашег учешћа.

veruj mi poraz je i to iz najmanje dva razloga: ptvo zato što si bio to a sada nisi, a drugo jer vrlo dobro znaš da i ako je to dar (to što ti kažeš poklon) sa druge strane znaš da je to posledica tvoje rešenosti. jednostavno bog želi to svakom da da i veruj mi on je stalno na stendbaju (u smislu d jedva čeka da da) međutim mi smo ti koji ne umemo odnosno praktično ne možemo to da primio jer su nam srca u najvećm broju slučajeva hladna. to što je neko "ispravan" posećuje bogosluženja ili se trudi da vodi "ispravan hrišćanski život", uopšte ne mora da znači da on može da primi tu blagodat, jer bog te traži celog i to do maximuma, traži ne samo da se odrekneš u potpunosti sebe nego i da je tvoj zadnji atom volje odnosno poslednji ćošak srca upregnut u veru ka njemu. dakle nema laži nema prevare, kako je Hristos i rekao: ko želi da sačuva dušu svoju izgubiće je, dakle to je nama veliki problem jer mi intuitivno zaziremo od toga da izgubimo (precrtamo) sebe, i uvek se nekim nevidljivim malim prstom držimo za sebe (svoj pali način postojanja, svoj ego) a ko izgubi dušu svoju mene radi pronaćiće je, dakle tek kada stari meh zameniš novim tek onda taj novi meh može da primi vino. mi smo jednostavno evolutivno duboko u sebi zadržali nagon za samoočuvanje i vrlo nam je teško da odigramo to precrtavnje sebe a na kartu poverenja da će nešto drugo (mnogo veće i mudrije) brinuti o tvom postojanju, to je ta velika prevara koja mi se čini desila još u raju. 

nije prethodila velika želja da se spasem, i nije bila velika molitva pred bogom, jednostavno ja nisam ni znao šta je to Spasenje (nisam ništa znao o veri, sve što sam znao je da sam protiv crkve)međutim životne okolnosti su me dovele u jedan tako bezizlazan položaj da je jedino što mi je preostalo bilo da se obratim Bogu za pomoć, u tom smislu nije bila "velika molitva pred bogom" već je bila duboka, dramatična, zalivena suzama i praćena mojom rešenošću da preduzmem sve što je do mene. i naravno kako i kaže u jevanđelju ako zaišteš hleba od Boga oca on ti sigurno neće dati kamenje, već je i on pohitao ka meni. Kako je nastalo to prosvećenje? mislim da su neki momenti koji su se stekli tada u meni veoma važni: prvo "grešan" način života koji je svemu prethodio, a on će biti bitan kasnije u smislu šoka odnosno tog naglog prelaska i iskoraka koji mi se desio gde je onda i zaprepašćenost tim Novim mnogo jača, što se kaže gde se greh umnoži tu se i blagodat unoži. drugo taj jak motiv koji me je naterao da se obratim bogu, dakle taj jak naboj koji je proizilazio iz svesti o bezizlaznosti moje tadašnje situacije, gde je onda čovek spreman da to što čini čini do daske i skroz iskreno. treće a povezano sa prva dva odnosno kao njihov proizvod, čvrsta rešenost da prekineš svoj do tadašnji način života, da sve što si i kako si živeo okreneš na glavačke, jer realno to i ne može jedno sa drugim. e sad šta da kažem o tome, kakva je doživljaj to što je usledilo, da li je to spuštanje Svetog Duha i da li je oganj koji spaljuje strasti? da ja verujem da jeste, naime kada se drama koja je trajala noću završila sledećeg dana ustajem i odma osećam jednu neverovatnu stvar, jasno osećam da je ustao potpuno novi čovek (kasnije sam sebi rastumačio da je to ta Nova tvar o kojoj su mnogi pisali), teško je to objasniti ali da se ne zadržavam sad oko pošto istovremeno ima još nekoliko bitnih elemenata koje sve istovremneo jasno osećaš (ali ono što je najčudnije je što svi oni čine jednu neobjašnjivu celinu, punoću..), dakle pored te jasne (divne) svesti o sebi kao potpuno novom čoveku, konstantno imaš osećaj (probaću sad da ih nabrojim ali poenta je da to sve osećaš istovremeno) da je u tebi nešto što definitivno nisi ti, što je prelepo i što definitivno nije proizvod ovoga sveta, dok sa druge strane osećaš To kao najprisniji deo sebe, kao istinsko biće tebe kao čoveka, kao svoju neznam kako da kažem osnovu, punoću, celinu. teško je to objasniti kako nešto što vidiš da "nije od tebe" je ustvari "punoća tebe". ovde jedna mala napomena: dok se to dešavalo ja zapravo i ako sam sve ovo potpuno i jasno osećao, i čak ne samo osećao nego bio potpuno svestan da je to (koliko got to gordo zvučal nekome) Hristos Spasitelj sveta u meni, ja ustvari uopšte (tada) nisam imao tu upitanost o svemu tome, kao odakle ovo meni, šta je sad ovo...itd, jednostavno to je toliko bilo prirodno i predivno, odnosno toliko punoća mene, istina mene samoga, istina Hrista, istina Volje božije (u smislu za ovo si i stvoren) da ja uopšte nisam razbijao glavu o tome šta je ovo, kako je i odakle je ovo. ne znam da li ćeš razumeti ali poenta je u tome da dok se to dešavalo i pored jasne svesti o svemu tome (a definitivno je vrlo neobično iskustvo), ono što je čudno jeste da se ja o tome uopšte nisam pitao nego sam samo živeo to (i bio mnogo srećan, utešen, miran, spreman na svako razumevanje, na svako žrtvovanje, ispunjen velikom ljubavlju i jasnošću svrhe mog postojanja... ali pre svega a to mi je najjači utisak Živ ali u jednom smislu koji mi nikada pre nije bio poznat). sva ova analiza kako je to, šta je to, odakle je to....je krenula kada sam to izgubio, dakle naspram "življenja" toga (koje je u sebi podrazumevalo zadivljenost time, svakako, ali ne na način koji je kasnije usledio) koje je bilo karakteristika toga dok je trajalo, sada nastupa "razmišljanje" toga (i fascinacija time onako kako mi to razumemo, dakle sada fascinacija u smislu da tek sad vidiš nezamislivost odnosno neshvatljivost postojanja toga, odnosno načina postojanja tebe kao toga). dakle dok je trajalo upoznaješ, barem kako se meni čini, Volju Božiju odnosno pravog i Istinitog sebe (onako kako te bog želi/vidi), tek kada je prestalo počinješ da ispituješ šta je to ustvari i kako je to...
 
vidim da si postovala pitanja i na nekim drugim temama tipa da li je dobro da postaneš patolog itd, sve što mogu da ti kažem je da sam ja ovu moju priču prepoznao u Jevanđelju u Dogmatici i u Dobrotoljublju kao i kod još nekih objavljenih dela svetitelja. šta hoću da kažem: mislim da trud ne treba trošiti na razmišljanja šta je pečat antihrita a šta nije i da li ćeš goreti u paklu ako se baviš patologijom ili nećeš, jer to ti ne možeš znati, tako čovek u (realno rečeno) neznanju a iz dobre namere može mnogo sebi da nanese štete. mislim da je mnogo bolje biti pre svega blagorazuman i verovati bogu u smislu da on ne traži od tebe nešto što ti nemožeš sada znati (u smislu prekršila si nešto, neko pravilo ili nečije mišljenje) nego da on pre svega traži to tvoje srce a onda će ti on po meri tvojih potreba i po meri spasenja koje ti je pripremio lagano otvrati šta je blagosloveno i šta nije, šta je od onoga a šta je od njega...ali opet i tu čovek mora da bude (rekao bih) hrabar i da bude iskren prema sebi i kaže: bože ja ovo ne znam ili bože hvala ti ako ti se nešto razjasni, dakle ne samo ići za nečim što je neko rekao ili napisao jer danas mnogi pišu razne stvari. najlakše je teret prebaciti na drugoga i osloniti se jer je tako neko rekao, mislim da pre svega svi odgovori treba da postanu i da jesu deo nas i onda se broj stranputica u mnogome može smanjiti.

Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 

Има причица у Старечнику како се неки монах у простоти молио св. Вазнесењу мислећи да је светитељ, а тражио је рибу за болесног брата и риба се одмах нашла у његовој руци.. 

Поента је да он не зна шта је Вазнесење, а с Господом је и бива му све што заиште..