Жедни

Јесте најбоља игрица!!! Ајде неки сервер да направимо само за форумаше... Било би екстра!!

Колико бих само погрешио када бих рекао да се борим сам. У непоштеној борби, коју водим са собом зарад бољег себе, имам Бога на својој страни. Ни јачег заштитиника, ни светлијег судије. Трудим се колико могу. А верујем да са њим могу све. Ситуације у којима сам одрастао и невоље у које сам западао, помогле су ми да видим јасније. Са све већим теретом на брду живота, јасније и јасније сам уочавао врх. Фале ми речи да опишем љубав. Дато ми је све. Апсолутно све. На мени је само да се трудим. А трудити се није лако. Зашто ићи уз брдо, са товаром тешким као космос, кад се могу спустити низ брдо котрљајући се у прашину као кликер? Размишљам понекад, када камен на мојим лећима претежа да кренем у блато, у прашину. Да се сурвам у дубине адске и да заувек останем на земљи згрчен и јадан. А онда зашто бих то чино? Зарад трена задовољства? Малог лажног уживања? Зарад привида земље ове, што својим сјајем у проклетство вуче? „Господе Исусе Христе сине Божији помилуј ме грешног“. Камен одједном олакша, па настављам. Ногу под ногу уз брдо, ка циљу свом. Шта бих могао да вам кажем о циљу. Не видим очима али видим срцем. Стојим пред Судијом, а Он ме гледа са осмехом, чистијим од детињег и очима ведријим од најбистрије воде. Смешка се и каже ми „Приђи јагње моје“. Ова се реченица ничим купити не може, нити било којим благом земље ове може заменити. Корачам полако, са сваким новим кораком камен је тежи. Са сваким новим кораком срећнији сам, јачи и смиренији. „Мењам мач за бројаницу, и крст свој носим са собом у миру, Богу се предајем и понизно молим, Води ме Теби мом коначном циљу“.

Најбоља игрица ја сам је играо 6 година сваки дан.. А онда сам престао... Имао сам мјеџа гнома...

А и овај свештеник, да је стварно чист не би давао новац. Своју репутацију би чувао својом чашћу а не овако... Чега се плаши?

Мислим да не...,Мада..Жив се човек на све навикне каже стара изрека.. :)

Ако хођеш да сазнаш какви смо као друштво, гледај ријалитије. Сваки ће ти рећи исто. Не окрећи главу на простаклук и примитивизам, ослушни шта кажу. Сваки ће ти рећи истину. Знам, истина боли. Знам, то не сме и не може да буде истина. Знам, знам, не прихваташ је. Ни ја је не прихватам, али мораш се сложити да истину баш боли брига да ли је ја прихватам или ти. Како једном у својој беседи рече Владика Николај: "Истина је и у гробу жива, и у оковима слободна, и у тамници светла, и у блату чиста”. Незадовољни, паметни, увек угрожени и увек са неком глупом реченицом, покушавамо да задивимо свет. Ријалити је у ствари, један свет у малом, окружен камерама. Замисли своју породицу, друштво, своју школу, факултет или посао, да сто дана буду снимани. Човек се у почетку уздржава, није свој, понаша се друштвено, али то није он. Затим, спонтано, навикне се на камере и бива оно што јесте. Први, трећи, пети. Падају маске. Оговарања, омаловажавања, исмевања, паметовања, напијања, пребијања, туче, свађе. Сви постају исто на толико различитих начина. Бити добар је кључ успеха. Или само тако треба да изгледаш? Какав сам у очима света такав сам заиста? Е па ниси. Видиш, кад останеш сам, ослушни срце. Ако у опште то можеш да учиниш? Кваран ум, затупљен, свакодневницу више не уме да слуша и да буде свој. Ако дозволиш да те прегази свакодневица људи, који себе ни не познају, никад нећеш чути оно што срце има да ти каже. Бићеш привидно срећан, са лажним осмехом у лажним ситуацијама, све док и сам не постанеш привид. Бићеш убеђен да си на правом путу и да ништа није битно, него срећа сада и одмах. Уосталом томе нас уче медији, средине у којој живимо, готово цела људска популација препуштена на милост и немилост глупости. Није глуп онај ко не зна, већ онај ко се претвара да зна. Мораш да схватиш да је у реду бити незадовољан, уздржавати се и напорно радити. До правих ствари се теже долази. Кад ово прихватиш све ће ићи лакше и једноставније. Осами се. Преиспитај себе и види ко си заиста. Кад престанеш да критикујеш друштво, да кривца видиш у маси изгубљених људи, бићеш слободан. Најлакше је разумети друге, пробај да разумеш себе. Отвори врата своје душе и закорачи у непознато. Ни не слутиш шта тамо можеш да нађеш. Како једном неки мудри човек рече, не знаш шта хоћеш, али знаш шта нећеш. Почни да негујеш своју посебност. Буди пример. Када покренеш лавину, ријалити који се живот зове, биће боље место. „Истина ће нас ослободити“. Време је да и ми ослободимо њу.

Шапат тишине Срећан сам јер за срећу не треба разлог. Волим. Верујем. Надам се. Проткан кроз иглене уши смејем се као камила љупко. Сунце је то које диригује природи. Слушај песму маслачка. Птица је та која ти говори да испод неба њено је све. Као точак окреће се живот и све лелуја на ветру истине. Природа позира. Њене дискретне облине прекрива шума хиљаду пољубаца, на цвету скривених. Кап росе, плаветнило без облачка и безброј зелених силуета, зову да ослушнеш тишину. У трави мешају се боје душа, док извор жубори негде у даљини. Велики колико и трн дивим се спознаји своје величине. Колико сам само мали. Хвала.

Пришао је неки млаћи свештеник.. Мислим да је пришао неко од монаха да би било све другачије..

Можда нисам детаљно и добро пренео целокупан утисак. Чудо је у њеној трансформацији. Мени је одавала утисак у аутбусу као бака која жели да изгледа побожно. Крсти се чита акатист, покушавала је да делује смирено али ја сам бар видео да ту нешто није уреду. Врујем да ништа није случајно. Зашто се баш онесвестила непосредно пред улазак код светих мошти? Сама трансформација... Да си видео то уживо видео би колико је страшно и језиво. Па опет и тај прелаз у нормално стање. У бусу ништа. Као да јој се ништа и није десило. Чудо је било за мене! Свети Василије је допустио да видимо невидљиво. Показао је проблем ове жене. Оно што је телесним очима било не видљиво указало се. Можда сад делује да лупам или да умишљам али знам шта сам видео, не само ја, већ и људи око мене. Њене борбе тек следе. Да Бог буде са њом!

Пут Голготе Данас на Голготу стижем. Опремљен крстом, поносно чекам, своје распеће. Да кајањем, уздигнем себе из греха смрти и да вино, спасења, поносно пијем. Пуно је људи што са мном стоје. Крстова наших грехова тамних, замрачи смо Голготу. Неки се кају, Неким` је све једно, неки глуме кајања доброту. Светлост што сија, вековима славно. Што слободу нашу истинску даје. На крсту распет Христост стоји и чека наше покајање. Гледа нас с љубављу, опрашта грехе, сија тим сјајем, оца нам Бога, даје до знања да пут Голготе, сваки праведник проћи мора. С љубављу себе распети храбро, то је пут Богом дан, Голгота је истина, Голгота је љубав, Голгота је наш једини спас. Понеси крст, па Христу ходи, одвешће те Спаситељ рајској слободи. Спас је на крсту, сија планета, истина ослобађа, истина света. Данас на Голготи распињем себе, опрости Боже, помилуј мене. И још пуно мојих песма! Пратите ме. https://www.facebook.com/pages/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD-%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%98%D0%B8-%D0%B8-%D0%BC%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1445855159017341

А да се чуда сваког дана догађају, то да. Приметно, стално видим доказе своје вере и олакшавања која они пружају. Хвала Богу на свему!

Мислим да није, бар ја то нисам видео.

Да ли се вама десило нешто слично?

Ја просто не знам да хвалим себе... А тек колико ме буде срамота кад ме хвале у мом присуству људима који ме не познају жив се поједем..

Моје чудо Потајно, од како сам верник желео сам да присуствујем чуду. Изгледа да сам тражио доказ. Нешто за шта могу да се ухватим и да кажем ево Бога. Како сам растао и развијао се у вери. Бога сам све више примећивао. Видео сам га у прлазницима у осмесима деце у плавом небу и трави. Увек постоји сумња. Сумњати значи проверавати. Блажени су који истражују сведочанства његова свим срцем тражиће њега.Чудо ми није било потребно. Почео сам да се чудим и одушевљавам његовој љубави.Та љубав била је чудо.Пожелео сам да обићем света места, пустиње, опчињеност Богоугодинка према Богу и Божија љубав даровала је баш у овим местима највише чуда. А највеће од свих биле су свете мошти нетрулежне. Тако сам се ето и ја у потрази за собом запутио на поклоничко путовање под Острог. Прва помисао била ми је: –Ваооо.. аутобус препун, истомишљеника, жедни Бога пођоше да се поклоне светитељу који је цео свој живот Богу посветио и који је целим бићем Богом живео. Коначно међу својима. Препун аутобус. У почетку мук. А онда бука. Смејање. Па преглассно смејање па вриска и цика све док сви из аутобуса нису заспали. Чудни неки људи, као да не знају где су пошли. Но добро. Молио сам се дуго. Био сам срећан јер ћу коначно да се поклоним светим моштима, осетим мирис миомира и захвалим се Богу на месту хиљаду чуда. Шта ћеш више? Сванло је. Већ смо одавно прошли границу и кањоне. Сунце се полако увлачило у аутобус и будило нас снене. Стигли смо у манастир Морача. У прави час помислих, хвала ти Боже на овоме. Стигли смо баш на јутрење. Ту су нас дочекале мошти светог Харалампија. После јутрења брзо смо наставили пут ка Острогу тако да нисам имамо времена све добро да осмотрим и видим. Драго ми је што сам се помолио овде. Кренули смо ка приморију. Стигао сам мало да окусим и морског сунца и морске воде и полако кренули пут Острога. Успео сам да осмотирм аутобус. Било је овде свакаквог света. Озарених, замишљених, погубљених. Највише пажње ми је привукла једна бака. Седела је преко пута мене, стално је читала неки акатист, крстила се па би одједном љутито добацивала возачу неке не тако смешне шале готово увреде, па би настављала да чита акатист са неким љутитим изразом лица. Осећај среће је растао. Нестрпљење помешано са осећајем симрења и дивљења. Слава Богу и светом Василију што су ми допустили овај пут. Кривина ,успон па поново кривина, тако неколико пута и напокон Острог. У стени белило се чудо Божије. Неукротиву природу укротио је по промисли Божијој човек. Својим животом очарао је људе да се сећају његовог имена овде. Стигли смо. Аутобус је стао поред доњег манастира. Неки су отишли орагнизованим таксијима ја сам желео да се попнем пешице. Спонтано сам скинуо патике, сви који су пошли самном то су урадили и полако смо пошли на горе. Камење и камење испод наших босих ногу деловали су као плишани тепих који је водио ка рају. Био сам најбржи. Пожело сам да потрчим и потрчао сам. За кратко време испред мене се појавила велика бела капија. Стајао сам испред улаза Острошке светиње. Коначно сам стигао. Препуно људи, као у кошници. Сви су спонатно знали шта треба да раде. Сачекао сам остале, обуо се, оставио ствари и кренуо да се поклоним моштима. Ред је био дуг. Чекао сам пола сата а прошло је као секунда. Ушао сам бојажљиво и смерно. Упиајо сам све као сунђер. Звукове, мирисе, очима својим љубио сам сваку икону. Душа је моја знала. На светом сам месту. Прошавши мала узана врата нашао сам се у првој просторији па затим и друга врата. Чудо! Дочекале су ме саме мошти. Необичан мирис. Био је то миомирис који није личио ни на шта друго до сада, обасјао ме је одједном. Занемео сам. Бриге, проблеми, ништа више није било битно. Успео сам да изустим само једно. Хвала ти Боже на свему! Изашао сам напоље, разгледао, дивио се свему, сместио у масти људи да ноћ проведем под отвореним небом. Како ништа није случајно, имао сам добру прегледнос целог манастриског комплекса, одмах поред моје лежаљке био је улаз у конак тако да сам и улаз могао да видим. Препуно људи. Рзни профили шетали су унаоколо. Одејдном бака из аутубуса која је читала акатист и имала тај љутити израз лица , бива вођена од стране људи који су радили као помоћ у манастру. Чујем кажу, онесвестила се на капији код моштију. Постоји једна мала капија непосредно пре улаза код моштију. Сместили су је на столицу на улаз код конака. Посматрао сам је и било ми је жао што јој је позлило. У следећем тренутку баца се на под, креће да се увија, грчи, исправља и изводи неке необичне и сулуде покрете. Занемео сам. Шта је овој жени? Нека сестра која се ту нашла извадила је из своје торбице флашицу воде. Била је света вода која се добија у манастиру. Хтела је да је умије. Како је само ова почела да вришти. Језиво. Позвали су водича. Он је само климнуо главом, повикао, онако више за себе –знам ја шта је ово, зови те ми свештеника. Свештеник је дошао. Ни сам није знао шта да ради. .Како сам после чуо од људи који су били ближе, рекао је да овде има превише људи около и да позову хитну помоћ. Изнели су је једва пошто је била тешка. Из коли се чуо језив крик. Шок. Зашто сам ово морао да видим? Страх, осећај језе. Боже шта је ово? А онда у души мир. Одједном! Ево ти твог доказа који си тражио на самом почетку. Сада више не мораш да се бојиш и страхујеш. Чудо Светог владике Василија испред твојих грешних очију. Ноћ сам провео мирно. Нисам спавао, молио сам се до јутра. Био сам пуно срећан . Схватио сам неке ствари о себи, та ноћ ми је помогла више но хиљаде савета. Мислим да ме је неко ипак и саветовао. Повратак кући је прошао мирно. Обишли смо још неколико манастира у повратку. Бака са акатистом коју су претходне вечери изнели понашала се као да се ништа није ни десило. Поново је читала акатист, крстила се, добацивала и имала је онај чудни израз љутње на свом лицу. П.С Словне грешке има.. Извините сви.. Пишем са таблета који багује као луд...

"Блажени су који истражују сведочанства његова, свим срцем тражиће њега".

Геј.. А? :.mislise. :.mislise. Богиња земље, мислим да је Римска митологија... :.mislise.

"Ја сам онај који јесте"...

Питам чулног човека ко си ти? А он одговара"Ја сам ја". -И мисли на своје тело. Питам мисаоног човека ко си ти? А он одговара "Два странца видим у себи и ја се пробијам између њих, гостујући час у једном час у другом. И мисли на инстиктивну и свесну душу своју. Питам духовног човека ко си ти? А он одговара: "Има неко у дну душе моје, пружам руку да га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај њега ко сам ја? Владика Николај