Љотићевац

Можете ли написати нешто више о том наводном састанку? Тај састанак се наводи и у комунистичкој литератури, па не верујем да је најобичнија измишљотина са наше стране.

Какво је Ваше мишљење о књизи Бошка Костића - ''За историју наших дана''. Знам да је негативно, али волео бих ако би сте могли да напишете нешто опширније о тој књизи. То је једна од првих, ако не и прва књига коју је објавила српска и уопште југословенска национална емиграција, 1949, па се не може рећи тек тако да је писана након много година ''с накнадном памећу''. Многи са четничке стране и бране ту књигу. По вама, који делови су најспорнији?

Нађох на интернету један текст у коме се на одличан начин одговорило на још једну лаж о Љотићу и Српским добровољцима, па ми паде на памет да поставим овде.

Да, Ивко Јовановић, али нисам био сигуран где је то објављено јер се нигде не цитира извор. Хвала пуно. Ево слика у већој резолуцији. Упоредите то са Крстом који носи Лаутнер. Потпуно исти знак.

Хвала на одговору, иако мислим да се та књига не може користити као поуздан историјски документ. Можете ли ми одговорити на још две ствари. Нашао сам на интернету текст једног четника, који говори о нападу на добровољце код Сеча реке и о погибији Лаутнера, али нигде нисам успео наћи који је извор за тај текст. Знате ли можда о чему је реч? Друго, на сајту Погледа, међу сликама личких четника нашао сам и ову слику. На грудима другог четника се примећује добровољачки крст. Знате ли можда нешто више о томе? Зар није чудно како је тај знак успео доћи до њега, и како га он као четник носи на себи?

Постоји ли неки извор за ову тврдњу?

Г. Самарџићу можете ли ми рећи нешто више о борби за ослобођење Фоче 1942. године?

Док се још неко не укључи у тему, ево још две иконе. Богојављање, манастир Студеница. Свети деспот Стефан Лазаревић.

Текст из листа ''Нова Искра'', поводом избора: „Ми смо за Краља, јер се судбина на гласање не ставља.“, биле су речи које је записао, наш учитељ, адвокат, министар правде, Димитрије Љотић пре тачно 70 година, непосредно пре него што ће погинути и пре него ће Тито и црвени узурпирати власт.[1] Прилике у којима је ово записао нису дословно идентичне онима у којима се данас налазимо, али суштина ове пророчке поруке свакако има значаја у данашњој Србији. Није прошло ни 24 часа од ,,затварања бирачких места“[2] након још једног протеклог ,,карневала Монтескијеове теорије у пракси“[3] јавности познатијег као избори, а партијаши су већ похрлили да изброје колики је то њихов удео у пониженој и поробљеној Србији! Применом метода просте математичке већине и комбинаторике најпре ће се одредити ко ће то од кандидованих ,,партијаша“ да запоседне у наредне 4 године 250 посланичких места у Народној скупштини, а врло брзо после тога и то како ће изгледати сама влада. Наизглед реч је само о игри математичких операција, али у суштини реч је о суровој борби за врло уносне и моћне позиције које ће појединци-партијски војници вршити и са којих ће доносити значајне политичке одлуке наредне 4 године. Највећа заблуда и превара демо(но)кратије јесте да народ својом слободно израженом вољом влада. Условно се може прихватити тврдња да народ влада својом одлуком до оног тренутка док своју сувернеост не пренесе на ,,народне представнике“, али то се може прихватити само у строгој теорији. Народ нема своју слободну вољу из најмање два разлога. Најпре, то је због тога што народ не постоји као нека хомогена организована скупина која има јединствену вољу коју изражава актом гласања. Вољу условно може имати само појединац који је део скупине који се речником либералне демо(но)кратије означава као ,,грађанин-носилац суверености“[4]. У којој мери је та воља аутохтона и истинска воља ,,грађанина-гласача“ не може се са поузданошћу утврдити, посебно не уколико се узме у обзир метод агресивног усмеравања и обликовања воље предизборном кампањом. Непримерено подилажење гласачкој маси, отворено лагање и лицемерно избегавање[5] одговора на питања која су од непосредног значаја за ,,грађанина-гласача“ одлика су предизборних кампања партијашких клика које у недоглед жуде за функцијама и ,,друштвено-политичким“ позицијама. Математички речено, распоред снага у скупштини либелрано-демо(но)кратског типа и јесте израз воље бирача, али засигурно не и његове аутохтоне воље, која је усмерена и обликована пропагандним утицајима. Једноставно речено, квалитет исказане воље не може никада бити идентичан простом квантитету исказане воље. Зато ми идемо за Истином, а не за већином. „Дивинизација“ лика и политике ,,великог вође“ и то по мерилима неуког и политички неписменог ,,грађанина-гласача“ својствена је српском партијашком карневалу. Ова мешавина политичке свести комунистичког једноумља и ,,либералне демо(но)кратије“ осликава општу друштвену политичку свест у Србији. Али оно што је извесно то је, нажалост, да ће врло брзо практичан израз ове наказне смеше бити „народно представништво“ које се само зове тако, а заправо представљаће „берзу и представништво“ интереса политичких структура које у име народа владају за рачун страних господара. Страни господари више у Србији нису закулиса, страни господари сада играју без кринке свој чин на српској позорници. Тај чин, заправо, толико је лако у Србији од 17.03.2014. године играти, јер сада су сви политички фактори, који имају формалну моћ доношења политичких одлука, отворени заступници страних господара. Стога, није уопште погрешно данас рећи за српску скуштину, да је она део ,,НАТО и ЕУ холдинга“ у коме 100% удела имају НАТО и ЕУ! Значај математике и комбинаторике као практичних израза либералне демо(но)кратије није престао, као што смо то констатовали, математичким сабирањем модификоване воље ,,грађанина-гласача“ и касније избором владе у скупштини. Он ће се тек исказати и то покретањем механизма промене највишег правног акта Србије – устава.[6] Уистину по својим садржинским решењима ми се са важећим српским уставом никако не можемо сложити, јер је он установио механизме и принципе власти који су нама сасвим неприхватиљиви, али у том смислу што и тако ,,неприхватљив“ он мора у овоме тренутку бити ,,прихватљив“ како би се како тако сачували делови Србије у њеном саставу. Овде најпре мислимо на окупирану српску јужну покрајину Косово и Метохију, која је deiure у саставу Србије, а која је фактички предата шиптарским узурпаторима уз међународни надзор. Апсолутна већина у смислу постојања могућности једног политичког фронта да самостално формира власт у овом случају треба да буде још шире схваћена. Наиме, поред тога што најјача политичка странка у скупштини сада има готово двотрећински квалификовану већину, потпуну већину-апсолутни консензус, заправо има скуп политичких странака које отворено потпомажу дезинтеграцију и инсталирање окупационог поретка у Србији. У Народној скупштини, ове политичке странке више немају никакве опоненте. Промена највишег правног акта као суштински циљ формалног поробљавања донеће не само промењен статус јужне покрајине у односу на остатак државе, већ ће се извршити и друге пред-ЕУ измене које најдиректиније подређују Србију безумној политици мондијализма и „евроунијских интеграција“. Ови избори заиста су били, како је то већ запажено, „прекретница и тектонски поремећај“ са далекосежним и погубним последицама по српске националне интересе. Потпуна власт, легитимисана ,,демо(но)кратским избором политички неписмених гласача“, поверена је личности једног човека који је свој култ почео да изграђује за живота, а то несумњиво подсећа на време, са почетка текста, у коме је мудри Учитељ писао, упозоравајући на надолазећу таму. И данас, након мартовских избора лета Господњег 2014. над Србијом се надвила тама еврунијског и евроатлантског фанатизма. За оне који су извршиоци туђе воље, а и за лицемерне увознике евроатлантске окупације најпрљавији посао управо су извели ,,грађани-бирачи“ заведени преварним моделом ,,грађанске суверености“ чије је зло семе одавно посејала ,,револуционарна грађанска Европа“. Такав однос ствари скоро би се могао упоредити са примером „савршеног злочина“. И јесте ,,савршен злочин“, али нажалост неће бити и последњи злочин који ће ,,грађани-бирачи“ извршити према себи.

Једна слика из Ваљева...

Свети Јован Крститељ и Свети ратник, манастир Пустиња.

Да не трошим речи... Шаљите у ову тему најлепше српске средњовековне иконе... Причешће апостола, детаљ, манастир Студеница. Свети ратници, манастир Манасија. Извините што су слике у оволикој резолуцији.

Како год. Не бих да скрећемо са теме. Само ћу рећи да у тим мемоарима митрополит спомиње Страхињу Јањића у деловима када говори лоше о Љотићу и СДК. Како човека кога су се одрекли и Љотић и Недић и СДК може да трпа у исти кош са њима? Самовољног човека који се исмевао Љотићевој побожности стављати у исти кош са Љотићем да би се Љотић и Добровољци приказали лошим? Човека кога су на крају отерали трпати заједно са њима? Страхиња Јањић је био нациста, њихов човек у СДК, који је покушавао да од СДК направи СС јединицу. На крају му се јавило свега сто људи. Да ли је и то одговор?

Да ли је било паметно рећи било шта лепо о Љотићу у време када је то написао митрополит, пред ослобођење? Невезано за тему, зашто сви који желе рећи нешто лоше о Љотићу користе мемоаре митрополита?