Raymond Red Reddington

Државе чланице САД су делегирале само нека права савезној влади... може савезна влада и Обама да донесе шта год желе..али ако је тај закон у надлежности државе..може Обама да се слика са законом.. а треба прво конгрес проћи...

комунисту би продао..истог момента.. Јевреји...јесам наравно...дружио и дружим.. само ме избегавају јер их критикујем..а они су као Црногорци по том питању...

падре Зоране па ви нисте ни сликар.. Ево питао јарана из УЛУСа..каже да нисте њихов члан.. јел ово стваран неки лик...или бот Зајрона..да има с,ким да прича.. п.с Јесте ви ово падре писали... http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%82%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%28%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%80%29

Јел сада на хрватском пишете пошто никако да укапирам овај ваш одговор на многа питања што људи питаше... видим да сте се напаковали знањем...из историје и лингвистике...када он ви сликар..

Јел то Ђоковић иде на листу СНСа

Образложење... Ја сам активни Православни Хришћанин... и смтрам да је једино битно обезбедити људска права свим грађанима... једино у таквој држави..није могуће да дође на власт..диктатор или теократија... Православних Хришћана је све мање..активних...временом ће бити још мање... ако случајно нека друга религија буде добила на количини..оваквим сетом закона смо заштитли и себе... слобода и право...гарантују свима све..и заштиту свакоме од свакога..

Овако ....да будем јаснији.. У уставу Србије јасно стоји да су држава и црква (или џамија, синагога итд..) одвојени од државе. И ја се слажем са тим... Зато сматрам да веронаука нема шта да тражи у државном образовном систему.. Имамо одличан пример православне гимназије у Загребу како се решава проблем... Устав Србије Световност државе Члан 11. Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.

УКРАЈИНА: Војска решила да се умеша у конфликт, почиње истрага због покушаја пуча У Украјини је проговорила армија. Не топовима и тутњем тенкова. Али то више није уплашена неутралност у стилу „немам ја ништа с тим“, којом је министар одбране Павел Лебедев реаговао на заузимање Кијева пре недељу дана. Он је тада изјавио да се оружане снаге неће умешати у конфликт, али ће чувати верност Уставу. Сада су се они сетили да су том уставу још и гарант. Украјинска армија, мада је и прешла од ове године на уговорну основу, Виктора Јануковича је ипак „мобилисала“. Позвала га је да предузме неодложне мере за стабилизацију ситуације у земљи и достизања слоге у друштву. Како следи из текста објављеног на сајту Министарства одбране, војску брину заузимања државних установа која ометају представниек власти да врше своју дужност. Она сматра да даља ескалација прети територијалном интегритету. Зато и подсећају Виктора Јануковича да је он уз све остало још и врховни командант. То, наравно, не значи да Јануковича подстичу на наредбу. Али то је потврда заклетве на верност свом председнику. У сваком случају, ако армиј апозива, значи то је некоме потребно. Чак ако је то само алузија на дејство. Али сада је и ово довољно. И не зато што Виктор Јанукович мора да држи земљу у страху. Њу и тако плаше гласинама о ратном стању толико, да се она вероватно неће зачудити ако види на улицама тенкове. Хвала опозицији. то је она усијањем војне апокалипсе већ израдила код грађана ефекат војног присуства. Невидљивог, али очекиваног. При томе то су побуњеници почели да чине мал те не од првог дана сукоба – још пре него што се они претворило у разливање „молотовљевих коктела“. У петак је украјински истражни комитет рекао зашто. Овде је покренут кривични поступак поводом чињенице покушаја државног удара. Информација преузета са сервера Баткившчине не оставља сумње у то да су Јануковича хтели да доведу до политичког самоубиства – примене силе против цивила. Он то није учинио. Радикали, користећи затишје, прелазе на употребу силе. Национална гарда се формира у Лавову. Добровољце врбује евромајдан у Кијеву. Другим речима, јуришнике они већ имају. Сада се појавио још и свој Минхен. У граду одакле је кренуо фашизам, Јацењуку и Кличку у оквиру међународне конференције о безбедности много више пажње и солидарности је било поклоњено него министру иностраних послова Украијине Кожари. Очигледно, Запад, без обзира на привидност поштовања дипломатске пристојности, ипак одбацује вештину могућег. Изкључиво да би Јанукович искористио „последњи аргумент краљева“. Украјинска власт заиста је подметнула своје образе за ударац, како би доказала поликику непротивљења злу насиљем. Може се спорити о методама регулисања проблема. Једнима се они чине апсолутним, други их сматрају недовољним и чак фиктивним. Али свака ствар, како се каже, може да се чини правилно или неправилно. А може као и у армији. Стратешки шанса Јануковича се у томе састоји да се не изједначи са својим противницима. Крдо лавова које води ован осуђено је на неуспех. Председник Украјине има још шансе да докаже да је Наполеон био у праву. Истина, ако је веровати императору, ради тога треба сам да буде лав. У Украјини је покренуто кривично дело о покушају узурпације власти у земљи. Истрага је започета према резултатима истраживања материјала пронађених на серверима компјутера опозиционог удружења Баткивштина. Ово је изјавио начелник главне истражне управе Службе безбедности Украјине Максим Ленко. Експерти, упознати са технологијама обојених револуција, сматрају да се ситауција заиста развијала по сличном сценарију. Лидере украјинске опозиције, исто као и радикални део мајдана у ствари неко добро контролише, самтра украјински историчар и политиколог Александар Каревин. Сада се дешава покушај државног удара. Прво је то било планирано да се одложи до председничких избора. Мислим да је план био такав: Виктор Јанукович потписује споразум о аосцијацији са ЕУ, после чега се украјинска економија руши, а кривица се полаже на председника Украјине. Али он у последњем тренутку споразум није потписао, и после тога су почели протести. Колико могу да судим, и лидери опозиције и такозвани радикали, све контролишу из једног центра. Они раде оно што им се каже. А мајдан ће контролисати онај који га финансира. Сами помислите: колико је тамо молотовљевих коктела! Како би се они припремили и пребацили на мајдан, потребан је новац. Како би се трећи месец хранили сви ти људи који седе на мајдану, такође је потребан новац. Неко све то финансира, и не верујте да су то добровољни прилози Кијева. То могу да буду украјински олигарси који би хтели смену власти, али највероватније кључну улогу играју страни фактори. Нађите финансијера и наћи ћете контролоре. Мислим да је Запад умешао прсте. Разноврсну украјинску опозицију обједињује жеља да се измести актуална власт у страну, слаже се генерални директор института за Каспијску сарадњу Сергеј Михејев. Догађаји на мајдану слабе украјинску државност и јачају потенцијал унутрашње нестабилности у земљи, истиче Сергеј Михејев. Унутар украјинске опозиције има најразличитијих људи: од просто наивиних сањара – статиса мајдана, који чекају бесплатне колаче да се на њих поспу у случају асоцијације са ЕУ, до отворених неонациста радикала, за које је пружена шанса да некажњено туку полицију, бацају молотовљеве коктеле – то и јесте врхунац снова. При томе сасвим је очигледно да су иницијативу последњих дана преузели радикали. Најгора ствар која се десила у току мајдана је то што је ова радикална неонацистичка идеја фактички легализована и она је постала систематски легитимни део украјинске националне идеје опозиционог крила. Крајем минуле недеље Виктор Јанукович је потписао закон о амнестији учесника протестних акција у Кијеву под условом да они ослободе заузете зграде органа власти ради обнове правног поретка у земљи. Напоре председника Украјине на превладавању политичке кризе у земљи оценио је Генерални секретар УН Бан Ки Мун. Таква изјава дата је у петак у току сусрета Генералног секретара УН са министром иностраних послова Украјине Леонидом Кожаром у току Минхенске конференције по питањима безбедности. (Глас Русије)

ништа ја не капирам ту википедију..и едитовање.. ко су људи у тим админ тимовима

Спушта се мрак на медије Београд – Одлука да проговори јавно, критички и оптужујуће за кабинет првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића, бившег министра привреде Сашу Радуловића је преко ноћи од одлазећег члана Владе претворила у криминалца и државног функционера са сумњивим пословима „са стране“. Овај ексминистар је само једна од жртава која плаћа данак уласку у мутне воде политике. Гласила су годинама уназад све пунија прљавих пикантерија, спинова и блаћењима политичких противника која се појачавају у предизборним кампањама кад се најпрљавији веш баца јавности пред очи. Српска свакодневица показује да се већина политичких партија предала и гледа како да постану вагон напредњачке изборне локомотиве, а да и медији крећу пут својеврсне диктатуре и цензуре. Тако се исте вечери када је Радуловић „ударио“ на вицепремијера десило да је његово обраћање јавности емитовано, па је после 15 минута волшебно нестало са сајта државне агенције, да би се потом опет појавило. Радуловић је ипак и јуче био централна таблоидна фигура чији су лик и дело укаљани до неразумних граница. Колико је цена његове истине висока, показала је и чињеница да му је већина медија затворила врата за сваку одбрану од напада. Да овај бивши министар није разумео стање у земљи приметила је универзитетски професор Даница Поповић у изјави за наш лист да ће новој влади бити лакше јер неће бити министара који се баш ништа не разумеју у политику. Попут Радуловића који чак није схватио ни да је титулу „реформатор године“ добио да би заћутао, а не да би таласао по новинама. Колико је овај бивши члан Владе погрешио што је зашао у у политичке воде на неки начин је потврдио и сам Вучић. „Саша Радуловић је, кад је постао министар привреде, имао добре идеје и намере, али се у међувремену претворио у политичара, за разлику од министра финансија Лазара Крстића, чијим радом сам задовољан“, објаснио је Вучић кога је Радуловић окарактерисао као „кочничара реформи“. Годинама уназад на злоупотребу медија и цензуру указује бивши премијер Зоран Живковић који за „Вести“ каже да је то што се сада догађа Саши Радуловићу још једна последица таквог стања. „Блага је реч контрола, то је диктатура. Кренуло се 2004. године, а од тада се само смењују контролори, власници и сувласници медија међу којима су и политичари, а уредништва зарад шаке долара на све пристају срозавајући новинарску професију“, каже Живковић. Он подсећа да је министар Радуловић као Вучићев кадар пре пола године проглашаван експертом за економију и стратегом, што и није било тачно, да би сада био у блату као криминалац и срамота за Србију, што је такође нетачно. „Још горе ће бити у предизборној кампањи, а колико се користе медији добар пример је државна телевизија која до расписивања избора Вучића и председника Томислава Николића није помињала само у вестима о водостају река, а верујем да ће их и у њима бити у кампањи, као и већ познате злоупотребе државних ресурса“, каже Живковић. Он је казао да је Николић, који се проглашавао председником свих грађана Србије, сада најавио да ће гласати за СНС, што је печат на злоупотребе и слику Србије данас. Да водећа странка у власти контролише медијску сцену сматра и социолог Весна Пешић, која каже да је те контроле било и у време владавине Демократске странке, али је сада брутализована. „Контролишу углавном све, али понешто пусте, а понешто дозирају. Та брутализација је евидентна у таблоидима који терају у апс, сатанизују и људе проглашавају лажовима, лоповима и криминалцима. За разлику од времена бивше власти, сада се удара само на опозицију, док је пре било и напада на људе у власти, што је добро на својој кожи осетио Млађан Динкић“, оценила је Пешићева за „Вести“. Спиновања и медијске лажи углавном гађају политичаре, али се на истој мети нашла и водитељка „Утиска недеље“ на ТВБ92 Оља Бећковић која је у последњој емисији угостила Александра Вучића. Један од таблоида блиских власти напрасно је после тог викенд нимало пријатног пропитивања вицепремијера Бећковићеву са Б92 преселио на ТВ Нова која је одмах такав трансфер демантовала. Позната водитељка за „Вести“ открива позадину медијске спекулације у којој се обрела као „случајност“. „То сам схватила као редован гледалац емисије „Код Ђуке на кафи“ на ТВ Коперникус коју води функционер СНС Владимир Ђукановић. Он ми је помогао да увидим да су ТВ Нова и та ТВ станица конкуренти за националну фреквенцију и да се у ствари ради на томе да је добије Коперникус. Односно да се врши притисак и преко таблоида на Вучића који о свему у земљи одлучује и на Републичку радио-дифузну агенцију како да преломе ту одлуку која ускоро треба да уследи „, објашњава Бећковићева како је као „колатерална штета“ постала и фигура у овој причи. „Оља народа“ Оља Бековић, која будућим колегама поручује да новинарство није за кукавице, открила је и како су протекли вишеминутни рекламни блокови у последњој емисији у којој је гостовао вицепремијер. „Прва два у тишини, а друга два у буци“, кратко је описала. Да је Вучића добро преслишала приметио је колумниста Драгољуб Петровић. „Права драма, наиме, одвијала се у недељу у глави првог потпредседника. У истом дану саопштио је да ваља проверити вољу народа и увече отишао да провери Ољу народа. С вољом ће он лако, али му с Ољом никако не иде. За разлику од народа, она поставља питања и потпитања“, навео је Петровић. Забринута ЕУ Да Европска унија помно прати стање у српским медијима видело се из овонедељне изјаве шефа Мисије Оебса Мајкла Девенпорта који је изразио забринутост због инструментализације појединих гласила. „ЕУ залаже за независне медије, јасну власничку структуру и примену Медијске стратегије. Дуго чекамо на суштинску примену свега тога. Дубоко смо забринути и због инструментализације појединих медија и што цуре подаци из појединих истражних поступака. Желимо да видимо напредак у томе, јер је то неприхватљиво“, поручио је Девенпорт. Неуставни врхунац „Врхунац свега је да ниједан медиј није писао о незаконитом смењивању Саше Радуловића, не питавши како се смењује неко ко је већ поднео оставку. Колико знам, то не ради Влада Србије, већ парламент који је распуштен, а ово неуставно понашање нико није коментарисао, што довољно говори о медијској ситуацији“, каже бивши премијер Зоран Живковић. Д. Декић / Вести http://www.vaseljenska.com/vesti/spusta-se-mrak-na-medije/

ја се никада нисам дружио са нацистима..

??? Какав Михајло? Ово је други пут да ме називате именом које није моје... Ако ниси у стању нормално да разговараш нема сврхе да ми се обраћаш..

The Roman clock, or time of day, was divided into 12 hours (Latin horae) of light and 12 hours of darkness. Да био је подељен..ало од када? 12 сати дана...и 12 сати ноћи...где се мењало зависно од годишњег доба Since the length of the sunlight varied with the seasons this also meant that the length of the hour changed - with shorter hours in winter and longer hours in summer. The Romans also understood that the length of daylight depended upon latitude. At the winter solstice, at mediterranean latitude, an hour was about 45 minutes, while at the summer solstice, an hour was about 75 minutes Unger (1892) and Ramsay (1896) maintain that the hours of the day and the night were always counted from dusk, or dawn, hence that the "sixth hour" represented midnight or midday respectively.

Како мислите бојкотом променити нешта..мени није јасно... Идете СНС комуни на руку...алал вера

Амин...и то на шпанској глагољици пишем...

Супер...у РС у није баш тако..посебно бар недељом на Литургији...то и сам видим...

ја немам потребе...моја деца су добила у раном периоду обуку..јер смо супруга и ја верници.. А ако неко има проблема... ја сам говорио искључиво из искуства свештеника и теолога са којима сам о томе причао.. ја немам лично искуство..

Видиш...то се заслужи радом у научној заједници..и понашањем.. А не по дифолту..пошто наши Епископи су свашта скупили у клиру...

Па зато и говорим. Боље основати центре под управом цркве..по читавим српским земљама..и радити квалитетно са људима који то желе..и који желе примером сведочити Јеванђеље. Званично... али на терену..

Нил Фергусон: Ступање Британије у Први светски рат „највећа грешка у модерној историји“ http://srbin.info/2014/01/31/stupanje-britanije-u-prvi-svetski-rat-najveca-greska/ Како каже историчар Нил Фергусон (Niall Ferguson), Британија је могла мирно живети уз победу Немачке у Првом светском рату (first world war) и требало је да се држи по страни од тог конфликта 1914 године. Он је њену интервенцију описао као „највећу грешку у модерној историји“. У интервјуу Би-Би-Си хистори магазину (BBC History Magazine), Фергусон је казао да тада није било непосредне угрожености Британије, која је могла да се суочи са Европом (Europe ) под доминацијом Немачке (Germany) у неком каснијем тренутку, под сопственим условима – а не да неспремна јурне у то, што је довело до катастрофалне цене. Пре документарца заснованог на његовој књизи „Рат достојан сажаљења“ (The Pity of War), који ће бити приказан на програму Би-Би-Си 2 као део обележавања 100-годишњице рата, казао је: „Британија је заиста могла мирно да живи са победом Немачке. Штавише – било би баш у интересу Британије да се није мешала у рат 1914. године.“ Фергусон, који је професор историје на Харвардском Универзитету, финансиран од задужбине Лоренса А. Тиша[1], одбија идеју да је Британија била принуђена да 1914. године делује, како би осигурала своје границе и луке канала Ламанша: “Овај веома заводљиви аргумент у себи садржи једну огромну фалинку – а то је да је Британија толерисала исту такву ситуацију онда када је Наполеон надвладао континенталном Европом и тада није одмах послала своје сувоземне јединице у Европу. Британија је своје сувоземне снаге послала против Наполеона тек у Полуострвском рату[2]. Дакле – стратешки гледано – да Британија није у рат ушла 1914 године, још увек би јој била отворена опција да интервенише касније, тек онда када су већ били поодмакли и револуционарни ратови.“ Нил Фергусон је казао да и данас, као и у 1914. години, свуда звуче аргументи о „части“, али „за подршку појма `част` цена може бити и превисока“ (Photograph: Christian Sinibaldi for the Guardian) Казао је да је чудно што је Британија тако брзо у 1914. години, када је била потпуно неприпремљена, интервенисала на копну. „Формирање војске скоро ни из чега и њено [директно] слање у битку против Немаца је био рецепт за катастрофалне губитке. А – ако неко пита да ли је то био најбољи начин деловања Британије против изазова који је представљала империјална Немачка – мој одговор је: Не.“ „Чак и да је Немачка победила Француску и Русију, имала би она пуне руке посла покушавајући да руководи новом Европом под својом доминацијом, а остала би и знатно слабија од Британске империје у морнарици, и у финансијском погледу. Узимајући у обзир ресурсе којима је Британија располагала 1914 године, била би боља стратегија чекати и суочити се са изазовом Немачке касније – онда када би Британија могла реаговати онако како јој одговара, користећи предност својих знатно већих поморских и финансијских могућности.“ Ови коментари ће сигурно распирити ватру дебате коју је изазвао [државни] секретар просвете, Мајкл Гоув, питањем да ли на улогу Британије у том рату треба гледати као на херојску храброст, или гигантску грешку (Michael Gove, about whether Britain’s role in the war should be seen as heroic courage or monumental error). Гоув је у једном чланку у „Дејли мејлу“ (article in the Daily Mail ) напао „левичарске учењаке који су увек спремни да нападају улогу Британије у том конфликту“, и осудио приказивање тог рата у ТВ серији „Црна гуја“ (Blackadder), као да је то био „низ катастрофалних грешака елите која није имала додира са реалним животом“. Фергусон је био више него јасан: “О том [рату] не треба размишљати као о некој великој победи, нити као о страшном злочину, него пре свега као о највећој грешки у модерној историји.“ Наставио је: „Да нагласим: по Британију, цена Првог светског рата је била катастрофална. На крају рата, то је оставило Британску империју у много слабијем стању [него пре]… накупила је огромна дуговања, а то је заиста и ограничило британски војни капацитет током целог међуратног периода. Затим – то је био и губитак у људству – и то не само у погледу оних аристократских официра, него много, много, много губитака у квалификованим радницима који су погинули или остали стално онеспособљени током рата.“ „Свакако да треба осећати симпатију за људе, какав је био и мој деда, јер њихове патње су биле скоро незамисливе. Број мртвих, који је био већи него у Другом светском рату, био је најболнија ствар коју је Британија доживела у било ком рату.“ Али, додао је, треба такође да се згражавамо над тим да су руководиоци – не само Британије, него држава Европе – били у стању да донесу одлуке које су довеле до такве ужасавајуће кланице. „Наравно, данас, као и 1914, одјекују аргументи о части, али цена коју за њено очување плаћаш може бити и превелика – па мислим да је она на крају и била превелика за Британију.“ Признаје да би Британија, да се 1914. држала по страни, погазила обавезе да чува неутралност Белгије: „Али – знате шта: Реализам у спољној политици има дугу и поштовану традицију, и то не само у Британији – па, иначе ни Французи се не би никада жалили на `перфидни Албион`. По Британију би, на крају крајева, било знатно боље да је размишљала о својим националним интересима уместо да се држи неког бајатог уговора.“ Фергусону, иначе, ни ова контроверза није сефте, и вероватно се не секира што ће пасти под ватру критике због својих погледа. Прошле године му је, тако, пошло за руком да изазове велику гужву о једном давно умрлом економисти (Last year he managed to stir up a massive row over a long-dead economist), када је напоменуо да Џон Мејнард Кејнс (John Maynard Keynes) није имао интересе за будућност, јер је био хомосексуалац без деце; касније се, истина, због тога извинио и своје опаске назвао „глупим и нетактичним“. [1] Прим. ВК: Уобичајена пракса на престижни(ји)м америчким универзитетима је да се катедре (делом) финансирају и од стране приватних задужбина. Професор који је тако финансиран носи титулу – као у овом случају: “Професор Лоренс А. Тиш [катедре, задужбине, итд.] историје“. Тај Лоренс А. Тиш – Laurence Alan Tisch (1923 –2003) – био је амерички бизнисмен, милијардер и медијски магнат. [2] Прим ВК: Рат за Шпанију (Пиринејско полуострво) 1808. године – познат под именом “Полуострвски рат“. (stanjestvari.wordpress - Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис)

Зар у Србији може неко предавати веронауку без сагласности верске заједнице?

По мени поента веронауке је да заинтересује младе људе да приступе Цркви.. То до сада по сведочанству теолога и свештеника који предају веронауку није успела... У војсци им се боравак свео на спавање и по које питање неког уговорца како да прослави славу... А општинске славе и славе комуналних предузећа трошење пара пореских обвезника на крканлук.. А тек освештавање тржних центара и локала различите намене...је ужас...из простог разлога што исти ти трговци те превеслају за секунд...наравно уз благослов..

Код нас деца док су на веронауци...све науче..песмице, молитве, чак неке и довуку на хор... али ван тога...ништа.. парктиковање вере је на нули..по понашању...и осталим аспектима..

рекао сам Мартирију већ.. као историја религије има смисла..и да побуди неко интересовање... али као веронаука..ја у разговору са свештеницима и вероучитељима нисам видео неку корист.. скоро нико од те деце није у Цркви..

Ја сам верник, немој погрешно да ме разумеш..и изузетно ценим теологе...образовно.. али државни школски ситем није место за изучавање веронауке... можда како је Јустина рекла историја религије..има смисла... мислим да када је обавеза нешта код деце..нема толико успеха да заинтересује...младе људе..