Бездомни

Прaвдa тoнe; мaглa прoдирe крoз зaвeсe, oтимa ми рeчи joш нeнaписaних пeсaмa. Истинa прeстрaшeнa нe усуђуje сe сaмa пoкaзaти нaм прeткe штo у нaмa дaвe сe. Moлитвa je прaзнa; сивилo дaнe зaпoсeдa, дaнe кoje крaдeмo нeкoм кoгa убисмo. Буђeњe сe нe буди, сaн дaвнo изгубисмo. Нe вeруjeмo у свeт извaн нaших пoсeдa. Прoшлoст умирe, живoт oвaкaв je oдувeк. Никo зa дaнaс ниje рaњaвao нити стрaдao. Никo сe ниje мучeн ни прoгoњeн нaдao грoб дa ћe му дoчeкaти један бoљи вeк. Дишe ли гдe свeст, oд шaрeнe игрaнкe вишa? Jeднoм дa примeтимo дa нe примeћуjeмo сцeну рaтa кojу, нaизглeд, нe пoсeћуjeмo – нa врхунцу мoћи, тaмa пoдмуклo je тишa. Хрaбрoст je прeдaлeкo; свaку нaм пoтрeбу зa нeствaрних пoтрeбā зaдoвoљeњeм, спрeмни дa хране, чeкajу с нeстрпљeњeм мoдeрни бoгoви зa jeднoкрaтну упoтрeбу. Oдлукa je бoлнa; лaкшe je штићeницимa сликe oдрoњeнe oд свих лeпих, нeпoгрeшивих идoлa. Сaхрaњуjeмo сe живи, пoстeпeнo, бeз бoлa. Нe прoпуштaмo прилику зa прoпуштaњe приликe.

Година је 1989. или, можда, 1990. Родиће се дјеца и добиће имена попут наших. Дјеца ће плакати. Временом ће научити да се смију и да ходају. Одрасли ће их учити да говоре да би им рекли шта је то у животу важно, а шта неважно… Некако непримјетно, та дјеца ће почети да се претварају у нас… Година је 2023. Путеви неких одраслих особа са именима попут наших су се разишли. Свако води своју свакодневну утрку ка циљевима које су поставили други, тежећи вриједностима чију вриједност, по навици, нико не доводи у питање. Стазе су замршене да се не примијети да никуд не воде. Страшну ријеч нађох: навика. Сувише сам се навикао на њу да бих ју истински разумио. Она је најбоље или најгоре што имамо. Једино нас она држи у животу. Када уђеш у неку заиста смрадну просторију, испрва је неподношљиво, незамисливо, ужасно! Заустављаш дах! Не можеш да дишеш! И баш када помислиш да ћеш се сигурно обезнанити, примјећујеш олакшање – ваздух се прочишћава, све је у реду. Живот је успињање на маглом угушену планину: ако вам иде лако, погледајте боље – можда вам иде низбрдо! Ако више не осјећамо сопствени трулеж свуда око себе, није он ишчезао – ми смо ти који смо се прилагодили. Навикнути на себе, навикнути на навику, не примјећујемо да не примјећујемо. Настављамо живјети зато што смо навикли и онако како смо навикли. Некад се догоди да нас негдје (ко зна гдје) на тренутак (само на тренутак), додирне лаки налет неког чистог, неухватљивог вјетра. Тада навика начас откаже, али само на час видимо кроз своје кринке, слојеве које годинама таложимо. Већ са првим наредним удахом смо сасвим сигурни да нам се учинило. Али какве ово везе има и са чим? Можда је боље да се вратимо на причу. Тамо нас чекају одрасле особе које су некад, можда, биле дјеца са именима попут наших. Једна од тих одраслих особа журно корача кроз јесењу ноћ… Извињавам се, знате ли можда гдје се може откупити изгубљено вријеме? Не знате? Али ја сам сигуран да је то овдје. Ја бих, наиме, купио једно дјетињство. Новац није проблем… Ви господине, знате ли гдје се може повратити невиност и неукаљаност? Чуо сам да овуда протиче ријека која сапира гријехе. Ни Ви не знате? Али мени је речено да је то баш овдје… Ја бих купио једно прољеће, господине, један април, да будем прецизан. Новац није проблем… Не! Не! Овај је сасвим посивио. Ја нећу сиви април! А ово небо је блиједо. Не, не, не! Ја хоћу један радостан април. Госпођо, знате ли гдје се стиче право на срећу? Не знате? Покушајте се сјетити… А право на тугу? Било би лијепо моћи осјећати тугу; то је тако племенито осјећање. Не, не желим несрећу! Али, ако бих купио мало чистоте, могао бих да осјетим тугу… Шта? Радно вријеме је готово? Сутра, дакле… Даћете ми једну душу. Колико је то? Како не можете?! Али Ви не разумијете! Ја не тражим ништа што нисам имао. Ја не желим туђу душу, само бих своју назад. Продао?! Наравно да сам ју продао! Али сам, у међувремену, умножио своју зараду и сад бих ју хтио откупити. Ево, ту је моја кредитна картица. И додајте једно пријатељство, једну љетну вече крај језера. (За Љубав, ипак, немам довољно.) И један осмијех, госпођо. Замијенио бих подсмијех за осмијех… Или за сузе, свеједно… Како сутра? Али јуче сте рекли... Закаснио?! Наравно да нисам закаснио! То што говорите су глупости… Не схватате, мени је душа потребна вечерас јер, видите, ја сутра нећу жељети душу, бићу заузет другим стварима. Молим вас, госпођо, погледајте ове очи. Погледајте… Некад је у њима био сјај, госпођо. Ни сам не знам засигурно кад је нестао, али ја морам вјеровати да је он некад постојао. Ви не разумијете. Јуче је стигло изненада и затекло ме неспремног, али сутра увијек стиже прекасно. Губим нит… Заборављам… Ја се морам опрати још ове зимске ноћи јер ћу са изласком сунца, сасвим изблиједјети. Ишчезавам, знам то. Сутра ћу заборавити… Сутра ће све бити другачије… Не… Ноћ… Сутра… Добро јутро. Откуд ја овдје? Ох, подне! Касним! Чекај мало – шта сам сањао? Било је ту неко дијете… Да, али ко је то био? Неки снијег, немилосрдни снијег… Каква глупост! Па дан је сунчан! Али ово је важно – је ли то био сан? Дијете је плакало… Да ли је плакало? То је јако важно… Глупост! Касним. Шта може бити важније од тога? Каква је корист од одсањаних снова? Већ је један. Устајем… Одлазим… Година је 2066. Путеви неких остарјелих лица са именима попут наших су се укрстили. Ко је кривац – случај или нужност? Сусрет их је збунио. Они ћутаху и гледаху у даљину… Кад би могли нешто да нам пошаљу, шта би то било? Можда опомена да између свака два дана имамо само коначан број дана и да то морамо знати при сваком издаху или охрабрење да између свака два тренутка имамо бесконачно много тренутака и да за Пут никад није касно. Можда упозорење да вријеме продајемо без права на откуп или нада да је са душом другачије. Дрхтава ријеч утјехе која, трудећи се да вјерује у саму себе, шапуће да душу нисмо могли продати, јер она никад и није била наше власништво, а како можемо продати или купити нешто што никад нисмо ни посједовали. Баш ништа нам не могаху рећи. Они само ћутаху и гледаху у даљину… А можда, само можда, је тако и боље; јер ово је један сасвим обичан четвртак. Још једна прилика за гријех и за оплакивање пропуштених прилика. Прилика за нека друга имена. Имена чији ће носиоци можда осјећати разлику између вриједности за које вриједи умријети и осталих за које не вриједи живјети…