Nemanja 991

Idem na Liturgije ponekad, ne najredovnije. Zeljno iscekujem sledecu ispovest. Hocu da zivim po Bozjoj volji, koliko je to moguce, sto vise. Na osnovu svoga zivota vidim da je bilo potrebno odredjeno vreme dok se u meni nije razvila ta klica molitvenosti i dok se nisam otvorio i prema crkvi. Tek treba nastaviti sa upoznavanjem sebe. Od molitvi vec posle nekoliko meseci osecam da mi se vibracije, duhovne vibracije podizu. Ono sto su nekad, metaforicno receno, bile senke u dusi, strahovi i sl. to je od molitvi vrlo brzo na cudesan nacin pocelo da slabi. Prvi put sam to primetio na velikom Bozicnom postu ove godine. Izdrzao sam ceo post i tada sam poceo duhovno jacati. Ne znam kako ce biti na nivou moga grada, moje drzave i citavog sveta ali mislim da ce meni licno biti sve bolje jer zelim da zivim po Bozjem zakonu i Njegovim pravilima. Shvatio sam da je bitan i kontakt sa drugim duhovnim ljudima. Drugim vernicima i naravno, sa svojim svestenikom pre svega.

Molitve i vera poceli da deluju Molim se vec preko cetiri meseca. Molim se svaki dan. Bio sam na nekoliko ispovesti. Zivot je poceo da mi se menja na bolje. Voleo bih da mi neko prokomentarise svoja iskustva ili da mi da neke pouke, neko ko se svakodnevno moli. Hvala unapred.

Meni je 91. Mislim da je to moja realna emocionalna inteligencija i u tom smislu je po meni test ok.

Jer nekom dosadno.

Zelim vam svima srecne predstojece praznike.

Od srca vam hvala svima za komentare. Primetio sam i da imam neki gadan problem sa istrajnoscu. Uzmem uvece molitvenik, pomolim se, lepse spavam to vece ali nemam istrajnost da se svaki dan istrajno i kako da kazem sistematski molim, stalno, vec brzo to batalim. Znam da um moze da se popravi u ogromnoj meri na bolje preko molitve i pravoslavnog zivota kao i preko nekih duhovnih tehnika ali moj sustinski problem je da budem krajnje iskren, mozda karakterne prirode. Na fakultetu nisam mogao da ucim duze od nedelju dve uzastopno, ne mogu da se molim vise od par dana uzastopno, sta god da zapocnem stanem na pocetku, cak se posramim samomg sebe kako sam mogao da izneverim svoje nade, ushicenja, zelje, ciljeve.... Kod psihijatara sam isao ali i najbolja terapija ne moze resiti problem ako covek sam ne odluci da se menja. Psiholog mi je jednom rekao da je meni tesko da se izmenim jer sam ceo zivot u krizi i stranputici, jos od detinjstva. To lici na onu pradjedovsku kletvu i vapi za pokajanjem a kao sto je starac Tadej rekao i medju svestenstvom se retko ko pokajao, dakle pokajanje je retka pojava, najredja u drustvu. Jesam mislio o manastiru ali me jos vuce zelja za ovim svetom, za mladoscu, putovanjima, izlascima i svim onim sto nisam imao.

Fali mi prijatelj.

Postovana Dijana, na zalost, nisam do sada pronasao svoj mir. Sibaju me vetrovi i zivim u praznom hodu. Dani su mi monotoni i u pisanju pesama nalazim izlaz iz sumorne stvarnosti. Tesim se time da vreme leci sve rane. U crkvu odem ponekad.

Evo one Hrvatsko jezuitske molitve http://www.molitve.info/index.php/20080807376/Molitva-oprostenja.html

Znam da Hrvati imaju neku molitvu za oprastanje, od nekog jezuitskog svestenika De Grandisa. Ta molitva se moze naci na internetu ali je katolicko, vatikansko, jezuitskim duhom prozeta da se tako izrazim, mada i tu slave Hrista. Steta sto u pravoslavlju nema vise molitvi za oprastanje.

Zanima me zna li neko postoji li neka pravoslavna molitva za oprastanje drugima ili samom sebi? Hvala unapred.

Bio bih zahvalan onome ko bi napisao ovde nesto o manastiru. Neko svoje iskustvo u vezi sa njim. To pitam jer nikad nisam bio u manastiru.

Cherry, sama pomisao na manastir me umiruje. Manastir moze coveku da osmisli zivot potpuno. Ko zna, mozda je to za neke ljude jedini izlaz. Mozda je to ta Bozja promisao.

Ne lozim nikoga. Jednostavno iskreno pisem o svojim problemima i svojoj nemoci u zelji da od onih koji su u veri vise napredovali od mene dobijem korisne informacije, dobijem pomoc. To smatram normalnim i smatram da dobrim delom ovaj forum zato i sluzi. Zasto bih se pravio da imam problem? Zahvalan sam svima na komentarima i na pomoci a ako neko sumnja da nekoga lozim ima pravo na svoje misljenje ali i ja imam pravo da koristim ovaj forum, ponavljam, pisuci na njemu iskreno i iz srca i zahvalan svima na pomoci.

Zanima me kako smiriti um. Um mi gori, od sedam smrtnih greha imam vecinu. Imam i osecaj inferiornosti i osecaj superiornosti istovremeno. Voleo bih da dodjem do smirenoumlja. Pronasao sam knjigu o starcu Tadeju kakve su ti misli takav ti je i zivot i svaki dan uglavnom procitam nesto iz te knjige. Svakodnevno uglavnom odem i do crkve ali jos mi se um nije smirio. Nisam se pomirio sa ovim svetom. Nisam raskrstio sa nekim svojim gledistima i ambicijama i jos sam u razrokom stanju, izmedju materijalistickog i duhovnog. Zbog odredjenih problema u umu razmisljao sam o hipnozi, o nekim tehnikama iz moderne psihologije, pa silva metod kontrole uma, pa rekonekcija. Ovi malo pre navedene pojave oslonjene na nauku nude maltene momentalan boljitak dok pravoslavni put jeste dug i tezak. Zanima me i razlika izmedju tih metoda i pravoslavnog puta. Nikako da mi se smiri um a nema napretka ni u veri bez smirivanja jer je i starac Tadej rekao da je ideal Hriscanskog zivota krajnje smirenje.

Prvo bih hteo da se zahvalim svima koji su mi pomogli svojim komentarima. I Istina je da ne zelim sebe da prihvatim takvog kakav jesam. Stalno bezim od svo pravog ja u neku igru ega, igru uma, gde na bolestan nacin radim na zadovoljenju tog ega. Mislim da je kod mene borba izmedju mog pravog ja do kog bih mogao doci preko vere u Hrista i sa druge strane ega koji je kod mene jak i mocan, metaforicno receno, kao neka kula pred Bogom koju treba srusiti ili barem u dovoljnoj meri oslabiti. To lose kod mog ega bazirano ne na mom uverenju da sam glup i zbog toga manje vredan od drugih ljudi i da zbog toga nisam dovoljno dobar za druge ljude. Tako sam svoju vrednost poistovetio sa sopstvenom inteligencijom a s obzirom da mislim da je ona slaba onda mislim i da sam nedovoljno vredan za druge ljude. Protiv takvog sistema verovanja se bori nesto u meni, ljubav, ono pravo ja, ono koje treba da pronadjem, otkrijem. Pored tog osecaja inferiornosti, koji je mozda umisljen ali je usadjen duboko u umu, otkrio sam da me na putu priblizavanja Hristu remeti i lenjost. Cesto mi je tesko da ujutru ustanem ranije da odem na liturgiju, mislim da bez obzira na tezak polozaj u kome sa ipak, prvenstveno zbog lenjosti ne dajem ni blizu od svog maksimuma u veri u ovom trenutku. Pisem sve ovo ovde da bih video stav ljudi koji su u pravoslavlju o pitanju vrednosti tj. kako neko gleda na sopstvenu vrednost, kako na lenjost..... Hvala vam unapred na odgovorima.

БОЈИМ СЕ ЉУДИ И МРЗИМ СЕБЕ Bojim se ljudi i mrzim sebe. Bile bi mi korisne vase pouke.

Da. Ja ima kompleks nize vrednosti jer verujem da sam glup.

Od svih navedenih teoloa citaosam, a i to malo, jedino Vladetu Jerotica. Mada sam i njega vise gledao na you tube u emisiji Agape. Zato sam ja glasao ja Jerotica. Ovde sam mogao da naucim o Jevticu pa cu gledati da pronadjem neke njegove knjige.