Јесењин

Хвала од срца за постављање, Јоана! algabacaju

Bez tebe U suzi damar blista, jecaj po obrazima duše bludi, zar je zalud ljubav čista, zar smo ponovo obični, mali ljudi? Ne letimo više na krilima duge, treptaj patnje vetrove kroti, njene su misli obale tuge, njene su misli svi moji životi... Zaigraj kao prvog dana: u sreći, u vinu, zatvori me u svoje srce od stakla, Zaigraj!, nek požari koraka sitnih rasteraju tminu, nek vera Pravoslavna pregazi sluge pakla! O, zaigraj!, otruj me telom, u zaborav decenije upleti, ja sam samo sluga poljupcu vrelom, ja umem drhtati, ja znam mreti! Večnost nas čeka, mesec žrtvu traži, kroz šapat silni zakletva se rađa, niče, moj slom demone draži, iz dubine pakla propast kliče... Zaigraj kao nekad: ruke mi na grudi stisni, opijenim prstima sledi senke noći, moji svetovi nisu jorgovani mirisni, moji svetovi bez tebe neće moći...

Фала! Имаш оддддличан избор песама... Leonard Coen јеееееееееееее..... фантазија!

Даље, даље.... Проза...! Круг Пролазио сам непознатом улицом Београда. Мрак је секао незаинтересованост погледа. Покаткад, сенке су промицале ужурбано и нестајале трагом месечеве малаксалости, која је лебдела на рубу подземља. Мук. Киша у бледим очима престонице. Крв је текла у потоцима ветра као грип... неко је поново био убијен, неко је поново пао пред снагом речи, пред уснама каменим... Проломио се урлик. Познајем га: то је онај исти урлик који ме дроби деценијама, урлик смртника, покајника што тражи путеве Господње, што у длановима нигдине мења одоре светлости за читав космос таме... У болесним плућима котио се кашаљ. Небом су разигране муње облаке палиле, пољима без душе плесом вукова загрљаје низиле... Одакле да почнем? Из ког рукава да извучем осмех? Око мене празнина, а у мени она... меша ракију и водку, меша тамно зелену и црну кроз ногавице заборава, кроз ноте вере Православне и плете мрежу вечности по мојим грешним прстима... У мени имплозија бесмртна од трња реку прави, па је спушта на сива, непрегледна јутра земље где снежни баритон Исусову молитву узвикује, рушећи замке демона! Склапам очи, дрхтај несвестице ме води у снени песак Сахаре, у ширине илузорне мистике апокалипсе пред којом клече растрзане војске емоција... Додирујем површину бескраја патње, пад гуши мисли о повратку, стапам се са олињалом околином, са последњим димом горке цигарете... Додирујем улицу зеницама, године не знају за страх, бол одузима разум и схватам, напокон... не могу побећи. http://www.youtube.com/watch?v=eUivTvrstEE&feature=related

Па... настављамо, идемо даље, зар не? Илузија Нисам ја рођен да летим, не зна моја крв тако да тече, ја живим само ње кад се сетим, кад левом страном бол засече. Затвори очи госпо снена, послушај Херувиме што на помен твој затрубе, освоји вечност, буди молитва њена и допусти прстима мојим да те љубе... Нисам ја саткан од латица цвећа, није мој додир као стих рујни, у мени не цвета полет, не зри срећа, у мени светове цепа ветар олујни! Вртлог мириса коже твоје паклом грми, по ивици илузије сусрет наш пламти, сви моји путеви су горки, уски, стрми, а свака те стопа воли, свака те стопа памти! Заурлај, завапи, подигни таласе моћне!, у твојој сузи клизи смрт без страха, без броја, нек почују безличне сенке ноћне, да ниси обична пролазница каква, да ниси било која! Заурлај, завапи!, Истином из учмалости небо прени, гласом заковитлај црнила сјај, пробуди љубав, пробуди веру у мени, нек ме заслепи очију твојих трептај... http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=G3wwxdbU7Fg

Ех... има ли живе душе? Какосте/штарадите/уживателиукиши? Велики поздрав за Jessy! Крик Бол кроз кошмар прсте провлачи, у искрама бескраја живот се гаси, илузија жеље маску ми свлачи, где је Ана да ми душу спаси? Похитај кроз сводове неба, завапи корацима од свиле, толико ми твоја рука треба, да ме поведе у пространства идиле... Хајде!, покажи стихове зеница немирних, растерај маглу што те цепа, подели са мном стазе ангела силних, покажи ми машту љубави слепа. Дрхтим у трептају молитве меке, као пас глас твој пратим, нисам ја за путеве далеке, ја бих само теби у срце да се вратим! О, послушај гладне дане!, послушај хук таласа и крик зрелости сиве, не дај мучној смрти да лане, не дај ништаству да закопа кости живе...

******************************** Пролазио сам брзо, кошмар ме је сустизао, дрхтавица цепала мисли, главобоља пекла образе, жеља мирисала на кафу, а осмех заборављена гимнастика... Пролазио сам као кроз тунел, светла угашена, прошлост сирену нагазила, па урла преко грла, преко срца од кашмира све до прстију леве руке... Месец ноктима обрисе прави, светли бол што ме нагриза, светли бескрај нигдине трошне и трује крв покајника кроз кости ветра силног... И задрхте светови, попут пољубаца наших, и задрхти небо када име твоје у песми Херувима засија...

Предивно Џеси! И хвала, хвала на фантастичним стиховима!

Имала је усне као топот силни звезде падалице и образе проткане сновима ангелским... Дрхтајима јагодица успављивала је небеса, а пољупцима стапала вртоглавицу и алкохол у идилу тамне ноћи... Застани пред ветром који те сања непатворено и пробуди ону давно заспалу болест што љубав се зове...

Јутро Петак, датум непознат, још једно јутро јесени Господње, још једно јутро увијено у шал дивљих пољубаца што су жељом светове даривали уздасима силним... Будим се тешко, у олињалим зидовима младост нестаје као одјек гласа... Притиска ме свака нит прошлости. Сене промичу, вртоглавица плете низине болести неме. Молитвом те памтим, молитвом путеве опроштаја тражим кроз идилу покајања... Напољу ветар. Даљина прекривена љутитим лавежом паса и бескрајним одблесцима уличних фењера. Киша полако копни на периферији Београда. Осванула је и магла у прстима престонице. Дрвеће клечи. Не бележим више ништа. Сузе се не памте, памти се тама и памти се укус од којег пакао дрхти...

Хајд' да придодам још нешто... Пораз Ноћ. Лебдим по мислима. Хоће ли заспати у мени њена слика? Река трепти у полусну дрхтаја. Нисам онај стари, не познајем путеве невиности, моја рука неће снове кројити маштом песника, јер ја више нисам песник, већ траг година, траг несаница бледих што преда мном ништаство славе... Ноћ. Непрекидно ноћ... Живот не познаје јутро у очима старца. Зашто ме највише боли оно што немам? Вртоглавица кроз капке депресије. Мирише вино, ракију више не пијем... Мирише новембар опијен бесом ветрова. Ехо је далеко, као и жеља да ћу те украсти на вранцу силном. Ћутим. Кријем те од самога себе. Сваки откуцај је страшан... Срце ме издаје, олуја чека, мисао се отима као затвореник... Не попуштам. Пече страх којим се браним и дубоки уздах битке без краја... И пече суза похода крвавог, похода незаборавног, а кроз сузу глас твој пламти на крилима Херувима...

Нема на чему. Вероватно се веома брзо купи. И мислим да су штампали само у 5000 примерака, а то је ништа, јер то плане очас посла. Што се тиче боје, схватио сам пар ствари: а) прво издање је било црвених корица, али је отишло; б) дошло је друго издање - црних корица и то је отишло; ц) сад су поново штампали (вероватно треће издање) и то је опет црних корица. Ја сам имао среће да нађем било какву (и то где! - у књижари службеног гласника, последњи примерак), јер где год сам питао није било. Корице ионако нису важне. Не треба одустајати, треба тражити и биће све ок. Иначе, послаће ти баш такву као на слици, нема шта друго. Не знам колико ће да те изнесе поштарина.... Но, нема везе, купуј ти ово док још можеш да нађеш, макар и онлајн.

Молитва Начини, Господе једно место за мене у вечности силној, у вечности жаркој што сажиже црнило пакла... Покажи искру милости своје над главом грешника, који сузама враним покајање плете по венама, по крви!, душе малаксале, душе жедне благодати Твоје. Ја сам слуга, не господарим ветром, немам моћ да подигнем војске планина тешких, немам моћ да васиони ногавице кројим и ослушнем мисли васцеле планете; Ја сам ништа: безброј пута подлегао падању и безброј пута ништаство хвалио устима демонским; Нигдина у мени кликће блудно у посрнулости ниској, да ме заплаши, да ме одвоји, и вије!, као пшеницу... А низ усне моје, тихо, тихо, у свом сјају свом и идили полетној, величанствено клизи молитва Исусова, као најлепши дар, као сан који блиста по нитима срца... А низ усне моје светлост пробија тамнице депресије, нова зора мирише, топлина Рајска шири валове бескрајних дубина и раздире болесне груди смртника... У прах!, у прах ме претвори, у ходнике без броја љутито испусти, покрени читав свет против мене, заледи све емоције моје и љубав ми одузми, и радост ми у заборав ушиј, казна моја године нек' буду, године лутања и плача, али... Али, молим те, Боже, речима знаним и незнаним, песмама ненаписаним, путевима неистраженим, молим те опрости, и начини за мене једно место у вечности...

Имам ја... Пре свега да ти кажем и ја сам исто јако тешко нашао. Заправо, била је једна црна верзија, али се брзо распродало. Касније сам у Службеном Гласнику у Макензијевој нашао другу верзију (корице црвене боје) и ту купио, беше то пре можда кхм 7 месеци. Но, ако си из Београда, чини ми се да сам најновију верзију, вероватно треће издање, видео у продавници СПЦ преко пута цркве Светог Марка. Односно, постоји тамо више продавница и сигурно сам у једној од њих видео последње издање Библије. Одговори на питања: 1) Димензије: 25cm је висина, а како видим 17cm (око 17) ширина. Ваљда је то најприближније B5 димензијама папира... Има 1463 стране. 2) Postoje. 3) СВЕТО ПИСМО СТАРОГА ЗАВЈЕТА превео Ђура Даничић; Књиге ширег канона (девтероканонске) превели: Амфилохије Радовић и Атанасије Јевтић. Иначе, на првим и последњим странама су мапе. На првим странама су мапе везане за стари, а на последњим за нови завет. Надам се да сам био довољно прецизан?

Nope... Ја се трудим да научим

Јест', јест',... танго главом и корацима Таман за ово зимско јутро у сред марта

Hello, hello. Ево и за добар почетак дана, једна лијепа пјесма...

"Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji. A onda mi je došlo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se više osjećao nadmoćan, ni skriven, oživjelo je nešto neželjeno u meni. Nije to bila strast, već možda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu ženu u mome životu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slična, zašto je jedna dozvala drugu, više me se tiče ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjećanje kad neću i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove žene s licem iz griješnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega što se desilo, da se prekorim? Da se prekorim što sam ispustio sve mogućnosti, i više ne mogu da ih vratim." Један једини и (вероватно) највећи - Меша Селимовић!

Још једна нова/стара... Познајеш ли? Познајеш ли одјек ударца, тупог и силног, ударца страшног као ништаство ада иза чије маске живот малаксава, иза чије трубе бол низи осмех? Познајеш ли јесен дивљу, која кишом велича и слави и грли пространства ледна у срцу пролазника, сатканом од стакла, од илузије мучне, од празнине бедне... Нисам више човек, нисам душа жива због очију твојих што дубоко, дубоко у себи, крију све боје свемира... Не знам, не знам зашто дрхтиш пред вратима снова, не знам зашто стихове цепаш и даљине у облацима тражиш, када сви прсти ветрова, знани и незнани, клече пред уснама твојим, пред нитима обећане вечности? Зашто страх, светлости моја, када у коси чуваш плетива молитве жедне, жедне љубави уткане у сваки трептај васионе? О, приђи!, пожели топлину мојих рањених зеница, пожели да процветаш преко шапата пољупца који открива сву моћ жарког неба... Познајеш ли тишину подземља из којег ничеш као феникс: изнова и изнова, а око тебе крв црна и затрована, попут година, попут лажи... Смрт у венама глас твој призива да викнеш, да заурлаш, да зајецаш!, име моје, кроз копрену мистике грешне, кроз планине валова бесних... О, приђи!, заковитлај трагове сусрета наших, заковитлај загрљаје у лимбу времена, заковитлај и оно пијанство када сам ти први пут очи заволео и утисни прошлост у сваку искру Божјих мисли...

Успаваним корацима витлао је новембар преко валова планете. У незнању, небо је очекивало познате очи да ушију своје малаксале зенице по сивилу васионе... Не препознајем више бол, а боли ме све јаче и све јаче разлоге тражи да образе крвљу испише... Кроз трептај душа пада. Величанствена нигдина сања косе њене саткане од кашмира, од идиле вечности што се спаја у додиру, у пољупцу светова нераздвојних... Имаш ли још увек усне пред којима ангели клече? Хајде, заблистај као Херувим и освоји свемир лепотом својом која клизи по искрама шапата Господњег...

Мало расположен, те да напишем неки стих, дуго нијесам (како беше иде... ).... Снови су пролазили поред мене. Ноћ је стезала као омча и покаткад мирисала на неко непознато цвеће. Готово нечујно, прикрадала се излизана метафора смрти кроз дрхтаје срца. Прикрадала се силина ништаства која је у очима сливала час тупе, час оштре ударе неконтролисане пакости... Време, тај отров што носи деценије океана узалудних погледа према вечности, време је клизило кроз често крцкање жишка, кроз лакирани паркет, кроз молитву отиснуту у празнину собе... Сањао сам је и сањаћу је докле год имам чиме да сањам! А мрак... мрак је распаљивао ветар по њеној коси сатканој од светлости месечеве, што се рађала у искрама Божјих мисли; мрак ју је враћао у моје прсте, у бол који не малаксава, који лекове не зна и груди ломи по нотама прошлости...

http://www.youtube.com/watch?v=OQHSlXt28Gc&feature=related

Не, никада ниси имала глас убице. Никада твој шапат није умирао у мени дрхтајем срне, трептајем патње; никада се неће истопити трагом скитнице и додиром сузе... И осмех је као планина, као васиона у чију мисао никада више нећу заћи. А, можда си била само сенка, измишљена пролазница која кроз вртоглавицу маште сновима влада; можда си заборавила нијансу моје обале и живиш некакав туђи, стран живот, живот без ветра у коси, без звука пољупца непатвореног, без образа ледних... Зар не слутиш снагу идеала што нестаје под точком погледа тајних? Имам ли права да болом испијам светове твојих корака? Не малаксавај!, промени правац олуји, одгурни таласе немира, појачај музику блештавила срца... Не малаксавај, ослушни молитву цвећа и силину година крвавих, ослушни звезде што само теби власт признају и сети се речи горких. Причала си тешко, дуго, мучно... рушили су се врхови бескраја, попут болесне животиње, рушили се и погледи кроз месечеву светлост, кроз тмину неке небитне среде лета Господњег... Слом на уснама душе у првим секундама свести. Мук. Ма јеси ли заиста постојала? Не, никада ниси имала глас убице.............. .....

Честитам! Лепа је ова, читао сам неколико пута... Само напред!