„Украли су ми пензију. Слава Теби, Господе!??"

Када је немогуће искрено се радовати тузи и нема потребе за тим.
 

Да ли вам је брат умро веома млад? Добили сте отказ на послу? Пензија вам је украдена? Требало би да ипак будемо срећни? Али каква би то радост требало да буде?
„Украли су ми пензију“, плаче бака у цркви, чистећи свећњак. Прекрсти се и изговара – Слава Теби, Господе!
„Видиш, Митрофановна, како се непријатељ бори против тебе, али немој да се предаш“, подржава је млади парохијанин.
Тако је, виче Митрофановна, која ће сада цео месец у потпуности зависити од чиније супе која се служи у трпезарији. Али притом ће рећи да се радује, и покајати се што је мало негодовала, а потом ће страховати да је смртно згрешила...
Није нормална прича, кажете? Али, она је из живота.
Апостол поручује да је радост у тузи стање хришћанина, коме морамо тежити. Али шта је радост у тузи? Да ли је то радост због невоља? Или је то духовни мазохизам ? Можда је ово нека врста фантастичног лицемерја које тера људе да истискују радост када доживе праву тугу - а ако не покажете радост, онда сте већ згрешили и треба да се покајете. Помислите само, какав велики грех – у тузи сте, али се не радујете!
„Значи и ти, Оленка, примаш пензију и имаш бесплатно путовање? – рекла ми је једна побожна жена, сазнавши да сам, као студенткиња која је остала без једног од родитеља, уживала неке бенефиције . - Како си срећна, девојко моја! Слава Теби, Господе!”
„Више бих волела да немам такве бенефиције, али да је тата жив“, одговорила сам тада и отишла, јер сам била поносна и нисам желела да плачем у јавности.
А колико је само таквих саветника, консултаната за „радост“.
„Треба да се радујеш што је твој брат умро на Воздвижење! Па шта ако је млад! Ипак иде право Богу! Рак је улазница у Царство небеско!“
„Требало би да вам буде драго што сте добили отказ на послу. Овако се ја, на пример, радујем: читам Псалтир и говорим: слава Теби, Боже, за све. А колико јада имам, колико искушења на послу!”
Потребно је... потребно је... потребно је... иначе је грех и треба се кајати због недостатка радости.
Да ли је заиста могуће клештима из човека извући радост? Да ли је заиста могуће застрашити оне који „нису срећни“ тако да постану радосни? Да ли ово схватање заиста продире у хришћанство? Ово је пут до болести, до тешке душевне болести.
Када је човек огорчен, боље ће се осећати када се исплаче, а не од скривања осећања иза побожног „слава Богу“ и „чувања образа“ – да не згреши и да не буде осуђен.
Али да ли је апостол Павле позвао на појачавање лудила, на лажну маску радости?
Не, такав став је туђ Апостолу Павлу. За њега је зло зло, а туга туга. И у њиховом превазилажењу он не види пројаву своје воље и карактера, већ знак силе Божије која делује у њему.
Своју задивљујућу истрајност у земаљским тугама апостол објашњава парадоксом: он увек умире да би се видело да је жив. Али то је могуће само у светлу вере у Јеванђеље о Крсту и Васкрсењу! Сакраментално заједништво са Исусом Христом, даровано кроз веру и крштење, чини наше неизбежно страдање у овом свету не бесмисленим пропадањем, не страшним знаком будућег одласка у таму непостојања, већ знаком блиског општења са Распетим, јединство са Његовом судбином. А ово јединство у тузи и смрти Распетога је и јединство у животу Васкрслог. Сада се овај живот у нама остварује као утеха у тузи и у превазилажењу исте. То су такође знаци долазећег блаженства вечног живота.
 И у тешким околностима, и кроз стењање и сузе, пробија се радост што је Христос спасао свет, и ви можете учествовати у спасењу, у делу Христовом, својим страдањем, а та радост је другачије природе.

Олга Шулчева-Јарман
 

https://www.pravmir.ru