Шта је нездрава религиозност и како она настаје?

Веома је једноставно: Тражећи лек за ране које носимо у души и телу, многи од нас препознају у Православној вери извор свега онога за чиме су трагали. 

Међутим, трудећи се да будемо што бољи хришћани, неприметно унесемо гној наших рана у Цркву и почињемо нажалост Истину (Христа) да усклађујемо са нашим повредама, уместо да наше повреде ускладимо (излечимо) Христом.

Конкретно то изгледа овако: Слушамо само она предавања, читамо само оне духовне књиге, бележимо само такве цитате светих отаца… који се уклапају у наше виђење и мишљење. Свиди нам се духовност као некакав ”стил живота”, али не и суочавање са истином о читавим погрешно изграђеном свету у коме живимо.

И онда почињемо да ”бирамо шта нам одговара” у Цркви, а оно што нам не одговара то нисмо спремни да прихватимо иако је истина. Тако нпр. почињемо да користимо побожне речи (помјани, благослови, искушење) како бисмо се ”уклопили у систем”, а у себи нисмо спремни да видимо осуђујуће и повређујуће мисли и покрете нашег срца према другима (”он ће мени да прича шта кажу свети оци, па ваљда ја већ толико времена њих читам, постим…”; ”шта је она то о мени (овако смиреној) причала лоше другим људима”).

Испуњени страхом, нездравом кривицом која нас затвара, ригидностима у којима смо одрастали, и по уласку у Цркву бирамо радије ”духовнике” који ће се тако односити према нама (јер су и сами испуњени тиме) јер нам је то познато и извесно… за разлику од вере (поверења) Христу и прихватању болне истине да је ”Њему могуће да ме воли и оваквог” и да ме управо његова љубав једино може спасити а не поуздавање у моје помисли и уверења да ја својим трудом то могу и морам тек заслужити.

Тиме наше повреде само добију ”побожнији изглед”, али не долази до промене у нама, до рађања тајне покајања и Живота (Христа), јер је лакше поверовати познатости трауме него (још увек) недовољно познатом Богу. И само се продубљује све оно што јесмо били и пре доласка у Цркву… јер се плашимо да пустимо тог старог човека у нама да умре. Као да смо толико дуго били мртви да се сада плашимо живота. 

И наравно, онда постајемо ”борци за веру” који у својој слабости да прихвате Истину љубави (Христа) гордо демонстрирамо силу наше немоћи тихо и гласно осуђујући друге и бранећи им да они приђу Истини. Из сопственог страха од Живота гневом обасипамо оне који Га прихватају и живе. 

Тада нашим страхом од Бога плашимо оне који су се одважили да верују више Богу него својим повредама…  

Таква је нездрава религиозност. Туробна, смутна и горка. Зато (нажалост) у њој многи и остају… јер им је баш такав и био живот ”пре Христа”. 

Живот у Христу није такав. Он ослобађа таквих уверења и буди наду да нас је и овакве могуће волети не због нас, него због нама несхватљиве дубине љубави која извире у Њему самоме. Христос као ”пут, истина и живот” рађа у нама живот. 

Али, да бисмо пошли путем живота, потребно је прво да будемо у истини (искрени са собом)... 

др Данило Михајловић