Ухапшен бискуп Роберт Нил Инс зато што је крстио девојчицу?

Јован (не)заборављени

ЛИЧНИ СТАВ

Аутор: Мироје Јовановић

Овде се, наравно, ради о претпостављеном процесу(нека ми уважени господин бискуп опрости на фикцији), а да се догодио, то би значило да је човек који се налази високо у хијерархији Енглеске Цркве,стављен на стуб срама од стране правосудних власти једне државе, само због своје вере и верске службе. Реакције енглеске јавности према судовима у Белгији биле би све само не нежне, а одговор енглеског естаблишмента, укључујући и премијера В. Британије и Kраљицу, би био суров и за памћење.

Сходно поретку Српске православне цркве, „други“ човек по старешинству, одмах до Патријарха, јесте Јован (Вранишковски), Архиепископ Охридски СПЦ. Његова хапшења у БЈР Македонији, ислеђивања и мучеништво трају већ више од 12 година, а српска јавност, осим црквене, уз пар изузетака, равнодушно посматра како се пред њеним очима понижава и малтретира један свештеник, и пре свега несумњиво невин човек.

Проблем суштински почиње у тренутку када Јован односно митрополија којом је тада управљао у оквиру МПЦ улази у литургијско и канонско јединство са Пећком патријаршијом СПЦ у јуну 2002. године. Одмах након пар дана полиција БЈР Македоније уз примену невиђене силе без икаквог правног основа и налога протерује владику Јованаје из седишта митрополије, све заједно са монасима који су се ту затекли.

Kада је концем децембра 2003. године основан Свети Архијерејски Синод Православне Охридске архиепископије, то је био сигнал државним органима у Скопљу да притисак и прогон појачају, па је владика 2004. осуђен на годину дана затвора условно,, за кривично дело „самовлашће“, и то ни мање ни више јер је у храму „самовласно“ крстио једну девојчицу. Након тога се ређају пресуде Апелационог суда у Битољу из 2005. године, па одмах наредне, 2006. године, пресуда Апелационог суда у Скопљу и на крају, последњи поступак из 2011 и 2012. године, опет скандалозан, накарадан и безочан, након којег владика Јован без прекида седи у тамници већ више од три године.

Чињенице о грубим кршењима права владике Јована су констатовали и правни експерти, па је тако проф. др Мирјана Најчевска у свом обраћању Скупштинској Kомисији БЈР Македоније дана 13. децембра 2013. године јасно указала да притварање Архиепископа охридског Јована, који се већ налази на издржавању затворске казне претставља тортуру од стране власти. Да буде јасније, владици Јовану је у моменту када он већ служи затворску казну одређена мера притвора, што је незабележено у савременој правосудној пракси, односно правно и физички је немогуће притворити већ затворено лице.

Бивши премијер Републике Македоније, Љупчо Георгијевски, за време чијег премијерског мандата је почело иживљавање над владиком Јованом (2002. година) је у својој изјави коју је дао крајем 2012. године македонском недељнику „Фокус“, прецизно констатовао да се ради о политичком прогону и да је владика Јован политички затвореник. Ова „накнадна памет“ може се тумачити чињеницом да је и сам Георгијевски (који је 2006. године добио бугарско држављанство и преселио се у ту државу), тек након напуштања БЈР Македоније схватио количину „отрова“ који је просут на главу недужног владике Јована.

Познато је да је Председник Србије, Томислав Николић, приликом своје посете Македонији октобра 2012. године тражио амнестију за владику Јована, док је осам година раније, тада министар иностраних послова СЦГ, Горан Свилановић, поводом овог случаја дао аматерску и несхватљиву изјаву „да се ради о држављанима Македоније, па у том случају Министарство за спољне послове Србије и Црне Горе нема никакву надлежност“.Оваквим наступом се Свилановић (вероватно несвесно) диквалификовао из било какве полемике и приче о нпр. његовој омиљеној теми- Сребреници, јер су тамо ратна дејства, једни против других спроводили држављани истог или сличног статусног положаја, па сходно „пилатовском“ ставу о владици Јовану, ни рат у БиХ не може бити тема за неискусног министра

Стога нама који живимо и дишемо балкански, често мржњом затрован, ваздух остаје да се према скандалозном понашању правосудних власти БРЈ Македоније понашамо и односимо активно и непомирљиво, како то чине све канонске православне цркве, пре свих СПЦ и братска руска Црква, или пак да из неке бечке или бриселске фотеље као поменути Свилановић наричемо над злом судбином балканских народа (осим српског разуме се) за дебелу плату.

Завршићу констатацијом коју дајем у инат агресивних „верских аналитичара“ без дана верског образовања, и тврдњом да је овде у Србији наступило неко време и стање замуклости и немости кад је у питању прогон српске Цркве и свештенства. За такву бољку је још у Новом Завету прописан „лек“, као код правденог првосвештеника Захарије, оца Јована Претече.

Стога је потребно да што чешће, макар на дрвеној дашчици, неком интернет форуму, или дневним новинама као што ја сада чиним напишемо: „У 21. веку у једном затвору у северном предграђу Скопља робује због своје вере, на правди Бога и без кривице један човек. Јован му је име.“

*Аутор је потпредседник „Треће Србије“ и помоћник градоначелника Новог Сада

Извор: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/jovan_nezaboravljeni.46.html?news_id=295180#sthash.ZIOWICoK.dpuf