Тежња да људском логиком проникнете у тајне Божије

Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.

Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 

Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.

Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.

Архимандит Сава Јањић

ИЗВОР