Сила Цркве није у томе што су њени чланови беспрекорни, морални јер Бог није дошао ради праведника

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ни једно тијело пред Богом.

Сила Цркве није у томе што су њени чланови беспрекорни, морални јер Бог није дошао ради праведника, већ ради грешника који се кају. Међу највећим светитељима Цркве су они који су из дубине греха изишли на највећу висину: Св. Марија Египћанка, Св. Пелагија, Св. Мојсије Мурин и бројни други. "Цариници и блуднице ће пре вас ући у Царство небеско", поручује Господ фарисејима који су се гордили својим морализмом. Жалосно је како се неки људи радују када виде да је у Цркви неко морално посрнуо. За нас то је увек повод за тугу и молитву за посрнулог брата или сестру, јер што се једног дана једном догоди, сутрадан се може догодити и нама. Можда је та злурадост међу људима који не познају нашу веру последица и наших грешака јер олако осуђујемо моралне преступе других, а када је реч о нама самима скривамо се често лицемерно иза непостојећих врлина. Црква не осуђује, већ позива на пут покајања. Сви смо ми болесни од греха јер носимо палу природу људску. Неки људи оздрављују и то су они који су познали своје слабости и живе у борби да се поправе, а здравље су задобили они који су се сјединили са Господом и који могу да кажу са Апостолом: "А живим не више ја него живи у мени Христос". Гал. 2.20

Дубока спознаја греха, односно личног промашаја сваког човека, отвара простор да Христос духовно реконструише нашу личност. Свака страст је потрага за смислом нашег постојања, али која иде у погрешном правцу. Циљ покајања (преумљења) јесте да преусмери те богомдане енергије наше природе у правом смеру. Али где се умножи грех, онде ће се већма умножити благодат, како каже Апостол, јер се покајањем енергија греха свом силином се преображава у енергију врлине. Отуда на пример Марија Египћанка као сасуд греха, испуњена незајажњивом потребом за блудом, преображена благодаћу Божијом, постаје извор чудесне љубави према Богу која јој даје снаге да надиђе све законе природе.

Црква се зато не гнуша греха и слабости, већ отвара пут ка исцелењу. Грех и страсти нису срамота, већ духовне болести које, уколико се савладају покајањем, постају повод за најчудесније примере вере и љубави према Богу.

Дакле, као и свуда у Цркви, па и међу следбеницима бившег Епископа Артемија има наркомана. Међутим, проблем код ових других није у томе што су били наркомани, већ што су сада "навучени" на оно што је много душепогубније од наркоманије, а то је идолопоклонички однос према свом предводнику због кога су напустили своју Цркву и у провалију раскола наводе друге душе. Треба се Богу молити да изађу и из ове страсти и да наставе свој монашки живот као синови Цркве Христове, а ја дубоко верујем да ће се то десити једног дана.