Све воли и свих се бој

Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и далје осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећајем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: "Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе". Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало право душевно настројење.

У наше време срећемо други греховни преокрт - човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. "Ја - кажу они - се још нисам нашетао, ништа у животу још нисам постигао. Кад све своје задовољим - тада ћу тражити себи супругу". Све то је наравно егоизам.

Постоји још и потреба стремљења за "дружењем" са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно "старих" постане пријатељ свештеника, или боље речено пријатељски елемент улази у те односе: свештеник негде с њима путује, одлази у госте, притом односи остају пуни страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузмају време - значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у свештенику нађу пријатеља: почну да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која е не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник - није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да с њом води друге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, онда су они неправилни и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дашава да када се девојка уда сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће.

Старац отац Павле Груздев је говорио: "Све воли и свих се бој". Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у односима са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили треба да се затворимо у своју клијет, да останемо сами и да се у самоћи обратимо Богу.(види Мт. 6,6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се разним пословима.

Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде са Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке - да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божју вољу.

Ако живимо са Богом и Богу се молимо - све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи јако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом.

Пријатељско општење је добро и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем.Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су своје детињство провела по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерсим годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримоо правим пријатељима - они се могу наћи и касније током студија и на послу. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Православни млади људи треба да траже пријатеље на местима где се налазе људи који служе ближњима, и који стреме подвигу.

Превела са руског др Радмила Максимовић

Извор; Сајт манастира Лепавина