Свештеномученик Вавила, Свети Пророк Мојсеј Боговидац, Свети Петар Дабробосански...

17. септембар (4.сеп)

Свештеномученик Вавила

Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,” како се свети Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву у рече цару, да он као идолопоклоник, не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили, Златоуст је рекао: „Кога би се другог у свету побојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?... Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу”. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ, наравно, одби напоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од дванаест, Прилидијана од девет, и Еполонија од седам година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а потом их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а потом и сам положи своју чесну главу под мач. Од хришћана беше сахрањен у веригама, како је и завештао пред смрт, у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. године.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Вавило: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Пророк Мојсеј Боговидац

Велики вођ и законодавац народа израиљског. Рођен у Египту око 1550. године пре Христа. Живео је четрдесет година у Египту на двору фараоновом; четрдесет година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а четрдесет година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (4. Мојс 20, 12). Упокојио се у сто двадесетој години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима светог Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби светог Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Мојсеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети мученик Маркел и Касиан

Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „Ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник”. И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно беху посечени, и душе им се преселише у Царство небеско.

Свети Петар Дабробосански

Митрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије. По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.” Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.

Тропар (глас 8):

У слави Христовој сапричасниче, и апостолима санаследниче, свештеномучениче Петре митрополите Дабробосански, и архипастиру Херцеговачки, што ради вјере праве за Христа пострада и сада светитељу с новомученицима моли Христа Бога и Спаса свију да спасе и род наш православни.