Савјет за младе и старе скврнословце (псоваче)

У погледу намјере псовачеве, псовка је прије свега вријеђање, увреда, понижавање, ниподаштавање, вербално сакаћење нечије личности, каквог поретка ствари, одређеног слиједа догађаја, склопа околности, људског достојанства дотичне јединке или неког ауторитета.

У изливима јарости псовка циља на потпуно сатирање, уништење и нестајање опсованог, и готово увијек у форми изопаченог имагинарног полног чина. Према ријечима М. Ђоковића, овдје није присутна никаква сексуална, ни отворена ни прикривена, еротска жеља, чега има у многим псовкама, најчешће у изопаченом виду, већ се ради, најпростије речено, о повреди достојанства људског живота, његове вриједности и узвишености, о негирању постојања икакве људскости сем оне која је у равни анималних нагона, животињског битисања. Погрешно је тражити у псовању потиснуту сексуалност или какве друге еротске табуе. Псовка везана за полни чин је вербална агресија, силовање врховног моралног ауторитета и последњег кутка интиме. Грозоморнија од ње је само псовка којом псовач као објекат псовачких радњи саговорнику нуди сопствену мајку, која је у жаргону у функцији заклињања постала просто дио аутоматизма говора, и представља чин самопоништења, укидање самопоштовања, морално самоубиство.

Речник псовки пријети да окупира сав уобичајени говор, онај најприроднији, опуштени којим се служимо у свакодневном животу. Многи млади, навикнути на крајње и свеопште вербално грубијанство у мећусобном општењу, које се са свом тежином нечисти изливају из филмских и телевизијских клоака у њихове умове и капају на њихов језик, више ни не примјећују да, умјесто коришћења неспретних и тако наивних узречица и поштапалица, једноставно псују, много горе од најгорих разбојника. Зато им не преостаје ништа друго него да, по савјету једног психолога, сваку реченицу прије него што је изусте очисте од тог лајања на звијезде или бљувања из пакла. Савјет мудрих је: Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, јер сте претходно изнервирани и узбуђени, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом, типа „опрости, Боже", „помози, Боже", „сачувај ме, Боже", «спаси, Боже» сузбијете демонску ерупцију и поништите пасји порив свога језика и срца, створених не да куну и скврнослове, него да величају Име Божије и прослављају истиниту љубав.

Преузето из часописа: ''Орлић'' 2009.