На питање Светог апостола Томе: „Господе, не знамо куда идеш. Како бисмо знали пут?“, Христос је одговорио: „Ја сам пут и истина и живот“. Само онај ко целим својим бићем прихвати Његово учење и настоји да живи попут Њега, може бити тамо где је Он, у кући Његовог Оца (Јн. 14, 1–6).
Какво значење данас имају ове речи за нас? Да ли се дотичу наших живота и какво значење имају у нашем личном односу према Богу? Да ли је наша вера живи однос са Богом, или се сетимо ње само онда када нам је потребна помоћ и милост Божја. Живимо у друштву које веомa агресивно инсистира на томе да постоји многи путеви који су истина. Такви позиви збуњују човека и стварају пометњу у мислима и души. Како да, пре свега, ми усвојимо чињеницу да је Христос једини пут, истина и живот, а затим и да је приближимо људима око себе?
„Бог је истина, а не ствар“, написао је Свети Владика Николај, додајући: „Свет је одступио од истине, а кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. Због тога је вечна Истина морала допустити страшне потресе, буре и ужасе, да растресу свест људску и очисти је од лажи, као пшеницу од плеве. Ако питате шта ћемо ми радити да се спасемо, одговорићу вам: познајте истину и истина ће вас ослободити од свих зала. Христос је Истина и сведок вечне небесне истине. Познајте Христа. Покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасти од свих зала и свих злотвора, видљивих и невидљивих.“
Први аксиом секуларне религије савременог обезбоженог друштва гласи: не постоји једна аутентична истина. Из њега проистиче да не постоји једна историја догађаја, што безизлазно води у релативистичку позицију, у којој је „моја истина добра за мене, а твоја за тебе“. Г. К. Честертон је приметио да тамо где људи престану да верују у истину, они не преста-
ју да верују, већ почињу да верују у било шта! Те ме-тастазиране истине, које су постале идеологијом наше цивилизације, као вишеглава хидра свакодневно заробљавају човека и закључавају га у храм његовог разума, намећући себе за његовог врховног идола.
Посматрам људе у парку како безбрижно шетају са својим кућним љубимцима. Размишљам о недавно прочитаном тексту из једног научног часописа у којем се тврди и доказују да су поједине животиње у стању да предосете долазак опасности. Наводи се као пример неколико великих светских земљотреса и реакција животиња на њих. За разлику од животиња, човек нема тај инстинкт. Ми немамо способност ајкуле, на пример, која може да осети кап крви у океану, или интуицију сове, која може да чује кораке миша на раздаљини од више километра.
Ипак, то не значи да смо потпуно лишени инстинката који нас упозоравају на опасности у појединим ситуацијама. Пре свега, човеку је дата савест кроз коју Бог са њим комуницира, са једне стране, и молитва, са друге, кроз коју он разговара с Богом. У Књизи о Јову стоји записано: „Једанпут говори Бог и два пута, али човек не пази” (Јов. 33, 14). За разлику од животиња које инстинктивно реагују на осећај опасности, човек опасност не осећа и стога, често, не реагује на упозорења. Нарочито су важна изоштрена духовна чула јер се она односе на наш духовни опстанак и вечни живот. Сетимо се приче о богаташу и Лазару. Богаташ моли Авраама да врати Лазара у живот како би упозорио своју браћу на опасност од патњи у Аду.
Знао је да браћа неће обратити пажњу на упозорење пророка и да га неће послушати: „Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих“ (Лк. 16, 19–31).
Измишљени проблеми и непостојеће дилеме оптерећују људску душу стварајући у њој смутњу и немир: економија ће се распати у парампарчад; болести ће разорити наше здравље; храна је отрована; остаћемо без пијаће воде; почеће ратови... Стално се преиспитујемо и престројавамо, а у ствари смо заробљени и вегетирамо у мишоловци свог ума.
Не заборавимо да само из наше људске перспективе свет и време у коме живимо личе на хаос.
Па чак и тада, у њима клија леп и уређен космос у настајању. Дакле, хаос је потенцијални космос, извор великих могућности. Кључ је у нашем преумљењу.
Царство Божје је унутра, у нама.
Хаос нашег времена даје нам прилику да продубимо своју веру и као хришћани будемо јаснији у њеном исповедању. Пре свега у свом срцу, а затим у срцу ближњег. То би био почетак проналажења истинског живота у Христу, у чијој светлости можемо спознати себе онаквима какви јесмо: грешници који живе у сенци смрти. Ово је први корак спознаје величине Божје.
Након овога, неопходна је унутрашња промена.
Промена духа. Она није само напуштањe лоших навика које смо кроз живот стекли. Истински се мењамо онда када у срцу зазвони спознаја о греху која неминовно води у покајање. Срце се тада мора обратити и духовно просветити. Никада нећемо осетити радост ако се придржавамо заповести из осећања одговорности, зато што се то од нас очекује или зато што тако треба. Докле год Божје заповести сматрамо теретом, јер су супротстављене нашим људским слабостима, дотле ми уопште не водимо живот достојан хришћанина.Христос је дошао да нас ослободи смрти и ослободи окова и ланаца греха, дајући нам могућност да отворимо своје духовне очи и спознамо истину која ће нас ослободити од свих зала.
Период Свете четрдесетнице, је посебна прилика да кроз пост и искрену молитву допустимо Христу да уђе у наше животе и изоштри наша духовна чула. Не смемо пропустити ту могућност. Добитник Нобелове награде за физиологију и медицину, др Алексис Карел забележио је своје искуство о благотворном утицају молитве на људску душу: „Као лекар, имао сам прилику да посматрам пацијенте којима није помагала никаква терапија.
Они су успевали да се излече од болести и од потиштености само захваљујући умирујућем дејству молитве. Када се молимо, ми се повезујемо са неисцрпном животном силом која покреће целу васељену. Молимо се да нас барем део те силе додирне.
Када се обраћамо Богу искреном молитвом ми усавршавамо и лечимо своју душу и своје тело. Немогуће је да макар један тренутак искрене молитве не донесе позитиван резултат било коме од нас“.
Протођакон др Дамјан С. Божић
*Објављено у 1249. Броју "Православља",
од 1. Априла 2019. Лета Господњег
Извор: Православље
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.