Преподобни отац Јаков (Арсовић), свети ученик светог учитеља

Не­у­мор­ни Хри­стов вој­ник

Слу­ша­ју­ћи про­по­ве­ди Све­тог Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и дру­гих на­род­них про­по­вед­ни­ка бо­го­мо­ли­те­ља, при­ли­ком јед­ног ду­хов­ног са­бра­ња у Вр­њач­кој Ба­њи, др Ра­до­је Ар­со­вић (по­то­њи о. Ја­ков), спо­знао је про­ла­зност зе­маљ­ског жи­во­та и обра­тио се ка Хри­сту Спа­си­те­љу. Се­ћа­ју­ћи се то­га до­га­ђа­ја, ка­сни­је је све­до­чио о то­ме ре­чи­ма „пре­ло­мљен и по­нов­но ро­ђен“. На­пу­стив­ши свет и др­жав­ну слу­жбу по­стао је ис­ку­ше­ник код Св. Ни­ко­ла­ја. Од пр­вих да­на бо­рав­ка код Вла­ди­ке ис­та­као се као мар­љив и при­ље­жан чо­век, ко­ји је истин­ски при­гр­лио по­ка­ја­ње и по­стао ње­гов ве­ли­ки све­док. Јед­но­став­но­шћу жи­во­та, мар­љи­во­шћу у по­слу­ша­њу и хи­тро­шћу у под­ви­гу за­ди­вља­вао је све са ко­ји­ма се су­сре­тао. Као вр­сног ин­те­лек­ту­ал­ца Вла­ди­ка Ни­ко­лај га је не­рет­ко слао уме­сто се­бе на бо­го­мо­ли­тељ­на са­бра­ња, као про­по­вед­ни­ка и ис­ку­стве­ног де­ла­те­ља по­ка­ја­ња.

Чи­тав ње­гов жи­вот и др­жа­ње от­кри­ва­ли су уну­тар­њег чо­ве­ка, стра­ног све­ту и отво­ре­ног је­ди­но за Хри­ста и обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је, ко­је је све­до­чио де­лом и ре­чи­ма, бу­ду­ћи истин­ска све­тиљ­ка пра­во­жи­вља. Од са­вре­ме­ни­ка остао је упам­ћен као ве­ли­ки под­ви­жник и мо­ли­тве­ник и као ти­хи глас Хри­стов ко­ји је соп­стве­ним жи­во­том све­до­чио еван­ђел­ски по­зив.

Оскуд­но се хра­не­ћи, не­рет­ко про­ки­слом и не­у­ку­сном хра­ном, скром­но се оде­ва­ју­ћи и не­пре­ста­но пре­би­ва­ју­ћи у мо­ли­тви и од­ри­ца­њу Хри­ста ра­ди, под­се­ћао је на древ­не под­ви­жни­ке не­пре­ста­но за­у­зе­те де­лат­ним бо­го­ми­сли­јем.

Углав­ном ћу­те­ћи, сво­јом по­ја­вом био је све­док ве­ре и по­ка­ја­ња, на сво­ја пле­ћа то­ва­ре­ћи те­жак крст ју­ро­ди­во­сти Хри­ста ра­ди, ко­јом је про­ја­вљи­вао сво­је по­кај­нич­ко пре­у­мље­ње и по­сра­мљи­вао му­дра­це ово­га све­та. Но­се­ћи рас­па­ре­ну оде­ћу по­ка­зи­вао је не­спо­ји­вост из­ме­ђу еван­ђел­ског при­зва­ња и ро­бо­ва­ња ово­ме све­ту.

Мо­на­шки по­стриг и име у част Све­тог Апо­сто­ла Ја­ко­ва при­мио је из ру­ку сво­га бо­го­му­дрог на­став­ни­ка пред сам по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та.

Чу­де­сни про­зор­љи­вац

Про­ви­де­ћи Ду­хом Бо­жи­јим на­до­ла­зе­ће рат­но вре­ме и бо­го­бор­ну власт, глас Бо­жи­ји про­го­во­рио је кроз ње­га ка­да је, пред рат сво­јим др­жа­њем на­ја­вио ше­сто­а­прил­ско бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, стра­да­ње ма­на­сти­ра Жи­че и то­ком ра­та нео­че­ки­ва­но са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње.

То­ком стра­хо­та свет­ско­га и бра­то­у­би­лач­ко­га ра­та, ми­си­о­на­рио је у мно­гим кра­је­ви­ма Ср­би­је, кре­пе­ћи и те­ше­ћи уне­сре­ће­ни на­род, уче­ћи их да сву на­ду сво­ју по­ло­же на Го­спо­да. Не­у­мор­но пе­ша­че­ћи и но­се­ћи са со­бом те­шке тор­бе ми­си­о­нар­ског штам­па­ног ма­те­ри­ја­ла, по­стао је ра­ван апо­сто­ли­ма у про­по­ве­ди и му­че­ни­ци­ма у не­у­стра­ши­вом и не­по­ко­ле­бљи­вом ис­по­ве­да­њу име­на и ве­ре Хри­сто­ве.

Ис­по­вед­нич­ка кон­чи­на

Бу­ду­ћи не­у­мор­ни ми­си­о­нар још то­ком ра­та, а по­себ­но на ње­го­вом кра­ју, упао је у очи бо­го­бор­ној вла­сти у Ср­би­ји, ко­ја је има­ла за циљ раз­ра­чу­на­ва­ње са Бо­гом и ве­ром. Не­бро­је­на су стра­да­ња ко­ја је под­нео, а по­себ­но је оста­ло упам­ће­но стра­хо­ви­то му­че­ње ко­је је у је­сен 1945. го­ди­не пре­жи­вео у Ве­ли­кој Дре­но­ви. Оста­вив­ши га та­да у жи­во­ту, ко­му­ни­сти су га сви­ре­по ис­ту­кли то­ком зи­ме 1946. го­ди­не, на пу­ту из­ме­ђу По­жа­рев­ца и Ра­бро­ва, где се на­шао упу­тив­ши се ми­си­о­нар­ским по­слом у ма­на­стир Ту­ман. Ис­цр­пљен од за­до­би­је­них по­вре­да, од пе­ша­че­ња и хлад­но­ће, упо­ко­јио се на­кон не­ко­ли­ко да­на бо­ло­ва­ња, у ку­ћи Ва­си­ли­ја По­по­ви­ћа, ра­бров­ског бо­го­мо­ли­те­ља, уо­чи Ча­сно­га по­ста 1946. го­ди­не. По соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен је на мо­на­шком гро­бљу у ма­на­сти­ру Ту­ман.

Обре­те­ње све­тих мо­шти­ју

Са бла­го­сло­вом Пре­о­све­ште­ног Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Г. Иг­на­ти­ја, то­ком је­се­ни 2014. го­ди­не, брат­ство ма­на­сти­ра Ту­ман из­вр­ши­ло је обре­те­ње ње­го­вих све­тих мо­шти­ју. Сви де­ло­ви мо­шти­ју на­ђе­ни су до­бро очу­ва­ни, а на ре­бри­ма Пре­по­доб­ног Ја­ко­ва уо­ча­ва­ло се тки­во. Ка­да је от­кри­ве­на ње­го­ва све­та ло­ба­ња, ма­на­стир­ском пор­том про­ши­ри­ло се пре­ле­по бла­го­у­ха­ни­је. Уми­ве­не по древ­ном хри­шћан­ском оби­ча­ју у во­ди и ви­ну, све­те мо­шти Пре­по­доб­ног Ја­ко­ва об­у­че­не су у при­па­да­ју­ће ма­лос­хим­нич­ко од­је­ја­ни­је и по­ло­же­не у ма­на­стир­ску цр­кву по­крај мо­шти­ју Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Ту­ман­ског Чу­до­твор­ца. Њи­хо­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји спа­си нас. Амин!

игу­ман Ди­ми­три­је Пле­ће­вић

Извор: Православље бр. 1149 (1. фебруар 2015. г.), стр. 30–31.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите страницу из новина "Православље" у ПДФ формату:

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1149 press NBS - St. Jakov.pdf