Потресна исповест бившег будисте који се сусрео са Христом и прешао у Православље

Десет година свога живота био сам будиста. Примљен сам у веру након седам година учења и припреме, под руководством духовног учитеља и малобројне лозе Њингма, која је практиковала Ваџрајану (тибетанска школа будизма). Имао сам, дакле, духовног учитеља, кога сам волео и кога и даље волим. Био је, и још увек је, узор благости и доброте у моме животу. Захваљујући његовим поукама почео са да посматрам свет широм отворених очију и пунијим срцем. Достигао сам степен Нгакпа, којим се одликују жреци који се баве тантром. Премда се, приликом добијања овог степена, полаже заклетва, она не обавезује жреца на безбрачност, нити на уздржавање од меса и алкохолних пића. У нашој заједници се, све у свему, није практиковало одрицање, већ су се следила тантријска и дзогчен учења, која су заснована пре на преображају свести него на самоодрицању, као и на изненадним тренуцима спознаје, која би забљеснула ум различитим интензитетом и распонима трајања и која, временом, узводе ум у такозвани ригпа, тј. стање ума и спознаје које се достиже путем релаксације у човеково природно стање просвећености. Те тренутке просвећености достизали смо уз енергијско саучествовање нашег учитеља, или сопственом способношћу опуштања, спуштања у сопствени опит "бивствовања" и "небића", и уз садејство метода и техника којима су нас обучавали. Током дугих година бављења овиме, чинило ми се да ме ти тренуци просвећености оплемењују, те да свет посматрам са све већом благошћу, благодарношћу и самилошћу. Мој духовни наставник је говорио да је 99% будизма метод, а један посто – истина. Методе и вежбе које се користе у будистичким школама наводно развијају у човеку изоштреност свести и могућност поимања стварности какву не ствара неуротичан ум.

Наставак на Живе Речи Утехе форуму