О покајању - Александар Милојков, православни теолог и вероучитељ

Сузе умеју да буду маска која скрива подмуклост. Умеју да буду крик безнадежних и пропалих којима је још само остало да похуле на сами живот. Умеју да буду и жал за изгубљеном добити. Коцкари, лихвари и шићарџије често заплачу. Свим тим и таквим сузама једно је заједничко – безнађе. Одсуство блаженства. Одсуство оног за ким или за чим се сузе лију. Одсуство циља и смисла. Промашај.

Ко су онда „блажени који плачу“? То су они чије су сузе опет постале оно што оне стварно јесу – украс на човеку. Док безблагодатно плакање значи изгубљени пут и плач залуталих, блажени плачу јер су нашли пут. Они нису изгубили Циљ и Смисао. Он стоји пред њима. Утеха. То су сузе покајања. Жалост по Богу, како је назива апостол Павле. Она се разликује од жалости овога света по своме плоду: „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење... а жалост овога света доноси смрт.“ (2Кор 7, 10).

Шта значи та жалост по Богу? Шта је то покајање? Позив Светог Јована Крститеља на реци Јордану можда на најбољи начин објашњава суштину покајања: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ (Мт 4, 17). У новозаветном изворнику употребљен је грчки глагол метаноео. Преводимо га са покајати се. Међутим, етимолошка анализа овог глагола показује да метаноео значи преумити се. Покајање је, дакле, преумљење. Свесно и словесно окретање свог бића ка истини. Увиђање да је постојала лаж у коју је човекова словесност упала. Грех је незнање. Покајање је познање. Преумљење. Излазак из странпутице и угледање правог Циља. Тај Циљ је Царство небеско. Богопознање. Живот са Богом. Живот самога Бога. Но, шта то значи?

Многе религије позивају на покајање. Ипак, тешко да је било где покајање исто што и преумљење, као у позиву Јована Крститеља. Тим разним религијским покајањима фали слобода, зато она нису преумљења. Религиозни људи се кају из страха. У таквом кајању човек нема утехе, јер нема циља. Он само жели да га неки божански ауторитет остави на миру, да га као јачи не мучи. За узврат, он ће учинити све што се од њега тражи. Можда ће из дна душе мрзети и презирати то што чини, али ће из страха ипак чинити. У паници ће викати – опрости! И тај калуп који му се намеће од божанског ауторитета да се у њега по сваку цену укалупи, жуљаће га, човек га неће никада сматрати својом срећом, својим познањем, словесним сусретом са истином. Ипак, ућиће у тај калуп, тужан што не може бити другачије, чезнући за другачијим. Ући ће и прихватити нешто што раздире сву његову словесност и вољну сагласност, за рад опстанка свог малог, бедног живота. Страх брише ум. У страху је преумљење немогуће. Могућа је само слепа послушност. Робовање. Одсуство бича постаје смисао животне радости. Смемо ли да упитамо, онда, те силне религије: шта ће такав човек Богу? Не, живоме Богу не требају такви послушници и такво покајање. Покајање пред живим Богом није слепа послушност. Није страх већ преумљење. Словесни и радосни сусрет са Истином. Ко још чезне за лажима када позна истину? Зато, ако покајање не радује, ако жалост не доноси утеху, онда она није по Богу. Још увек човек на место истине има идола, има лаж.

Право покајање није само на језику, већ је и у срцу, у целом бићу човековом. Покајник није лицемер и не тугује за оним што оставља. Јер, уколико се језиком одриче а срцем тугује за грехом, нема покајања. Докле човек не замрзи грех, није се покајао па макар тај грех и стотину пута исповедио. Ако још увек гаји љубав према греху, још није угледао Истину, још у лажима живи, још му се у муљу лажи привиђа истина. Лаж држи за истину, не знајући. Грех је незнање, заблуда, промашај. И Господ је грех својих сурових мучитеља и убица назвао незнањем: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк 23, 34). Грех је, дакле, незнање. Незнање је, пак, незнање истине. Лаж је наметљива, уме да принуди, заводљива је. Зато је људи препознају и прихватају као истину. Грешник је преварени човек. Права Истина, пак, је ненаметљива, тиха, блага. Потребно је побећи од лажне вреве, од гласних проповедања лажи, од убедљивих лажова, смирити се и у тишини ослушнути Истину. Истина је „светлост која светли у тами“ (Јн 1, 5). Њено познање ослобађа од стега преваре и лажи: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити.“ (Јн 8, 32). Али, људи ће попут Пилата, стојећи пред Истином питати: „Шта је то истина?“ (Јн 18, 38). Очекујући истину као скуп дефиниција, правила, прича и мудрословља, попут Пилата, неће приметити да стоје пред Истином. Неће сазнати да је Истина сусрет са истинитим Богом. Истина није огољено „шта“, како је Пилат упитао, већ „Ко“. Ко је Истина? Одговара онима који тако питају: „Ја сам пут истина и живот.“ (Јн 14, 6). „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јн 8, 12). Господ је Истина која ослобађа. Богочовек. Сусрет Бога и човека. Тај сусрет је прави позив на покајање. Радост у том сусрету јесте показатељ да покајање заиста постоји, да је преумљење почело. Показатељ да је човек оставио лаж и да је познао Истину која га је ослободила. То познање Истине, да би заиста било покајање које води у живот, треба да постане управо то – живот. Треба, дакле, да буде покајање делима. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби.“ (Јн 14, 21). Покајање није само сусрет са Истином, већ и вољни покрет ка Истини, остајање у Истини, надање у Истину, радовање Истином – живот са Истином, живот истинити.

Јер, многи су били пред Истином, наслутише је, чак и познаше, али нису покајници. То су кукавице, очајници и злоће. Први је Пилат. Видевши да на Господу нема никакве неправде, никакве лажи, не пође за Њим, не посведичи Га. Опрао је руке. Бојао се одговорности. Јер, поћи за Истином значи, у овој маленој долини лажи, поћи путем искушења. Бити покајник значи бити храбар. Одупрети се лажима. Бити исповедник. Сведок Истине. Кукавице нису покајници, иако се срећу са Истином.

Други је Јуда. Начинивши велики грех, издајући Господа и предајући га Његовим убицама, ипак на крају увиђа да је погрешио јер је издао „крв невину“ (Мт 27, 4). Јуда је био пред Истином. Чак, увидео и властити грех. Али, Јуда није покајник. Јуда је очајник. Пред покајањем је пут који води у живот. Пред очајањем је крај. Безизлаз испред чињенице да је схваћена греховна обмана, али да нема моћи да се крене ка Истини. Љутња на грех, али без осемеха ради Истине. Очајници зато стају. И остају, љути, тужни и мртви.

Трећи су демони. Они знају, чак и сведоче Ко је Истина: „Ти си Христос Син Божији.“ (Лк 4, 41). Ђаволи верују и чак имају толико јаку веру, да дрхте од страха (Јак 2, 19). Све знају, али нису покајници. Они мрзе Истину, иако је знају. Не желе са Истином већ против ње. Они желе лаж. Лаж је њихова „истина“. Кад лаж говоре, своје говоре (Јн 8, 44). Добра нема у њима. Зло су пригрлили за своје.

И то су три непријатеља покајања: кукавичлук, очајање и зла воља. Свима њима, чак и када сретну Истину, она остаје на језику. Неделатна. Није дотакла срце. Зато се и није преобразила у живот истинити. Зато кукавице, очајници и злоће нису покајници.

А ово су три пријатеља покајања: вера, нада и љубав. Вера у Истину, надање Истини и љубав према Истини. Покајање је жал због учињеног греха, али истовремено и осмех због озарења Истином. Жалост која води у радост. У живот. Осмех јој је коначни циљ: „Блажени који плачу јер ће се утешити.“ (Мт 5, 4). Без страха од казне. Без шићарџијских интереса и трговине са Истином. Покајање је љубав према Истини. Зато је оно вољно и слободно. Зато му се и небеса радују. Бог не жели робове већ синове. Робови стрепе и дрхте. Трговци тргују. Синови се кају. А Син – Он је Истина.

Александар Милојков

Извор: блог Александра Милојкова