Осија 2000.

А ја сам је заиста видео као најлепшу. Други нису. Они су тражили неку баналну и грубу лепоту, која и није лепота.

У њој сам видео нашу срећу, своју слику и будући мир који би изнова стварали и делили.

Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.

„Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном...Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.

Срећом јој се замутило бистро око док сам јој стављао прстен нашег савеза. Захвална и потрешена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити...

Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље.

Нашли смо стан, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас.

А онда је све почело да иде низбрдо.

Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу...Али она би свакако остала далека.

Хтео бих да је додирнем, гладан њене топлоте, мириса њеног тела и мириса ваздуха који јој излази из плућа, топлог и драгог ваздуха, али њој би и мој поглед засметао, или боја мога гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, реч, све оне особине које имам одувек – сада би јој сметале и крајње дрско би анализирала све оно шта радим или не радим. Сметао би јој начин на који ходам или причам, став о овој или оној ствари, рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо.

А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје мале, насмешене невесте, чекао да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па смо и ми. Бар она је. Мени је сваки дан био инспирисан, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и параноји.

А њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње су јој постајали неки мистични и до краја неразговетни знаци да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто.

Некад би говорила да ме воли и на јако кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, сујеверја и својих ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи.

Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да флертује са другима. То је био само корак до преваре. Постао сам много строжи...Увек сам се трудио да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала.

Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се просто осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери је била апсолутни странац, пролазник на улици. Тачније, она је тако ушетала у стан. Ја сам је волео истом снагом.

Често сам могао да осетим туђи мирис на њој док је лежала, окренута леђима. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим. Нити да престанем да је желим натраг.

Једне вечери није се вратила. Отишла је ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело.

Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду. Нису могли тачно да ми кажу са којим од познатих особа сумњивог морала је у сада у вези. Схватио сам да у ствари нису желели да ми кажу. Било им је сувише непријатно и тешко. Најзад, мој најбољи пријатељ, кад је видео како патим, усудио се да постави ствари другачије.

„Не уништавај се због глупаче. Она је сад елитна проститутка. Цео град то зна.“

У њој сам видео своју срећу, своју слику и будући мир који би изнова стварали и делили.

Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.

„Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном...Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.

Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Због свог нестрпљења, због свога страха и неповерења у мене?

Где је наш савез?

Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш топлу кожу на кожу похлепних, своје усне на усне оних који вређају и моје и твоје име!

Где је наш савез, зар си склонила прстен којим сам те венчао?

Зар је мање важан од новца и луксуза за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући част, нашминкана и обучена у баналну лепоту, која је скарадна?

Постаћеш месо, јер њима то и јеси! Задовољење њихових потреба!

А мени си моје све, моје ја, моја невеста и моја светиња!

Одричеш ли се тога јер си срећу видела у облику материје!?

Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити!

Јер ја сам им дао и новац и моћ и ја ћу им одузети.

И укинућу ваша јадна задовољства, ваше викенде и опијате; аута ћу расточити на метале и станове на прашину.

Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи ставити да се видите колико сте ниски и прљави. Небу окрећете леђа због земље којом се сами затрпавате: у гробовима сте већ, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, али њоме се убијате.

Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се изградила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој за све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко потресена толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна.

Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељуба у којима умиреш.

Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему.

Јер смо се венчали у дан наше слободе.

Врати ми се.

Моја невесто.

Мој народе.

Твој супруг.

Твој Господ.

Марко Радаковић

https://www.pouke.org/forum/blog/121/entry-897-%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-2000/