Ништа није наше, све је Божје

Аутор: Архимандрит Варнава Јанку
 

„Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас; дар је Божји. Не од дела, да се нико не би хвалио.“ (Еф. 2, 8)

Наш први грех је у томе што не верујемо у Божју љубав. Бојимо се Бога, осећамо кривицу и страх и не приближавамо Му се. Свети апостол Павле нам заправо говори да се не спасавамо својим делима, већ богатством Божје милости и љубави и вером, што значи да имамо поверења у Божју љубав, да се препуштамо Божјој милости и тако постајемо слободни.

Не спасавамо се својом снагом и својим делима, већ Божјом благодаћу. Али да би она деловала у нама, потребно је да верујемо, да се усредсредимо, да се предамо, да себе препустимо Његовим рукама. То је осовина духовног живота, његова средишња оса. Није то стање у којем се такмичимо да бисмо нешто постигли, већ стање у којем проналазимо начин да се повежемо са Богом. Сам Бог нам даје тај пут — кроз Своју милост и љубав.

А у пракси то води нечему другом. Свети апостол Павле наглашава да не треба да се хвалимо и да не постанемо горди. Немојмо мислити да смо нешто посебно, већ будимо браћа једни другима. Јер ако поверујемо да смо „нешто“, то ће нас одмах довести до удаљавања од нашег брата, до осећаја надмоћи.

Међутим, када схватим да ништа не могу сам, да се ничега не могу ослободити, да ништа не може испунити мој живот када је у питању моје „ја“, и да ме само Бог испуњава, тада задобијам унутрашњу слободу. Ништа више не може да ме узнемири или спречи, и осећам да је сваки човек део Божјег промисла. Тада не осећам страх, већ се препуштам Божјој милости.

То је суштина духовног живота — да окусимо и спознамо богатство Божје благодати, да знамо да ништа није наше, већ да је све Божје; да Бог чини шта хоће, да усмерава наш живот путем којим жели, и да је све то у складу са Његовом вољом.

На тај начин не бринемо о томе шта ће се догодити, не стрепимо од тога да ли ћемо бити спасени, већ имамо само једну бригу — да свакога дана тражимо присуство Христа, да свакога дана тражимо искуство Божје љубави и да тако стекнемо другачији поглед на живот, ново откриће живота.

То је оно што нам Црква нуди: да будемо свесни да ћемо или изабрати пут сопствене узнемирености и сопственог избора, у којем сами себе одређујемо, или ћемо се потпуно предати Богу, схватајући да добра дела нису предуслов нашег спасења, већ плод Божје благодати и искуства Бога.

Другим речима, ми окушамо Христа. Христос постаје празник у мом животу, постаје садржај мог живота. И тада земља сама од себе доноси плод, из мог срца излази дух доброте који није мој, већ Божји.

Зато је смисао целокупног подвижништва у томе да се одрекнемо својих мисли, кривице и страхова и да у сваком тренутку памтимо Христа и дозволимо Му да кроз нас чини шта хоће, јер ништа није наше.

На тај начин задобијамо невероватну слободу, постајемо деца Божја и ништа нас више не узнемирава.

Волимо сваког човека, никоме не желимо зло и знамо да је свако добро Његово, а не наше…

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор