У роману „Даље од мора“, Пол Линч пише о радио-сигналу који може заувек да путује око Земље, а да никада не стигне до свог одредишта. Попут изгубљеног крика људи који су одавно умрли.
Чим сам то прочитао, помислио сам на молитву. На ту дубоку човекову потребу.
Колико је крикова људи током векова уздигнуто ка Богу, а да никада нису добили одговор који су очекивали?
Колико њих је седело само, усред ноћи, и говорило:
„Боже мој, где си?“
„Чуј ме.“
„Помози ми.“
А насупрот њима — тишина.
Понекад молитва заиста личи на радио-станицу усред узбурканог мора. Шаљеш свој сигнал изнова и изнова и не знаш да ли те неко чује.
А ипак настављаш.
Можда зато што вера није увек сигурност да ћеш добити одговор. Много пута је она одлука да наставиш да емитујеш, чак и усред тишине.
Понекад седим у молитви и помислим да се негде у тој тишини још увек налазе гласови свих оних који су се молили пре нас. Болесни. Мајке. Затвореници. Бродоломници. Људи који су се плашили, који су очајавали, који су преклињали, а никада нису видели оно што су тражили.
Као да њихови крици још увек путују кроз време.
И тада се моја мала молитва придружује њиховој.
Не знам увек зашто Бог ћути.
Не знам зашто се чини да се неке молбе изгубе.
Али знам да се и Христос на Крсту молио у тишини:
„Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
Можда, дакле, вера не почиње онда када радио-станица одговори.
Можда почиње онда када, чак и усред највеће тишине, одбијаш да је искључиш.
Та одлука да не искључиш радио-станицу чини те великим.
Продубљује те и уздиже ка Богу. Дакле, ка нечему што је изнад и изван тебе.
Јер молитва није увек глас човека који је пронашао Бога.
Понекад је то крик човека који наставља да Га тражи.
отац Ливиос
(фејсбук страница)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах