Како можеш знати да ли си заљубљен или зависан?

Љубав и заљубљеност се често мешају, али се љубав и зависност мешају још чешће. Границу између љубави и зависности веома је тешко пронаћи, јер се она често крије у дубинама људске душе. Како разликовати љубав од зависности, објашњавају протојереј Андреј Лоргус и психолог Олга Красникова у својој књизи „Заљубљеност, љубав, зависност“.

Када човек изгуби вољену особу, ако је био зависан од ње, чини му се да умире, као што умире мало дете одвојено од мајке. Први, а затим и Други светски рат показали су да деца лишена мајки умиру. Међутим, дете је зависно у складу са својим узрастом, што је нормално за малог човека; одрастао човек није такав, он може да преживи.

Губитак вољене особе је тешка катастрофа, али није разлог за пропаст. И стога, ако човек, када га вољена особа напусти, осећа да умире, то је највероватније знак зависности. Ако човек заиста воли и разуме да ће без вољене особе бити болно и тешко, али да ће се живот наставити – то је увек љубав.

Омиљени заплети светске књижевности: она је отишла, он не може да живи без ње; он је умро, она такође не може нити жели да живи. Најјачи пример саме те зависности од које се може умрети јесте „Ромео и Јулија“. Нажалост, то нема никакве везе са љубављу, зато што љубав, за разлику од зависности, даје снагу за живот; она се наставља без обзира на то да ли живимо заједно, да ли смо се растали или је вољена особа умрла. Љубав се увек наставља, она не престаје чак ни са смрћу. А зависност се понекад завршава духовном или физичком смрћу (одрицањем од живота, самоубиством, убиством), а понекад болешћу. У сваком случају, сузависност која се гради на страху и контроли не доноси добар плод.

Невоља се састоји у томе што врло често и сами о себи мислимо и о другима говоримо: „Како се ови људи воле! Не могу да живе једно без другог!“ Међутим, када се мало боље размисли, када људи не могу да живе једно без другог, то је жалосно. Љубав дарује живот, љубав је дар и награда једно другом. Ако те волим, желим да живиш. И ако се десило тако да је ово осећање једнострано (а то се врло често дешава), ја бирам живот.

Сетите се чувеног примера премудрог Соломона када су две жене делиле дете (3 Цар. 3:16-28). Како је Соломон утврдио ко је мајка? Она за коју је живот детета био важнији од сопствене мајчинске љубави. У чему је Соломонова премудрост? У томе што је схватио да истинска љубав дарује живот, а не смрт. И Соломон је о томе сведочио својом пресудом. Она која је покушавала да присвоји дете по сваку цену, чак и по цену његовог живота, није га волела, док га је она која га је родила заправо волела и стога је била спремна да га преда, само да би живело.

Исто је тако и у свим партнерским односима: ако волим, ја дајем живот и дајем простор за живот; али ако „не могу да живим без њега“, онда га присвајам, чиним га својим и онда га, наравно, нећу пустити, „загушићу га у свом загрљају“, зато што ћу у супротном „умрети“. Заправо нећу умрети, то ми се само чини – „умрети“ је овде од реалности далеко осећање. Рационална свест, ако је човек послуша, може му сугерисати: „Наравно да ћу остати жив, али биће ми веома болно и не желим да дозволим то страдање“.

Управо страх од страдања и бола због раздвајања тера људе да се држе за било какве односе, не само оне који не доносе радост, већ чак и оне који их уништавају.

Зависни односи опслужују страх, хранећи наду да ће поседовање објекта „љубави“ помоћи да се избегну муке усамљености и бесмислености сопственог постојања. Сузависни човек је упоран у свом слепилу: упркос аргументима разума, он наставља да свето верује у то да је други смисао његовог живота, те се због тога односи са њим морају чувати као зеница ока. У стварности, смисао живота сузависне особе је борба са сопственим анксиозностима и страховима .

...Заљубљеност је, по свом опису, несумњиво упечатљивија и зато је толико привлачна онима који воле оштра емоционална стања, прелазе из крајности у крајност, и који више воле екстремни начин живота. Овде постоје еуфорија, узлет, одушевљење, врућина и хладноћа, заслепљујућа новина и тако даље, односно оно што никога не може оставити равнодушним. Таква стања често називају „америчким тобоганима“.

У психолошкој пракси постоје случајеви када срећно ожењени људи одједном почну да сумњају у своју љубав зато што њахова осећања престају да личе на „америчке тобогане“. Одсуство „жарке страсти“ у односима многе забрињава: „Нешто ми срце при погледу на мужа не куца тако убрзано и дах ми не застаје. Можда сам се одљубила?“; „Престао сам стално да мислим о њој, понекад се на послу током целог дана само два пута сетим жене, а раније ништа нисам могао да радим – све мисли су ми биле само о њој!“ Људима не пада на памет да би, када би заљубљеност (живот на граници снага и могућности) трајала бесконачно, човечанство изумрло.

Заљубљеност је неспојива са дугим и срећним животом!

Вредност заљубљености са њеном љубавном страшћу понекад се уздиже на толику висину да се ради ње може заборавити и осећај дужности, издати сопствене вредности и интереси, као и значај породице, те се живот може из корена променити и много тога уништити. Стога су, наравно, младићи и девојке који жуде за подвизима и романтиком, васпитани на књижевно-филмској култури, сјају омладинских часописа и разним поп-феноменима, усмерени пре свега на заљубљеност.

Међутим, страдање и бол којима је прожета зависност такође су снажна искуства. За оне који се не надају љубави и који су већ преживели заљубљеност, „уживање у страдању“, стално мучење тежином, понижењем и анксиозношћу представља један од могућих начина да се дође до адреналина како би се осећали живима и испунили унутрашњу празнину.

Постоје људи који искрено сматрају да је страствена незаситост зависности манифестација истинске љубави, док је одсуство „страдалачке“ компоненте у односима знак равнодушности, безчулности и хладноће. Каква је то љубав када нико не ломи руке у пориву очајања, када се срце не цепа на ситне комаде и када панични страх од губитка објекта своје страсти не леди крв у жилама: „Ја не могу да живим без њега/ње!“ У љубавним романима се управо тако описује „права љубав“, чак ни тако генијалан стваралац као што је Шекспир није заобишао такав мелодрамски заплет. Заиста, у слици љубави која постоји у свакодневној свести има много црта које бисмо приписали заљубљености или зависности, али ни у ком случају истинској љубави двеју зрелих личности.

Литература, филмови, песме, па чак и анегдоте – масовна култура је усмерена на снажна стања попут заљубљености и зависности, која остављају јак утисак. И често се, пратећи друштвене стереотипе, сматра да у оним односима где нема снажних емоција нема ни љубави. Штавише, поетско мерило љубави врло често је управо страст.

Истинска љубав укључује особине које обично нису превише популарне: на пример, одговорност, реализам, храброст, труд.

Превише је све озбиљно! Љубав тера човека да о много чему размишља, а одговорност у љубави зауставља од пребрзих одлука и страствених нагона. Нема ту никакве романтике. Како је узвикнуо јунак популарног филма: „Боже! Како досадно живимо! Из нас је нестао дух авантуризма. Престали смо да се пењемо кроз прозоре код вољених жена. Престали смо да чинимо велике, добре глупости“.

Усмеравајући се на оштра осећања и бирајући живот „као вулкан“ уместо „сивих свакодневица“ стабилних односа, многи и не размишљају шта све губе када за образац живота бирају заљубљеност или зависност. Ако покушамо да схватимо чему служи заљубљеност и у чему је њен смисао, открићемо да је њена основна сврха да припреми тло на којем касније може израсти љубав. Другим речима, доживети заљубљеност није сама себи циљ, она је „прелазна фаза“ на путу ка љубави.

Зависност је, пак, искривљавање љубави. Људи који живе у сузависним односима су у дубини свог срца маштали о љубави и мислили да иду ка љубави, али су негде погрешили, скренули са пута или се уплашили, мада нису сахранили наду у својој души за проналажењем љубави.

Свесно или несвесно одричући се љубави, човек у неком тренутку може открити да је изгубио смисао живота, да је залутао у ћорсокак и престао да се развија. Смисао је управо била љубав...

За развој личности неопходни су слобода и снага. У зависности и заљубљености нема ни једног ни другог. У тим екстремним стањима укључује се „режим преживљавања“; ови „амерички тобогани“ емоција толико дестабилизују човека и лишавају га свих ресурса да је постављање било каквих циљева и кретање путем личног или духовног развоја веома тешко. Сва снага се троши на задржавање и одржавање односа, док се развој доживљава као претња јер такође захтева енергију и пажњу, и одвлачи од „објекта“ страсти.

У љубави пак има више поверења, више сигурности и спокојства, ту су топлина и дубина, снага и храброст, пуноћа и адекватна одговорност – све то пружа неопходне ресурсе за развој. У љубави стоjимо једно поред другог, не стапамо се, свако од нас задржава сопствену личност, сопствени идентитет и сопствени пут.

*Из књиге „Заљубљеност, љубав, зависност“ протојереја Андреја Лоргуса и психолога Олге Красникове*

извор