Како би здрави људи требало да се односе према хендикепиранима?

Ово је само један, можда и најбољи пример који сам до сада видео, како православно монаштво не може да се сведе у калупе и како се љубав према Богу преноси на ближње, на оне мале Христове. Најтоплије бих препоручио овај документарни филм свима онима који га нису одгледали. Може се наћи на

Физички хендикепи и ометеност у развоју велики су крст за свако људско биће и Бог то допушта по свом посебном Промислу. Међутим, и ти природни недостаци ни у чему не ограничавају човеков приступ и заједницу са Богом. Штавише, људи који носе тај крст по природи ствари много дубље могу да осете посрнулост и ограниченост људске природе и смире се пред Богом. Однос према хендикепиранима треба да буде братски, спонтан и непосредан, без претерано афектиране пажње, али нарочито без ниподаштавања и неосетљивости.

У нашем манастиру имамо два потпуно слепа монаха и једног монаха који од младости због повреде кичме веома тешко хода. Ми их доживљавамо у потпуности као равноправне чланове нашег братства. Штавише, својим способностима и талентима они врло често учествују много интензивније у животу манастира него неки други у братству који немају физичких недостатака. Посебно бих поменуо нашег о. Јеремију који је ослепео због једног обољења периферних крвних судова још као младић. Захваљујући компјуторском програму за слепе и знању брејловог писма он врло активно чита, можда и понајвише од свих у манастиру. Такође, тај програм му омогућава да потпуно несметано користи компјутер, припрема текстове, обрађује аудио фајлове и спрема аудио библиотеку. Осим тога један је од главних појаца и много тога зна напамет или док пева прати текст исписан брејловим писмом.

Архимандрит Сава Јањић