Зоран Јотановић: Зашто треба упознати Апостола Павла?

Савремени потомци православних хришћана најчешће се држе оног формалног упражњавања хришћанских обреда, не упућујући се у дубљи значај истих. Сматрајући, маловјерни, да тако плаћају неки дуг Богу, или "придарују" (путем новца или свог времена) прилог у неку духовну касу, "откупљујући" тако своју душу.

Они који крену ка тражењу неких дубљих спознаја, ако не наиђу на адекватан пријем у Цркви или доживљавају разочарење те одступају од тражења истине или крену странпутицом, те заврше "ревнитељи", неки одлазе у секте, неки остају, а неки не приступајући никаквом колективизму живе у властитим прелестима.

Смиренији људи, који су схватила да у овом животу "нешто не штима", да "није неба што се на око види", и који су приступили Цркви, немају адекватан пријем од стране црквеног клира и деклеративних хришћана - пошто нема живих литургијских заједница. Нема нико времена за њих, јер се у Цркви врше само богослужења, поп увијек негдје жури, и око њега увијек има неких "ближњих" који се отимају о нешто, било Царство Божје, било посао црквењака, било о углед у селу/граду, било благослов за факултет...

Такви, научени да се не отимају ни за што, ухвате се Светог Писма и неке литературе из Предања. Често немавши никога да их упути, води, одакле да почну, и куда тај почетак православног образовања треба да одведе. Ти људи су као гладни измучени путници, који након вишедневног неузимања хране, одједном сједе за пребогатом трпезом, али не знајући шта је то на њој, у свим тим украшеним јелима. Затим, гладног стомака и гладних очију, кушају свега по мало, чега се дохвате, и шта им је примамљиво очима. То може, умјесто, ка ситости, да одведе у презасићеност, па чак и повраћање.

Или им, као одојчадима, умјесто млијека, неко понуди жилаво месо, па не могући да га сажваћу, испљуну га, и остају гладни и уцвијељени.

За савременог потомка хришћана, који се декларише исто као хришћанин, а који не улаже готово никакав труд да живи хришћански, али жели да упозна хришћанство, није пожељно да креће од Мосија. Није пожељно ни да се одмах хвата оних благословених препорука које Црква има за хришћане, јер он је још увијек, чак иако је крштен, нека врста оглашеног. Такав човјек треба да почне са оним основним: учешћем у Св. Литургији, постом, исповијешћу и причешћивањем, али што се образовања тиче треба да крене, од неког почетка, и да се полако уздиже, тј. продубљује своје знање.

Предање Цркве је толико богато, разнолико, душевно, топло, да човјек нема потребу да чита било шта друго сем нешто из тог Предања.

Сва књижевност свјетовна "да се у со претвори, не може ручак посолити" црквеном Предању ни по реторици, ни по велељепију, ни по драмама, расплетима и заплетима - ни по чему. И све то је "засновано на истинитим догађајима". То је жива књижевност исписана животима пуним радости, али и суза и крви. Сва ликовна и музичка умјетност такође. Сва философија свјетовна је као новорођенче које тражи да нешто стави у уста умјесто мајчине сисе, наспрам Светих Отаца и њиховог знања, мудрости и доживљаја и материјалног и духовног свијета.

Свети Оци, светост?!

Тај тако често, олако, кориштен израз, а тако мало се зна о његовом истинском, суштинском, значењу. Једна од основних карактеристика светости јесте - универзална љубав у вјечној савремности. Универзална љубав зато што света љубав искаче из површног поимања љубави која се манифестује односима: ја волим тебе због тога и тога. Света љубав воли не "због", она воли без разлога и слијепо. У том "сљепилу", света љубав посједује виђења, знања, откровења и визије пророчке (=виђење невиђеног). Она види више него што обичан човјек види, али слијепо воли. Њено сљепило није у виђењу него у вољењу. Док обичан човјек мало шта види сем оног материјалног, и оног страсног, а воли рационално - воли, може се рећи, интересно. Света, дакле, љубав је слијепа у вољењу, а свјетовна љубав је слијепа у виђењу. А ако погрешно видим нешто, како онда и могу да волим исправно то што видим? Ја, дакле, волим неку илузију, нешто умишљено.

Вјечна савременост светости манифестује се тако што никада не застаријева. Ма колико се свијет мијењао, светост остаје вјечно савремена, јер она животна начела којих се светост држи не само да не могу да застаре, него не могу ни да умру - надилазе саму смрт, а тиме и вријеме, и "одлазе" у вјечност, јер она уствари и потичу из вјечности, "тамо" им је Отаџбина, јер су од Оца - Бога.

Универзалну љубав и вјечну савременост носио је, више, ревносније од иједног човјека у историји људи управо Апостол Павле. Иако су то немјерљиви појмови, мисија која му је повјерена од самога Бога то показује, а Апостол Павле својим животом то доказује.

Зато треба упознати Апостола Павла. Јер Павле је онај који је узидао најчвршће стијење у Цркву чији смо чланови, и којом се спасавамо. Павле је обраћеник као и ми што смо, и као што ће бити већина хришћана до поновног доласка Господа. Павле је химнограф љубави, не из Посланице, већ сваким својим уздахом. Павле је реторичар којега не могу ни анђели да узвисе јер Духом Светим говори. Павле је био ревноснији од било којег човјека у историји људи, па и као гонитељ Цркве од свих императора римских и било којег будућег гонитења Цркве - не по обиму него по ревности. Павле није гледао како Христос лијечи и васкрсава, није стављао прсте у Његове ране, као ни ми, није ни видио тјелесним очима Богочовјека, али је имао сусрет са Њим након Христовог "сједања са десне стране Оцу", и након тог сусрета својим животом показао да ријечи: "Бог је љубав" нису само нека парола, већ је то основно животно начело.

Да је смисао живота било шта друго, Адам не би био изгнан из раја - Адам би живио у вјечном разарању, вјечној нељубави.

Смисао живота, свих свијетова, јесте љубав. Тај доживљај љубави који је Павле имао јесте, уствари, начин превазилажења саме смрти. Да, Христос је разорио смрт, али не можемо од Христа очекивати да Он као Бог живи у НЕљубавној заједници са неким, са нама? Зато је љубав услов, оно што ми морамо постићи, да би могли бити уз Христа, а самим тим што смо уз Њега смрт нам не може ништа. Зато је најбољи начин при упознавању хришћанства, упознавања начина постизања љубави, уствари, упознати Апостола Павла.

Први и последњи непријатељ љубави јесте лицемјерје. Највећи нелицемјер у историји људи - Апостол Павле - страдао је од највећег лицемјера свога времена - Нерона. Разорна сила лицемјерства достиже свој врхунац у убијству, у усмрћивању. Изграђујућа, прогресивна, животна сила љубави достиже свој врхунац у светости - превазилажењу саме смрти.

Колико је света, јака и жива та љубав, показује, ево већ скоро 2000 година од Павлове смрти, Црква која живи, дјелује, страда, посвећује животе своје, управо темељена на тој љубави. Ма шта да се деси унутар ње саме, ма кави сукоби, увијек побиједи та Павлова љубав, а носиоци те побједе буду управо они којима је Павле, и Павлови следбеници, инспирација. Та инспирација није идеолошког карактера, већ љубавног - живог.

Љубав, немајући у себи ништа идеолошко, а имајући у себи све живо, и сама будући основно начело живота које надилази смрт, носи са собом жртву за другога и нелицемјерство. Ово двоје су у узајамној вези. Лицемјерство произилази из НЕжеље да се жртвујемо за другога. Оно је оруђе којим се бранимо, и којим оправдавамо нашу неспремност да се жртвујемо за другога, а да приграбимо за себе.

Нико ко тежи ка љубави не може да буде лицемјер. Човјек који тежи ка љубави може да не зна, да не буде обавијештен, да чини и лоше ствари ближњем, али НЕ може да буде лицемјер.

Лицемјерје и љубав никада не могу заједно. Такође, НЕжртвовање за другога и љубав, љубав као идеологија, а не као живи живот и жртва за другога никада не могу заједно. Зато они који се куну у љубав, а нису спремни и не желе да се жртвују за другога само су лицемјери. Управо зато, никога као лицемјере, Христос, Бог љубави, није осудио тежим ријечима.

Знајући шта Савле носи у срцу, нелицемјерност, најздравију клицу љубави , Христос и бира Савла, и дарује му улогу тринаетог Апостола, Апостола љубави, како би посијао љубав међу незнабошцима (=онима који не знају за Бога).

Извор: Видовдан