Зоран Ђуровић: Бог је Љубав

И, за религију треба све чинити. Бог се свакако мора славити. Он је на првом месту. Прославити Бога, ходајући преко лешева, је свето дело. Јер је Закон оно што држи поредак, а не слабо створење. Треба бити богоугодан. То је религија.
Спустају се из Небеског Јерусалима свештене особе. Пребијеног се не дотичу. Да се не би ритуално испрљали. Обичан човек пролази туда, не спушта се ни не силази. Пролази туда. Он му помаже, спасава га.
Син, који је све имање прокоцкао, добија одмах прстен са печатом за управљање имањем, долази оцу, али га овај одмах грли не тражећи исповест и покајничко испаштање. „Фини“син се смрачио лицем јер је он очекивао да наследи све. Где је правда? Где је правичност кад се исто плати онај који од зоре ради и онај који је дошао 5 минута пре краја радног времена? То, добри моји, није религија.
Бог је постао један од нас. Спасење није одозго, него одоздо. Службу Богу чиниш кад волиш ближњег свога, јер у њему је твој живот. Бог је ту. Спасење одоздо је могуће само зато што се Бог од себе испразнио. Није горе него доле. Спасаваш се тако што напојиш жеднога. Напојио си Бога. Како можеш да напојиш Бога? Тако што нећеш да га разоваплотиш! Нема Бога ван човека, откада је Логос постао тело.

Но, Логос је постао тело не само у неком богаљу, неком богаташу, некој жени, него у свима. И у теби. У теби. Ако волиш себе, волећеш и ближњег. Ако волиш ближњег, волиш Бога. Мрзиш ближњег? Знај да мрзиш Бога и самог себе.
Видиш да божанска благодат није лична прћија. Излио се Дух на свако тело. Не мрзи себе мислећи да ћеш се само ти и твоји секташи спасити. Зао дух улази у срце човеку и уљуљкује га... Свет је само лош пројекат. Људи су зли. Никоме веровати. Да, мноштво је вукова. Али ти вукови не би били такви да су поверовал у двоједну заповест о љубави ка Богу и Ближњем.
Нећеш постати вук ако у твом срцу обитава Дух Свети. Не растужуј га. Он је дух доброте и мира. А мир није ствар неактивности. Нема ни борбе да би се мир задобио. Нема шта да задобијемо. Само да пустимо да Дух обитава у срцу. И како је Бог Љубав, волећемо све друге. Јер смо сви једна породица. Опет, знајући и разликујући вукове око нас.
Ни најмање не желим да сервирам неку хипи-причу. Имамо Голубицу која силази на Исуса, али имамо и Змију којом се изабрани спасоше. Без Бога у срцу, нема пак спаса. Нема ћирибу-ћириба. Живот је један, и имамо га да бисмо се отворили за Бога. Али не за неког Бога који би био на небесима, него за онога који је међу нама.
Све је овде и све је већ речено. Времена су завршена. Зато мир у срцу и хрвање са „боговима“ који се нису научили љубави.

Зоран Ђуровић
Рим 30.03.2016