Зашто се лоше ствари догађају добрим људима?

”Трудим се да чиним добро, да будем добра особа... Зашто Бог допушта да ми се дешавају овако лоше ствари?”

Буни нас то што чинимо добро и очекујемо да нам се због тога неће догодити лоше ствари, а на крају се ипак догоде...

Шта нас овде буни, у чему грешимо? 

У томе у шта се уздамо: Уколико се уздамо у наша добра дела и мислимо да ће нас она сачувати од зла, онда смо осуђени на неуспех, јер добра дела, иако су добра, нису Бог. 

Поновићу: Добра дела нису Бог... али Бог јесте извор доброте. Док год се уздамо више у ”наша” добра дела, ми несвесно изражавамо то да више верујемо у нашу доброту као штит од зла, него што верујемо у Бога који је наш штит од зла. 

Доброта нам постаје идол у кога се уздамо више него у самог Бога.

Зашто се уздамо више у нашу доброту него у Бога? 

Јер моју доброту могу да ”умножим” и тиме ”могу да контролишем шта ће ми се догађати”. Ако будем чинио добро, онда ми се неће моћи догодити ништа лоше. Зато се и разочарамо... Јер исход буде другачији од очекиване ”награде за доброту”.

Докле год се уздамо у нашу доброту, иза које се у ствари крије поуздавање у наше ”ја”, осуђени смо на то да изнова тешко прихватамо лоше ствари које нам се догађају.

Када се поуздамо у Бога и његову доброту тада се осећамо сигурно и када нам се догађају лоше ствари, јер искуствено откривамо колико је његова доброта која нам се дарује већа од свог зла у коме свет лежи.

Тада нам фокус није више само на томе да нам се не догоди нешто лоше, него да што више задобијемо Бога у себи.

Да, тешко је престати поуздавати се у себе и своју доброту и препустити се вером Богу и његовој заштити. 

Међутим, још је теже стално изнова се разочарати због тога колика је немоћ наше доброте.

Не чинимо добро да бисмо добили награду, него да бисмо постали што сличнији добром Богу и били једно са њим.

Ако добро чинимо само да би нам било добро, колико је онда наша доброта истински добра а колико користољубива?

др Данило Михајловић