Богослужењем не смемо угрозити слободу другог

Бог познаје срце човеково, а ми друге можемо једино да упознамо љубављу, тј. специфичним односом према ономе што нас окружује у светлости Христовог домостроја спасења. То је наш једини исправни гносеолошки метод познања и човека и свега око нас. Рационална анализа заснована је на информацијама које добијамо од чула, па представља само један сегмент искуства који често може да нема никакве везе са духовном реалношћу.

Наравно, ова чињеница, с друге стране, не спречава нас да имамо став према богослужењу чији је поредак утврђен вековним предањем. Богослужење засигурно треба да буде благочино, у добром поретку и у страху Божијем. У Православној Цркви зато не можемо произвољно да изражавамо своја осећања и темперамент, већ треба да се држимо одређеног реда како не бисмо угрозили слободу другога око себе. Зато у нашој Цркви имамо толико детаљно разрађене типике уз које су вековима бележене и тзв "рубрике" као посебна упутства појцима и свештенослужитељима.

На пример код неких секташких заједница, посебно пентекосталаца, карактеристично је да појединци могу да усред службе слободно изражавају осећања, састављају молитве, почну да певају или "пророкују" мимо сваког утврђеног поретка. У нашој Цркви то није дозвољено јер изражавање наше слободе никада не сме да буде на штету оних око нас. Такође на богослужењу не смемо да будемо егоцентрични, да мислимо да се цео свет врти око нас, без обзира да ли смо у чину лаика или свештеног лица. И сама намера да наш лични доживљај по сваку цену треба да наметнемо другима произилази из саможиве природе. Отуда је посебно галама, вређање или самовољно мењање поретка штетно јер разбија дух богослужења и осећај заједнице.

Наравно, треба се чувати и друге крајности јер наша богослужења не смеју да буду стерилна. Богослужење не сме да се претвори у тражење мистике и посебних доживљаја, већ треба да има трезвен карактер. Служба мора да има динамику, лепоту и надасве унутрашњу радост. Правила никада не смеју да постају циљ сам по себи јер су се правила мењала баш као што се вековима мењало и богослужење. Богослужбени текстови мора да се произносе јасно и разумљиво, а певање има за циљ не да се претвори у концерт, већ да омогући да се речи у песмама боље акцентирају и на тај начин текст учини боље разумљивим. Нажалост, добар део црквене музике отежава разумевање текста и своди богослужење искључиво на музички, естетски, доживљај. У најранија времена, претерана распеваност је сматрана сујетом овога света, а монашка псалмодија из првих векова хришћанства била је више ритмички рецитатив него право певање.

У наше време сведоци смо све чешћих појава да појединци, најчешће лаици, прекидају богослужење или изражавају незадовољство јер свештеник наводно не служи по типику. То је веома ружан израз једног фарисејског приступа богослужењу и показује код оних који то чине нескривену гордост и надменост. За такве људе Црква није заједница љубави, већ једна ригидна организација у којој постоје правила која се по сваку цену морају поштовати, а сваки појединац је тумач тих правила. У Цркви сва правила која постоје нису ограничења слободе која нам је дата у Христу, већ пре свега оријентири и путокази у ком простору наша слобода може да се изражава. Отуда толико много изузетака јер Христова љубав никада није могла, нити ће моћи да се смести у сва правила овога света.

Архимандрит Сава Јањић