Били у браку или не,ово би требали прочитати

"Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!

Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!

С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.

Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.

Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.

Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.

Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.

Те ријечи су ме погодиле.

Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.

Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.

Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.

Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.

Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.

Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.

Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.

Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.

Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.

Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.

Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.

Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.

Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.

Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...

Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.

Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!

Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.

Ако то учините, можда спасите нечији брак.

Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."