А шта ће људи рећи?

Да ли познајете некога ко чека похвалу као да чека ваздух? Ко се, кад добије једну једину критику усред десет комплимената, сав остатак дана врти управо око те једне реченице? Можда сте то и ви сами. Ако јесте, немојте одмах себе да осуђујете – хајде да видимо зашто је то тако, и, још важније, шта Писмо каже о томе коме заправо треба да служимо својим животом.

Шта јесте, а шта није, ова зависност?

Зависан човек може према другима да гаји поштовање, љубав, да их гледа „одоздо на горе“. Или, супротно томе, може да их критикује, да изражава незадовољство њима, да их врло мало вреднује. И упркос томе – подједнако много зависи од њихове похвале, осуде или чак равнодушности. Зашто? Зато што темељ ове зависности није однос према другим људима, него однос према само једном човеку – према себи самом.

Док год се зависна особа не одлучи да поверује да је важна и вредна сама по себи, а не зато што је неко тако проценио, неће се ослободити ове зависности. И даље ће право да је суди и процењује препуштати – коме стигне.

Одакле то долази?

„Конструктори“ ове зависности су родитељи који стално траже да дете „заслужи“ њихову љубав – добрим оценама, примерним понашањем, спортским успесима, помоћи у кући, изгледом, послушношћу. Или, супротно томе, родитељи који ништа не траже, али хронично ускраћују пажњу, топлину, љубав, гради тако у детету уверење: „ја нисам важан“, и жељу да, по сваку цену, добије потврду да то није тако. Потврду у виду похвале и одобравања.

Ова зависност је посебно тешка јер личи на провалију која не може да се напуни ни са чим. Колико год похвала таква особа добила, неће бити никада потпуно задовољна, спокојна јер: „а шта ако се сутра, за сат, за минут, нешто промени?“ И онда ће поново престати да буде добра, потребна, уопште вредна постојања.

Шта Писмо каже о страху од људи?

„Страшив човек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону“ (Прич. 29:25). Замка – то је права реч. Зависност од туђег мишљења јесте замка, јер нас непрестано држи у режиму испита који никада не завршава.

Апостол Павле говори директно: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1:10). А у Јеванђељу по Јовану читамо о онима који су, иако су веровали у Христа, ипак ћутали „јер заволеше више славу људску него славу Божију“ (Јн. 12:43). Дакле, страх од туђег мишљења није нека новина модерног доба психологије – о томе је писано и пре две хиљаде година, и то као о духовној опасности.

Замислите мајку која стрепи шта ће комшиница рећи за то какву је закуску донела на славу. Или оца који бира факултет за сина не зато што верује да је то добро за сина, него зато што „шта ће рећи родбина“ ако син упише нешто „лоше“. Или особу која у цркви стоји не због молитве, него зато што га једино брине да ли неко примећује да ли се крсти на време. У свим овим ситуацијама, човек није реално присутан ни себи, ни другима, ни Богу – он је присутан једино замишљеном суду других.

Мислим да није решење у томе да потпуно престанемо да водимо рачуна и бринемо о ономе што нам други говоре – то би било прилично погрешно и нездраво. Информацију коју нам други дају можемо да користимо, али треба да је филтрирамо кроз оно у шта заиста верујемо да је важно, а не да је примамо као пресуду о нашој вредности.

Према речима игумана Нектарија Морозова, темељ, најдубљи и најпоузданији, јесте да понављамо себи, стрпљиво и упорно, једну на изглед једноставну, а заправо веома, веома дубоку мисао: није нико други одлучио да ја треба да постојим, него Господ. Он ми није дао само живот, дао ми је мене самог. И ја сам дужан да се према том дару однесем са поштовањем, да га вреднујем онако како је потребно. Ако сам важан и вредан Богу, са каквим правом онда себи допуштам да не будем важан и вредан себи? Како могу да дозволим себи такву заблуду да људе око себе поставим за судије, готово изнад Бога?

Ово делује. Само је неопходно је да пробамо, а још боље је ако то стрпљиво увежбавамо и резултат ће се показати.

Станоје Станковић

извор