Ниси камен, него човек Божији...

Неприродна љубав према себи је гордост, понос, самољубље, нарцисоидност, убеђење да си бољи од већине.

То је, наравно, грех.

Природна љубав према себи подразумева захвалност Богу на ономе што је створио и нама подарио.

"Јер нико нико никад не омрзну своје тело, него га храни и негује, као Господ своју Цркву" (Еф.5,29)

"Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те, што сам дивно саздан." (Пс. 139, 13-14)

"Ко прибавља разум, воли душу своју и ко пази на мудрост, наћи ће добро"

(Приче 19, 8 )

Наравно, могао бих навести још више библијских цитата које говоре против гордости и превелике љубави према себи (Тим.8,2; Приче 21,4; Гал. 6,3; итд.)

Бог често упозорава да не волимо себе сувише и приводи нас ка себедарној љубави – агапи.

Са друге стране, неспремност да прихватимо и ценимо себе онаквима какве нас је Бог створио - такође је грех.

Христос је ово директно осудио у својој причи о талантима (Мт.25,14-30) коју свима препоручујем да прочитају и која је и мене самог небројено пута спасила од малодушности и кукавичлука.

Није решење волети друге, а уопште не волети себе. Таква љубав не може лако и здраво опстати. Онда себе лако изгубимо, а тада је тешко проценити шта је заиста љубав, јер не ценимо себе као личност. Љубав без свести о значају личности (било то наша, или туђа личност) лако прерасте у идеализовање другог и идолопоклонство.

Храброст није слепо уверење о сопственој сили. Храброст је други назив за побеђени страх. Сви се плашимо. Храбри људи се суоче са својим страховима и надвисе их. Опет, ништа без Бога.

Свако од нас је јединствен, специфичан, читав један свет борави у сваком од нас.

И цео свој живот ми тај свет упознајемо и Богатимо. И најгоре што човек може да учини јесте да каже:

"Мени се тај свет не свиђа и не желим га. Хоћу неки другачији". Али нема другачијег, јер то онда не бисмо били ми.

Наше разлике Бог гледа као Своје најдивније светиње.

Треба да учинимо највише што можемо унутар наших могућности, а оне су увек далеко веће него што и претпостављамо. Можда нећемо спасити цео свет, бити најснажнији или најумнији људи на свету, али свако од нас може и треба да се стално креће ка својим горњим границама и никада, никада да не стане. Не треба да се питамо да ли ће наше висине бити веће од висине тамо неког другог човека, али треба увек да се питамо:

"Да ли је ово заиста највише што могу? Највише што ми је Бог дао да будем?"

Бог не прави грешке.

"Волимо Бога, јер Он први заволе нас" (1.Јн. 4, 19). Бог нас воли и с разлогом нам је дао да живимо живот који живимо, са могућностима и шансама које имамо, и дао нам је толико тога; и он Сам нам је рекао "Воли бижњег свог као самог себе"...

Многи други немају ни десетину тога што ми имамо. Постоји разлог зашто је свако од нас овде.

Ако мислимо да смо веома грешни и слаби, сетимо се да љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Кренимо и конкретно пројавимо своју љубав, разумевајући и Богу приносећи свет који носимо у себи. Поштуј и цени себе, умерено воли себе, јер једино тако твоја љубав према Богу и ближњем може бити зрела и одговорна, и једино тако можеш да се крећеш ка Горњем Граду. Препознај своје жеље, могућности и помери њихове границе.

Учини искорак вере.

Јер Бог те није оживео да би ти цео свој живот стајао у месту.

Ниси камен, него човек Божији.

Марко Радаковић, вероучитељ