Игуман Димитрије Плећевић: Преподобни Зосим Синаит Тумански Чудотворац

Чу­де­сни пу­сти­но­жи­тељ

До­шав­ши са мно­гим Си­на­и­ти­ма са Ис­то­ка у зе­мљу Ла­за­ре­ву, Пре­по­доб­ни Зо­сим (нај­ве­ро­ват­ни­је уче­ник Пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког) на­ста­нио се у гу­стим шу­ма­ма не­да­ле­ко од Ду­на­ва, тра­же­ћи се­би ме­сто мо­ли­тве­ног ми­ра и со­зер­ца­тељ­не ра­до­сти. Упра­во ту, у спо­ко­ју при­род­них ле­по­та, по­пут древ­них под­ви­жни­ка про­вео је сво­је зе­маљ­ске да­не, скри­ва­ју­ћи се у ср­цу сво­ме, ра­ди не­пре­ста­ног ва­па­ја Бо­гу и са­гле­да­ва­њу не­твар­не све­тло­сти та­вор­ске, по­дра­жа­ва­ју­ћи на тај на­чин, у пред­о­ку­ша­ју Цар­ства не­про­ла­зног, Апо­сто­ле и све све­те.

Над све­тим гро­бом све­ти­ња по­ста­де

Исто­ри­ји и људ­ском пам­ће­њу оста­ло је не­по­зна­то све што се ти­ца­ло Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, осим име­на и под­ви­га, ко­ји су већ ве­ко­ви­ма ду­бо­ко уко­ре­ње­ни у се­ћа­ње бла­го­че­сти­вих вер­ни­ка из не­по­сред­не и ши­ре око­ли­не. За ње­го­во име ве­зу­је се нео­бич­но, до да­нас ни­ма­ло утих­ну­ло, пре­да­ње по ко­ме је про­сла­вље­ни ко­сов­ски ју­нак Ми­лош Оби­лић, има­ју­ћи сво­је дво­ре на ме­сту да­на­шњег се­ла Дво­ри­шта на­до­мак Ту­ма­на, не­ком згод­ном при­ли­ком иза­шао у лов. Том при­ли­ком, не­хо­ти­це је ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нев­ши га ка сво­ме дво­ру, на ме­сту да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве све­ти­тељ уз­вик­не „ту ма­ни“ и упо­ко­ји се у Го­спо­ду. Ис­пу­њен по­ка­ја­њем због не­хо­тич­ног уби­ства све­то­га под­ви­жни­ка, вој­во­да Ми­лош на ме­сту ње­го­вог пре­ста­вље­ња и по­гре­бе­ња по­че зи­да­ти цр­кву, ко­ју не до­вр­ши јер му гла­сни­ци ве­ли­ко­га кне­за Ла­за­ра до­не­ше по­зив да „ту ма­не за­ду­жби­ну“ и по­ђе у од­бра­ну ве­ре и оте­че­ства. Та­ко пре­да­ње, ко­је жи­ви ве­ко­ви­ма, го­во­ри о по­ста­њу и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ман.

Не­у­мор­ни за­ступ­ник вер­них

Обре­те­ње све­тих мо­шти­ју

До­ла­ском ру­ско-срп­ског мо­на­шког брат­ства из Миљ­ко­вог ма­на­сти­ра у Ту­ман 1936. го­ди­не, Зо­си­мо­ва све­та оби­тељ у сва­ком сми­слу је ожи­ве­ла и уз­на­пре­до­ва­ла. Та­да је са бла­го­сло­вом над­ле­жног Епи­ско­па бра­ни­чев­ског др Ве­ни­ја­ми­на из­вр­ше­но обре­те­ње мо­шти­ју све­ти­те­ља. Оно се зби­ло 21/8. ав­гу­ста 1936. го­ди­не. Брат­ство ма­на­сти­ра, на че­лу са игу­ма­ном Лу­ком, об­ре­ло је све­те мо­шти из гроб­ни­це у ко­јој су по­чи­ва­ле ве­ко­ви­ма у при­пра­ти ма­на­стир­ске цр­кве. Бу­ду­ћи уми­ве­не у во­ди и ви­ну, по древ­ном хри­шћан­ском оби­ча­ју, об­у­че­не су и по­ло­же­не у ки­вот. Овим све­ште­ним до­га­ђа­јем, ту­ман­ска све­та оби­тељ по­ста­ла је обо­га­ће­на све­тим и це­леб­ним мо­шти­ма стар­ца Зо­си­ма, уз чу­до­твор­ну ико­ну Мај­ке Бо­жи­је, ко­ју су на­кон Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је, ру­ски мо­на­си еми­гран­ти са со­бом до­не­ли и оста­ви­ли у Ср­би­ји. Пре­по­доб­ни Зо­сим Ту­ман­ски Чу­до­тво­рац ка­но­ни­зо­ван је 1962. го­ди­не и про­сла­вља се на дан обре­те­ња мо­шти­ју 21. ав­гу­ста.

Бо­гом про­сла­вље­ни чу­до­тво­рац

Као и у древ­на вре­ме­на и у на­ше до­ба, ма­на­сти­ру Ту­ман и ње­го­вом све­ти­те­љу хо­до­ча­сте мно­го­број­не бла­го­че­сти­ве ду­ше, ишту­ћи за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и ис­це­ље­ње од сво­јих бо­ле­сти и пат­њи. Као не­ка­да у еван­ђељ­ској ба­њи Ви­те­зди, че­ка­ју­ћи бла­го­дат­но си­ла­же­ње ан­ђе­ла Го­спод­њег, ве­ру­ју­ћи у Ту­ма­ну ишту и до­би­ја­ју по­моћ од све­ти­те­ља.

Ме­ђу мно­го­број­ним све­до­чан­стви­ма, упи­са­ним у ле­то­пис ма­на­сти­ра из но­вог вре­ме­на, по­себ­но је по­треб­но из­дво­ји­ти да је Пре­по­доб­ни Зо­сим да­ром Ду­ха Све­то­га ис­це­лио мно­ге љу­де од нај­те­жих бо­ле­сти кар­ци­но­ма и ле­у­ке­ми­је, те да је и мно­ге у ра­то­ви­ма са­чу­вао чу­де­сно им се ја­вив­ши усред бор­бе, те да је и мно­ге без­дет­не ро­ди­те­ље об­ра­до­вао де­цом.

Има­ју­ћи сло­бо­ду и сме­лост пред Го­спо­дом, он не­пре­ста­но чу­до­тво­ри, по­зи­ва­ју­ћи нас на тај на­чин да про­сла­вља­мо Бо­га исти­ни­то­га и да сву на­ду сво­ју по­ло­жи­мо на Ње­га, на­ше­га Ство­ри­те­ља и Спа­си­те­ља. Ди­ван је Го­спод у све­ти­ма сво­јим, ко­ји у сва­ко­ме по­ко­ле­њу уго­ди­ше Бо­гу, те и у на­ше вре­ме и у на­шем ро­ду за­си­јав­ши ме­ђу мно­ги­ма, пре­по­доб­ни оци на­ши Зо­сим Си­на­ит и Ја­ков Но­ви, оби­те­љи ту­ман­ске про­сла­вље­ни су чу­до­твор­ци.

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 18–19.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите страницу са текстом из новина "Православље"

View attachment: Pravoslavlje 1153 - Prep. Zosim Tumanski.pdf