Среда-четвртак, 22-23. јуни 2016.
Када историјски посматрамо Свете Саборе, примећујемо да су то благодатни догађаји, из разлога што нам откривају сву Истину. Сабор не скрива људске слабости, али он не игнорише ни спасоносно присуство Богочовека. Благослов овога Сабора, Светог и Великог, долази нам у време када се човек налази у борби откривања смисла постојања уз помоћ дубљег проницања у тајне људске природе и уопште укупног света.
У модерној култури, где се егзистенцијално питање човека и друштва поставља на заоштрен начин, допринос Православне Цркве, која за себе тврди да је „Црква Саборâ“ (Флоровски, Кармирис, Шмеман), може да буде огроман. Саборност и јединство Цркве се непосредно тичу човека и не представљају просто неки идеолошки покрет. Савремени заокрет ка животним и кључним проблемима истакао је потребу за отварањем теологије према целокупном свету, у коме влада објективна фрагментација и индивидуализација историјског постојања, у свету који је притиснут егзистенцијалном несигурношћу. Биће Цркве, као аутентични начин постојања света, јесте нада и објављивање истинитог бића. Због тога, тек овде видиш да се проблем саборности поистовећује са самим животом Цркве и творевине. Да ли је Сабор отворен за гласове који долазе од младих? Размотрите следеће. Председавајући је у једном тренутку затражио пажњу присутних да би чули писмо једног младог човека лаика упућено Сабору. Тицало се теме брака и предлога да Црква оствари ближу сарадњу са друштвом и државом како би се помогло човеку. Нешто касније, Сабор ће чути и још једно обраћање младих (ниже у овом тексту).
Размишљам о томе колико је важно што је период Педесетнице изабран за одржавање овог Светог и Великог Сабора. У актима Антиохијског сабора (341) стоји израз за Сабор: ἐπιτελεῖσθαι τὴν σύνοδον, што значи: творити сабор, или συνόδους ποιεῖσθαι (савршавати/чинити Саборе), као што се каже и за Св. Литургију: „време је сатворити/свршавати/стварати – Господу“. По речима Еп. Атанасија, ”Сабор Цркве је Педесетнички, Светодуховски догађај, сличан Св. Литургији, и није без разлога одређено време за држање Сабора у време Педесетнице”. (Ниједном се током саборских заседања није чуо звук мобилног телефона – каква дисциплина).
|
| Фотографија ђакона Александра Секулића |
Хтео бих да пренесем у општим цртама један важан аспект расправа о тексту о посту. Констатовано је да је текст добар и изузетан и сажет и ништа суштинско не недостаје у њему. Изнета је примедба у првом пасусу, која је теолошке природе. Наиме, ту стоји да је пост ”икона будућег живота”. То је поједине епископе подстакло да изнесу критичке осврте. Наиме, познато је да Црква укида пост у периодима par excellence литургијског славља. Јер, литургија је икона будућег живота, па се јавља питање како Сабор може да званично подржи такву тезу. Ако ово важи, тада Црква не треба да укида пост у васкрсном периоду, јер, ето, пост је ”икона будућег живота”. Јасно је да постоје одређени изузеци, али није случајно током Св. Четреснице забрањено служење литургије у дане поста. Упрво из тога разлога је настала служба Пређеосвећених дарова. По православном гледишту, пост и уопште подвижништове се на посматра као што је то случај код неких других религија код којих пост остаје трајна одлика, и у будућем стању. Међутим, у Православљу, наш пост има крај, ограничен је и нема есхатолошку будућност. Дакле, икона будућег века је обед, ”трпеза Царства” – а не пост.
|
|
| Фотографија ђакона Александра Секулића |
Иначе, констатовано је да је овај текст писан у сенци страха који је кружио у разним круговима (посебно тзв. ”зилотским”) да ће Свети и Велики Сабор укинути пост. Конзервативне сумње су снажне, и није се знало да ли ће бити покушаја својеврсне ”саботаже” сходне саборске одлуке. Међутим, српској јавности је познато да је још блаженопочивши патријарх Павле израдио предлог да се ограничи (скрати) трајање Апостолског поста на две седмице. Ипак, Сабор овог пута није ишао на тако нешто. То штити овај Сабор да претрпи критику свих оних који шире вест да ће Сабор укинути пост. Сабор јасно казује савременом хришћанину: пост је незаобилазна претпоставка очишћења наших односа са Богом, човеком и светом, јер без очишћења нема љубави, а ни обратно. С друге стране, Сабор упућује поруку свету: пост претходи Причешћу суштински а не хронолошки. Стога он не представља препреку за Св. Причешће: када верник пости све друге Црквом одређене дане, тада може да се причести слободно у не-посне дане. Не постоји у Предању Цркве ограничење по том питању.
|
| Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића) |
На Сабору се чула савремена проблематика: данас неки говоре хришћанима да не могу у недељу да се причесте ако нису постили у суботу (и заиста, многи се не причешћују у недељу само зато што нису постили у суботу). Међутим, када нам Црква каже да у суботу не постимо (канони Васељенских сабора) тада нам не каже да се не смемо причестити у недељу. Под утицајем разних ”стараца”, наметнуто је људима да се уочи саме литургије исповеде, како наводно више не би имали времена да сагреше. Пример, свештеник пита вернике да ли сте се исповедили? Ако се неко исповедио пре седам дана, он га врати на исповест. То су изопачења која Свети и Велики Сабор мора да регулише јер се постојећа пракса не може наставити.
Иако се у дискусијама могло чути доста ”кулинарских” и дијететских информација, стоји да је и на овом месту Сабор говорио ”матерњим” језиком човека, а то је језик истине и љубави, језик који афирмише не само човекову духовну, него и материјалну вредност (човек прима и усваја свет у само своје тело као храну), једноставно, који спасава слободу и јединство као претпоставке живота. Два српска епископа млађе генерације Саборским оцима предочили су текст који је теолошка омладина Грчке, Србије и Америке формулисала и који је наишао на снажно одобравање и тражен је да се постави и на званични вебсајт Светог и Великог Сабора.
|
Тако стижемо и до питања ауторитета овог Светог и Великог сабора. Уколико епископи нису – и заиста нису! – дошли овде да одрже симпосион на коме би чули лепе речи, тада ово није свеправославни симпосион него Сабор у пуном смислу речи. Ако он нема власт по питањима онда није Сабор. Историјски, није било Сабора који није имао власт над локалним Црквама. Локалне Цркве су долазиле на Сабор да њему уступе право да интервенише у њиховим питањима. Према томе, треба одговорити на два питања. Како ће се доносити одлуке Сабора и како ће се примењивате одлуке. Пристутни Оци имају снажну свест да ово јесте Свети и Велики Сабор и да он има власт. Стога, треба одлучити у погледу начина на који ће се доности одлуке и начина спровођења одлука. Наравно, ту ће искрснути тешкоће. Ако је ово Сабор тада треба да има и моћ. То је суштинско за природу ове установе коју сачињавамо.
Налазимо се у 2016. години. Врло је поучно размотрити мишљење чувеног руског историчара Цркве, В. Болотова: ”За Васељенски сабор није потребно ни да га сазива папа, ни његово учешће, нити учешће представника свих појединачних Цркава, па чак ни његово моментално признање као таквог од стране свих појединачних Цркава. Потребно је једино то да на њему буде изражена истина која је садржана у читавој Васељенској Цркви. До овога се понекад стиже само путем дугог историјског процеса. Сам црквени живот, историја, стављају овакав печат на саборе, а не некакве формалне карактеристике. Ово је био случај са следећим саборима – Никејским, оба Константинопољска, Ефеским и Халкидонским” (В. Болотов, Историја Васељенских Сабора, стр. 271).
Кратак осврт на текст и дискусију о црквеној аутономији и начину њеног проглашења. То је текст који је претрпео најмање измена, али је подстакао веома плодну дискусију. Темељна претпоставка древне еклисиологије била је у признању једне епископије (месне Цркве) и једног епископа у свакој географској (не етничкој) области. Основно начело те еклисиологије било је увек географско (дакле, локално), а не етничко или државно. Размишљам: само је један епископ у једном граду могао, предводећи Евхаристију, да учи народ да „немамо овде постојана града, него очекујемо онај који ће доћи“ (Јевр.13,14). У правцу решења канонске аномалије ”више епископа у једном граду”, предложено је да у дијаспори новији епископ, ако је недавно приспео у дати град или област, не носи титулу са градом или облашћу коју већ носи његов сабрат у епископству (чија је титула раније дефинисана), него просто титулу уз своје име (нпр. ”Епископ/Митрополит у тој и тој области, нпр. Епископ Силуан у Источној Америци). На то је реаговао епископ из Јерусалимске патријаршије рекавши да се епископ везује са својом паством тако што и уз своју титулу додаје име града или области (многи су у овоме препознали намеру Јерусалимљана да заштите епископа и епископију коју су основали у Катару на канонској територији Антиохијске патријаршије). С друге стране, неки сматрају да није дозвољено укидати одлуке аутокефалних Цркава по том питању. Такође, поменут је ”мисионарски критеријум” као аргумент Руске Православне Цркве: ко је први негде мисионарио, та територија њему припада. Овај принцип, међутим, ако није праћен канонском свешћу и критеријумима, може изазвати тешкоће у међуправославим односима (те стога није нашао на саборску подршку).
|
| Фотографија ђакона Александра Секулића |
Приликом ових расправа, Васељенски патријарх је образлажио да Васељенска патријаршија нема намеру да од Јеладске Цркве одузима тзв. Нове земље (Νέαι χώραι, области северне Грчке које је својевремено уступила Јеладској цркви). Он је подсетио да то јесу митрополије Васељенске патријаршије, и да поједини кругови у Грчкој желе да забораве да су оне ”епитропски” уступљени Јеладској Цркви. Рекао је да лично нема скривених намера и пред овим Телом Сабора Васељенски је изјаво да не претендује на ”Нове земље”. ”Мислим да сам био јасан и искрен”, рекао је на крају.
Упоредо са током саборских заседања, припрема се Порука Светог и Великог Сабора, а за то је задужена комисија од десетак епископа. Поруку ће потписати Првостојатељи. И ту овај Сабор прати древну традицију. Тако, на Халкидонском Сабору, после одржане 6. седнице (25. октобра 451) потписан је Халкидонски Орос Православне вере у Христа, али му је претходио рад богословске комисије од 23 Епископа под председништвом Патријарха Анатолија. У Комисију су уз Анатолија ушли: три Папска легата, Максим Антиохијски, Јувеналије Јерусалимски, Таласије Кесарије Кападокијске, Атик Илирски, Диоген Кизички, Јевсевије Дорилејски, свега дакле: 6 Епископа са Истока, и по 3 Епископа из области Понта, Асије, Тракије и Илирика.
У четвртак, 23. јуна, потписани су документи о мисији, посту и дијаспори. Када је на Халкидонском сабору, 22. октобра 451. године био одобрен текст ороса вере, зачули су се овакви гласови: „Нека митрополити [патријарси] одмах потпишу“ (В. Болотов). Тако је и овде било: најпре патријарси па онда остали.
|
Сабори су прилика да се ода признање присутним епископима: Цео Сабор је поздравио 40-годишњицу мисинарског рада митрополита Макарија кенијског, архиепископа Албанског Анастасија, затим 30-годишњицу служења митрополита пергамског Јована и др. Кад смо код последњег, који је уважен у српској средини као водећи теолог и учитељ не само млађих нараштаја, него и даскалос ученикâ Св. Јустина Ћелијског (по њиховом признању), он је у више наврата интервенисао на овом Сабору и својим разјашњењима помогао општој клими разумевања. Да поменемо узгред да је Митрополит Пергамски служио на Педесетницу у Манастиру Гониа. Неки грузијски сајтови су објавили вест да је ту било некакво екуменско саслуживање. Пошто су били одсутни са лица места, а гледајући фотографије са службе, спазили су на слици неке римокатолике који су седели у стасидијама (столицама које иду од певнице до наоса) и држали у рукама књиге (превод литургије на енглески), поједини из земље са Кавказа су закључили да су римокатолици саслуживали на православној литургији. У ствари, само су стајали на служби и гледајући у књигу пратили ток православне Литургије.
|
| Фотографија ђакона Александра Секулића |
Да кажемо и то да је због начина вођења саборских заседања Васељенски патријарх добио неподељену подршку и похвале Саборских Отаца. На ту подршку Вартоломеј је одговорио скромно и сажето: ”Милошћу Божијом ја сам са-слуга Ваш (ἐγὼ ὡς σύνδουλος ἡμῶν), а ту користим израз Св. Цара Константина који је упутио Оцима Ι Васељенског сабора. Знате да мени често приписују папске тенденције. Срећом, то немам. Рекао сам да ми на православном Истоку немамо папу. Васељенска патријаршија служи свеправославном јединству и сарадњи, усаглашава православна питања и у том својству се налазим међу вама, као први ђакон и са-слуга свих Вас. Не осећамо се као таоци одсутних Цркава, јер да се тако осећамо, већ првог дана бисмо распустили Сабор”.
И тако, Свети и Велики Сабор корача. „Црква Саборâ“ тако потврђује да је поље остварења превечног плана Божијег о спасењу света, односно поистовећује се са „програмом“ Свете Тројице за сву творевину, са „властитом вољом“ Божијом, која је „да сву расејану децу Божију сабере (Христос) у једно“ (Јн 11, 52).
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах