Глупи дани

Како би било добро када не бисмо имали бесмислене дане, када би сваки дан доносио духовни плод, чинећи нас богатијима; када бисмо сваке вечери имали чега да се сетимо и за шта да заблагодаримо…

Шта је за то потребно? Пре свега — мирно, без роптања и са поверењем прихватати све што нам се догађа. Не говорим сада о трагичним ситуацијама, о страшним вестима; њих за сада једноставно нећу дотицати. Говорим о животу који је, додуше, проблематичан и болан, али ипак обичан.

Понекад нам дан донесе изненађења у виду пуцања радијатора или квара на чврстом диску лаптопа. Трчкараш тамо-амо и обузме те осећај беспомоћности, незаштићености, зависности, неслободе.

А заправо, та неприлика ти је послата да би научио унутрашњу независност од таквих ситуација, умеће да се од њих заштитиш тако што ћеш их оставити СПОЉА, не пуштајући их унутра и не дозвољавајући им да мењају климу твоје душе и духа.

Потруди се, савладај нервозу и реци себи: све је у реду. Живот иде, ако не по плану, онда по Промислу.

И тада ће се твој квар показати као веома важна и правовремена лекција, практична вежба, тренинг. Када све, напокон, поправе, припремићеш касну вечеру и схватити да ТИ ДАН НИЈЕ ПРОШАО УЗАЛУД; да си убрао плод данашње неприлике, а тај је плод сладак…

Ни сама нисам у томе успела — не, ја се само трзам и покушавам да пузим у правом смеру. Али Господ види моје покушаје, и та ми је сладост ипак помало позната.

Али главно чак није ни то. Главно је радовати се ономе добром што ти је данас било дато.

Да ли вам је познато (мени — о, и те како!) то хронично осећање незадовољства, незадовољства оним што сада имате, оним што вам се догађа управо овог тренутка? Као да тамо, у грудном кошу, седи неко намргођено створење и мрмља:

„Па шта је ту посебно?.. Све је то већ било! Могло би сада да се догоди и нешто боље… Нешто занимљивије…“

То је неосетљивост. Непокорност. Неповерење у Бога. И затвореност за Његову љубав.

НЕ ТРЕБА ЧЕКАТИ НИТИ ТРАЖИТИ НИШТА БОЉЕ ОД ОНОГА ШТО ТИ ЈЕ ОН САДА ДАО.

Тада ћеш се мање умарати — јер та стална и бесплодна унутрашња отпорност одузима веома много снаге.

Да, понекад треба и трпети. Ево, јуче сам прочитала једну објаву на Фејсбуку: човек је кренуо у Италију, у Венецију… Стигао је на аеродром, позлило му је на шалтеру, хитна помоћ га је одвезла у болницу — упала слепог црева. Није смртно опасно, оперисали су га, зарашће. Али то је — уместо Венеције, разумете…

Ја се увек страшно бојим таквих ствари, јер готово уопште не умем да трпим. А, ето, трпети на црквенословенском значи — надати се…

„И Тебѣ терпѣхъ весь день“ (Пс. 24,5) — у Тебе се надам сваки дан.

Да бисмо нешто научили, треба да постанемо кротки, поверљиви, потпуно незахтевни ученици.

Тада међу нашим данима неће бити бесмислених.