Венчала сам се са карабином (прича о Ленки Рабасовић)

Име: Ленка

Очево име: Јеврем

Презиме: Рабасовић

Место: Прњавор

Општина: Шабац

Година рођења:

Година смрти:

Преузето из:

Књига:

Жене-Солунци говоре

Аутор:

Антоније Ђурић

Само ми пушка није била тешка. Ни реденици преко груди. Ни револвер и бомбе за појасом. Живот је - хтео да се венчам с пушком.

Била сам ратник. Као створена за невоље. Две године су за мном јуриле потере. Пратили куршуми. Један ме је погодио, смрскао ми ногу изнад колена, други су парали одећу. Стотину пута сам гледала смрти у очи. Нисам се бојала, осим првих неколико дана. Али, дрхтало се и од моје бомбе, од мог гласа. Шваба је моје име изговарао са страхом. Команда је слала потере, али се многе нису вратиле.

Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала - вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана - хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука.

То је било 1916. године.

Али, да се вратим на почетак, на прекинуте девојачке снове.

Своју девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, питомог села испод планине Таре, спаковала сам у сандуке. Чинило ми се да није време за удају.

А просци су, богами, долазили. Не зна се, чинило ми се, ко је лепши. Ко већи делија и бољи домаћин. И ја сам, ако треба да се каже, била на гласу и стасу. Била ми је тек двадесета. Сестре су ми се поудавале, изродиле децу. На мене је био ред. Нисам, додуше, била велика миражџика, имала сам четири брата, али сам уз младост и лепоту још понешто имала да донесем у нову кућу.

Уто, као што рекох, дођоше ратови. Ја нешто у себи мислим: шта ћу ако погине? Зар да тако брзо останем удовица? И закључим да не треба журити. Брзо ће, мислила сам, проћи овај рат с Турцима. Биће времена за свадбе и весеља. И, стварно, брзо се заврши рат. Наши протераше Турке. Момци се почеше враћати. Неки са раном и одликовањима. Оживеше прела и комишања. У селу је то прилика да се виде момци и девојке. Да се кришом држе за руке и погледом милују.

Отац Јеврем ми саветује да се удам. Боји се - престарећу. Неће ме, вели, после нико. Увенуће моја лепота. Све моје друге су се удале. А ја - ништа, не хајем за то. У ствари, бојим се, немирно нреме. Није за свадбе и весеља. Кад оно, стварно, мир кратко потраја - ударише Бугари. Момци опет одоше. Више се нису ни враћали. Одоше и моја четири брата. У кући остадосмо само отац и ја.

Рат потраја. Млади се не вратише у село. Уместо њих стизали су, понекад, црни гласови. Куће завијене у црно. Али, зло је тек долазило. После оних победа на Церу и Колубари, наша војска се некуда повлачила. Нисам знала шта је с мојом браћом, ни да ли су живи. Тоје било 1915. године. Шваба убрзо стиже и у наше крајеве.

За све настадоше тешки дани. Шваба отима жито и сгоку, пали куће, силује жене... А од наше војске, наших заштитника, ни трага ни гласа.

Народ трпи зулум. Даје што Шваба тражи. Они који дају - на муци су. Затварају их, воде у Ужице и тамо муче и убијају.

Дођоше, једног дана, и у нашу кућу. Траже жито, стоку. Отац онемоћао, болестан. Не би дао ништа, али не сме да писне због мене. Боји се - одвешће ме. А један ме стварно гледа. Обузе ме страх. Не дај Боже, мислим, само да не доживим ту срамоту... Боље да умрем.

Дође и пролеће 1916. године. Неки војници се јавили својима са солунског фронта. Пишу да су живи и здрави. Јављају кога из села нема, ко је погинуо, ко нестао... Нико о њима не јавља ни реч. Не знам да ли су живи.

Једног септембарског јутра, сећам се добро, погледам низ пут. Иде човек чији су ми кораци некако познати. Боже, мислим, ко ли је то? Кренем му у сусрет. Не бојим се, видим да је наш. Личи ми на брата Цвија. Јесте Цвијо, није Цвијо. Кад приђох на десетак метара, он ме зовну:

- Потрчи, Ленка, да те брат загрли!

- Цвијо, брате мој рођени! - вичем ја и трчим.- Љубим га и грлим, па се измичем. Не могу да га препознам. Кост и кожа. Једва ако има четрдесет кила. А био је људина. Видим: и рука му неспособна, не мрда прстима...

Уз пут до куће прича ми шта се с њим догодило. У једној борби на Рајцу био је тешко рањен у груди и руку. Ту је и заробљен. Био је у неком логору. Рану на грудима је залечио, али је рука остала неспособна. Почела да се суши. Због тога су га пустили кући. Рачунали су - тако неће моћи да им науди...

Отац се много обрадовао кад је видео Цвија. Али за кратко. Јер, ето, најстарији син - неспособан, рука му се суши...

Цвијо није имао појма шта је с тројицом млађе браће - Божом, Нешом и Владиславом. Нису били у истој јединици. Рат их је од почетка раздвојио, тако да нису знали један за другог.

Цвијо је био код куће неко време. Помишљао је да се ожени. Волео је неку Станиславу Маринковић. И она је њега волела. Њен отац је у то време био председник општине у Биосци.

Неким чудом, ипак, не дође до слоге измећу Цвија и Станиславе. Ништа од свадбе. Мени се чинило, а по селу се и причало, да Цвијо не воли њеног оца Милана. Није му се допало што се за време окупације прихватио дужности председника општине... Станиславу више није хтео ни да погледа. Она се, веселница, надала. Волела је Цвија; није јој сметало ни што му се рука сушила. Желела је да буде с њим до краја живота.

А Цвијо, ко зна зашто, изненада запроси Гвозденију Лукић. И она лепа девојка, нема шта, из честите куће. Брзо се то прочу по селу. Допадала ми се Гвозденија, али било ми је жао Станиславе. Ћутала сам. Нисам Цвију ништа говорила. Рачунала сам: старији је, паметнији, зна шта ради.

Не прође ни неколико дана, стиже за Цвија позив из Ужица. Требало је да се одмах јави властима. Чинило му се да је у то умешан Станиславин отац. Бојао се да није посреди каква клевета. Рече ми:

- Сејо, ово не слути на добро. Њима се никад не може веровати. Можда би било боље да не идем. Ако ми се нешто деси, знај да је у то умешан Милан Маринковић. Можда због Станиславе, а можда и због неких других ствари. Боји се мене. Он служи окупатору, а ја то не волим. Можда хоће да ме уклони...

Чим се јавио властима, био је затворен, али је пете вечери сковао план да побегне. И учинио је то, а ја никада нисам сазнала како му је то пошло за руком. Знам само да му је у томе помогла нека девојка, звала се Лала. Изгледа да је она била неки швапски повереник. Било како било, она му је помогла, тако да је Цвијо успео да умакне и дочепа се села. Око поноћи зачу се тихо куцање на прозор. Претрнух од страха. Помислих да су Швабе. Приђем прозору и видим Цвија. Он ми шапну:

- Ја одох! Бићу на Тари. Ако ти буде претила опасност - дођи. Кукај или певај кроз планину, ја ћу те чути...

Заборавила сам, чини ми се, да кажем да Цвијо тада од оружја ништа није имао. Оне ноћи, кад је умакао из затвора, понео је - сабљу. То је било једино оружје у нашој кући. Сабља је припадала брату Владиславу, који је био коњички подофицир.

Већ сутрадан по Цвијовом бекству селом се пропе вест да су дошле Швабе и купе жито. Иду од куће до куће. Води их кмет. У оно време узети сељацима жито - значило је пропаст. Многи су тада гладовали...

Нико није слутио да ће тога дана у селу доћи до крвопролића.

Док су се двојица Шваба са кметом приближавала селу, Цвијо их је пратио погледом. Налазио се на Поповом брду. Одатле је надалеко могао да осматра. С њим су била два младића: Обрад Јеринић, из Росуља, и Јаков Ваљаревић из Биоске. Нису имали ни по осамнаест година.

Цвијо је био наоружан. И Јеринић је имао пушку, иако никад раније није гађао. Јаков Ваљаревић је носио ону Цвијову сабљу. Младићи су, понесени родољубљем, побегли од кућа. Очеви су им били на фронту, далеко од отаџбине. Обрад и Јаков су оставили уцвељене мајке и сестре и придружили се Цвију истог тренутка кад су сазнали да је спреман да се бори.

Мој брат је желео да се одмах покаже као заштитник нејаких. Као да није помишљао шта то може да нам донесе. У то време су у селу живели само старци и жене, немоћни да се одупру, и деца... Цвијо је то морао да зна. Мало их је који би у овим акцијама могли стварно да му помогну.

Цвијо и она два младића заузеше бусију. Цвијо заповеди:

- Нећемо им дозволити да ућу у село! Пуцаћемо чим се приближе на стотинак метара. Ја ћу гађати оног са подофицирским ознакама, а ти, Обраде, гађај оног војника. Ти, Јакове, буди спреман да кмету одсечеш главу том сабљетином ако се и он маши оружја... Шваба мора да има на уму да је на туђој земљи...

Ове речи мало осоколише младиће, невеште и у држању пушке, а камоли у нишањењу и гађању. Били су још тако рећи деца. Први пут се овако срећу са окупаторским војницима. У њима је пламтела жеља да се покажу као прави борци.

Чим су се Швабе приближиле, Цвијо се подиже и викну:

- Враћајте се назад! За вас нема жита! Кмете, не доводи Швабе у село, несрећна ти мајка!

И кмет и Швабе су, вероватно, мислили да то неко с њима збија шалу. Наставили су као да није било упозорења.

Уто плану пушка. Подофицир се затетура и паде. И Обрад опали, али промаши. Јаков није имао прилику да употреби сабљу. Онај војник и кмет зграбише рањеног подофицира и у трку се повукоше...

Село се узнемири. Жене закукаше. Страховале су од освете. Старци су сматрали да је добро да се Шваби покажу зуби. И сами би то, говорили су, учинили, али су престари. Добро је што има младих који хоће да се боре. Цвијо је за њих био велики јунак, осветлао је образ. Старци су кукали што њихови синови нису ту. Показали би опи Шваби...

Одмазда је убрзо стигла. Швабе су пожуриле да казне немоћне сељаке за оно што је учинио Цвијо са два нејака младића.

Већ сутрадан, била сам код неких комшија, кад дотрча једна девојчица и с врата поче задихано да говори:

- Швабе, Швабе... Ту су... Траже Ленку... Има их пуно...

Не трчим напоље, попнем се на брдашце и погледам. Кад имам шта да видим: најмање десет Аустријанаца! Још неки рекоше да се распитују за мене. Цвија и не помињу. Дрхтим од страха, од помисли шта ће се догодити, шта ће бити с мојим оцем.

Ту ноћ сам провела у кући рођака Стевана Пјевића. Крила сам се на тавану све док ми није јављено да су отишли и да нема опасности. Нешто ми је те ноћи пало на памет. Швабе хоће да ме ухвате, како би после лакше уцењивале Цвија. Њеему тада неће преостати ништа друго него да се преда, или да их више не напада... Све што он њима буде радио, они би искаљивали на мени... Нисам смела да дозволим да ме ухвате. То сам чврсто одлучила. Не смем им пасти у руке, макар пзгубила живот...

Тога дана, зачудо, Швабе нису никог дирале. Ни мога оца. Само су се, као узгред, распитивали за мене. Нису носили никакав плен из села, понашали су се као јагњад.

Ујутро, у цик зоре, одем кући. Отац се обрадова кад ме угледа. Загрли ме и рече:

- Бежи, дете моје, куд знаш. Не иди у њихове руке. Мене нека муче, а ти се не дај! Здрава си и млада, бежи у шуму. Иди Цвију. Боље да погинете него да паднете душманину у руке. Тражили су те. Рекли су ми да неће ништа нажао да ти учине, само да те нешто питају за Цвија. Лажу. Хоће да те ухвате, па би после лако и с тобом и с Цвијом.

Покупих нешто ствари, најнужнијих, за пресвлаку, пољубих оца у руку, па у шуму. Сунце грануло, али је прохладно, месец октобар. Попнем се на брдо Измор, па се осврнем да видим село. Ко зна, мислим, да ли ћу га још дуго гледати, можда ће ме Швабе ухватити и обесити, као толике друге. А можда ћу и у некој борби погинути. Борби? Па ја никад пушку нисам опалила, не знам ни како се њоме рукује.

Кажем, грануло сунце, кад око моје куће - војска. Опколио Шваба. Пуно двориште војника. Чује се нечије запомагање. То сигурно бију мога оца Јеврема. Боже, мислим, шта ми је све ово требало? Зашто оде Цвијо? Шта ће сад бити са оцем? Убиће га! Обесиће га! Али, опет, можда је боље овако. Зар да дозволим да ме обешчасте, па да ме обесе?

Први пут у животу зажалих што немам пушку и бомбе. Не бих сада гледала шта се збива, одлетела бих доле, мећу њих, па бомбе, једну за другом... Направила бих лом... Овако, ништа, стојим, а срце ми се стегло. Не знам где је Цвијо. Он нема појма шта се сада догађа у селу.

Не знам шта да учиним, куда да кренем? Да одем да се предам? Да кажем: „Ево ме, ја сам Ленка, шта хоћете од мене?" Глупост! То не би спасло оца. Ни Цвија. Шваба ће учинити што је наумио...

Наиђе једна девојчица. Мислим да се звала Круна. Замолих је да отрчи доле и види шта се догађа у мојој кући. Да ником не казује где сам, само да добро погледа и да се врати и каже ми. Мало касније дође. Сва дрхти од страха:

- Тебе траже, Ленка... И Цвија... Туку деда Јеврема... Траже од њега да каже где си. Бију све редом...

То је то, мислим, јуче као јагањци, тек се распитују за моје здравље... А јутрос, пре сванућа, кренули да ме ухвате! Тако ради Шваба. Нећу ти, Швабо, остати дужна! Јесам женско, бојим се, али прегорећу, знам. Опет, жао ми оца... Јадник, ни крив ни дужан... Сетих се шта ми је рекао на растанку: ,,Стар сам и болстан, али ти и Цвијо се не дајте. Борите се..."

Па да се борим! Али, како? С чим? И с ким? Шта можемо Цвијо и ја толикој швапској сили? Кап воде у мору! Ма, да ми је само оружје, не би се ни Шваба тако понашао. Видела сам ја то кад Цвијо обори оног подофицира. Бежи Шваба, бежи, него шта...

Све тако стојим на брду Измор и мислим. И гледам доле, према кући. Поче и снег да пада. Али Шваба се још не разилази. Бојим се ухватиће ме мрак, па кренем према Симовићевом борјаку. Ту сретнем једног дечака, Илију Пјевића, имао је дванаест година. Питам га шта се догађа у селу. А он ће:

- Траже тебе и Цвија. Бежи куд знаш. Не излази им на очи...

- И нећу, кажем. Док се не докопам пушке, а после - гледаћемо се преко нишана. Па ко буде бржи.

Замолих Илију да пође са мном јер нисам знала којим путем да кренем према планини. Стигосмо до куће неког Милоја Ковачевића. Ту нас ухвати ноћ...

- Спасавај ме како знаш! - рекох Милоју. - Ја сам Ленка, Цвијова сестра. Бежим од Шваба. Ено их доле, још харају по селу. Морам хитно да нађем брата. Али, како да га тражим по мрклој ноћи. Ко зна на кога могу да набасам. Прими нас на конак...

Милоје нас прими, али му не би право. Мене, изгледа, није познавао, а бојао се потере.

Ока нисам склопила. Размишљала сам: шта ја ћу радим, куда сам се запутила, шта ћу ако окупација потраје. Повратка ми више нема, кући не смем, а у њој остаде само отац, стар и болестан. Ко ће њега да гледа, ко да га опере, скува ручак? Одагнам некако те мисли, па ме спопадну друге. Могу и да се предам Швабама, да скончам живот, да ме осрамоте као толике друге и обесе у Ужицу. Да подигну вешала и кажу: „Дођи, народе, да видиш Ленку Пјевић. Она се дрзнула да откаже послушност моћној аустроугарској царевинн. Она - шака јада! И не само што је отказала послушност, већ хоће да се бори, да носи пушку, бомбе, да убија наше војнике..." Онда се тргнем и кажем гласно Илији: „Е баш то хоћу, пушку хоћу, да браним село и нејаке! Запамтиће ме Шваба!" А Илија заспао. И да ме је чуо, ништа не би разумео. Било му је само дванаест година. Никад није мрднуо из села.

Ујутро рано кренусмо даље кроз планину. Веје мећава, не можеш ни да гледаш около. Пролазимо кроз Добро Поље. Почех да дозивам Цвија. Илија, нејак, промрзао, поче да плаче. Освртали смо се, застајали, али од Цвија ни трага ни гласа. После три сата хода стигосмо до врха. Станем поново да зовем Цвија. Чинило ми се да ћемо ноћ провести у овој пустињи, завејани снегом, промрзли и гладни...

Наједном искрсну наоружан човек, засут снегом. Претрнух од страха. Кад - Цвијо. Потрчах му у загрљај и заплаках.

- Знам све! -рече ми он. - Друкчије, изгледа, не може. То ти је судбина. Уместо да гајиш своју децу, живећеш у планини, по пећинама, без сна и хране. Али, не мари. Бићеш са мном. Неће ни Швабе дуго. Доћи ће и њима црни петак...

Одатле кренусмо даље према колиби браће Вићентија и Радоја Царевића. Цвијо их замоли да Илију и мене приме на конак. Брат рече да ће доћи ујутро, па се изгуби у шуми...

Не знам где је Цвијо био те ноћи и зашто није остао с нама. Видела сам да није сам. Мало подаље од њега било је још неколико људи. Њих ћу убрзо упознати, друговати с њима, делити хлеб и со, радост и бригу. Сви су они побегли од швапског зулума. Одбили су да дају жито и стоку, па су им претили хапшењем. Други су једноставно хтели да се боре против окупатора. Чули да постоји мала дружина на Тари; да пресреће и напада Швабе и - дошли. Надали су се скором повратку српске војске. Желели су да допринесу ослобођењу земље...

Сутрадан рано дође Цвијо и рече Илији да одмах крене кући. Дечак се успротиви.

- Молим те, Цвијо, да останем. Бићу ти од користи. Обавештаваћу те где су Швабе. Носићу муницију. Радићу све што хоћеш...

И Илија заплака.

Ове речи и сузе гануше Цвија, па очински рече:

- Добар си ти дечко, Илија. И храбар. Али, ово јо рат. Окупатор је свуда. Биће сигурно и тешких борби. Ко зна шта нас чека. Зато, иди својој мајци. Њој си најпотребнији. Ако Шваба сазна да си био с нама, ти признај. Кажи слободно где си нас видео. Боље него да те туку. Кад дођем у село, потражићу те...

После ових речи Илија се поздрави и оде.

- А ти - обрати ми се брат - остани овде још дан - два. Наћи ћу можда боље склониште. Помажи нешто овим укућанима.

У тој колиби сам се окрепила. Страх је почео да ме напушта. Али следеће вечери, таман смо бпли легли, трже нас лавеж паса. Скочисмо. Као да сам предосећала: Швабе! Упадоше у колибу и почеше да нас туку. Радоја, мене, Вићентија и Анђу. Спомињу моје име. Истераше нас напоље, на мраз. Бију корбачем, кундацима. А ми готово голи, у кошуљама.

- Говори где је Ленка! - окоми се један на мене. - Говори! Била је овде, обавештени смо...

- Не знам, кажем, ни ко је Ленка. Никад нисам чула за њу. Ово је поштена кућа. Мирна чељад...

Не верују. Туку нас и даље. Гледам молећиво укућане и трпим ударце. Само да ме не одају. Да не кажу: станите, не туците нас, ево Ленке, пред нама је! А можда не би ни поверовали, ко зна како су ме замишљали. Можда - наоружану до зуба...

И данас, после толико година, са захвалношћу се сећам те породице. Претукли су све укућане, али узалуд - нису ме одали. Усред тог мучења одјекнуше пуцњи. Швабе се згледаше и заборавише нас. Искористих прилику и шмугнух иза колибе. Кроз снег. Рекох својим добрим домаћинима да крену за мном. Ваљда ће нас Цвијо спасти...

Освртала сам се, али за мном нико није ишао. Најзад стигох на један пропланак. Иза дебелих стабала угледала сам неколико људи. Ту је и Цвијо. Испричах шта се догодило. Неколицина људи спусти се до колибе где сам коначила. Убрзо се вратише и рекоше да су Аустријанци побегли. Донели полупечену овцу са ражња коју су Швабе спремале.

Ту сам схватила да је мој брат Цвијо као неки харамбаша. Сви су слушали његову заповест. Ваљда зато што је имао ратничко искуство. Чинило ми се да га ови људи, од којих сам само неке познавала, воле и поштују. Први пут сам се осећала сигурно.

После неког времена Цвијо нареди покрет према месту званом Вис на самом врху Таре. Наједном фијукнуше меци и забише се у стабла. Наши потражише заклон и отворише ватру. Настаде борба.

Цвијо ми тутну у руке пушку и викну:

- Гађај! Пази да не промашиш, сваки метак нам је драгоцен!

Први пут у животу држала сам пушку. Нисам имала времена да размишљам. Повукох ороз и испалих први метак. Насумце. До мене, уз дебело стабло, стоји Јаков Ваљаревић. Онај младић, који је са Цвијом дочекао кмета и Швабе пред Биоском. Гледам како он набија метке и гађа. Угледах како се Шваба пребацује иза дрвећа. Све у скоковима, погнуте главе. Држим то место на нишану. Мислим, ако се још једном подигне опалићу. И стварно, не прође ни неколико секунди, угледах главу и повукох обарач... Истовремено одјекну пуцањ и чу се јаук... Испалих још три метка. Онај Шваба се више не диже и не јаукну...

Борба се тек распламсавала. Цвијови људи су ћутали. Нико ништа није говорио. Само су нишанили и обарали Швабе. Крај мене изненада експлодира бомба. Поткреса гране стабла иза кога сам чучала, откиде комаде дрвета и изрова земљу...

Ни то ме није уплашило. Наједном ми је све било обично. Као да сам свикла на бојеве. Пажњу ми привуче Шваба који се као и онај малопре пребацивао према нашем положају. Нећеш, мислим, далеко. Можда си ме ти ударио корбачем и кундаком, можда си ти мучио оне Царевиће... Можда си ми оца тукао, кућу спалио, мене у шуму отерао...

Осећам како ми крв навире, како ме мржња обузима и ја бих сада, овог раног јутра, кад сам се нашла на мегдану, да - убијам... Опет се појави она швапска глава са телећаком на леђима и опет јаук и стропоштавање у снег... Није ми тада падало па памет да су то млади људи, да су пошли у рат туђом вољом, да, можда, никоме ништа нису нажао учинили, али опет – окупатор је то...

До мене добауља Цвијо, ништа ми не говори, само ме гледа. Ваљда је хтео да се увери да сам жива и да сам научила да гађам пушком. И ја ћутим, не казујем му да сам већ смакла двојицу. Мислим - боље је да се не хвалим. Можда је и видео. А зашто, опет, да му не кажем. Нека зна какву сестру има и како нисам узалуд трошила му ницију. Не казах ништа, јер оно што се тог тренутка догодило пресече ми мисао...

Јаков Ваљаревић поче да дозива у помоћ. Пуцњава још траје и ја опрезно погледах према његоном заклону. Несрећни младић се превијао од болова. Отпузила сам до њега. Видим, у крви је... Рањен у плећку. Кад ме угледа, ућута и више не јаукну. Ваљда га је срамота. Меци почеше да звижде и око мене. Незгодно неко место.

Погледом тражим Цвија. Не знам шта да учиним. Ако покушам да Јакова изнесем, бојим се убиће и њега и мене... Швабе само чекају да се неко помоли низа дрвета. Угледах Цвија како чучи иза једног стабла. И он је мене видео. Наједном се диже, баци бомбу и мени руком даде знак да легнем... Одјекну страшна експлозија, па се све утиша. Швабе су се повукле.

То је био њихов први пораз у сусрету с нашом дружином.

Сви се окупише око несрећног Јакова. Нађосмо неке крпе и зависмо му рану. Само је он био рањен, сви други читави. Пет мртвих Шваба. Колико рањених - нико не зна, ако их је било, однели су их у Ужице. Цвијо рече да покупимо њихово оружје па да се повучемо према врху Таре. Треба наћи добро склониште и избећи потерама... Осим тога, снег је, није погодно за кретање и борбу. Треба чекати пролеће, да шума олиста...

Од неких сељана сазнадосмо да су Швабе ухватиле оне људе код којих сам била и везане их одвели у Ужице. Моји добротвори су, значи, на муци. Вићентије и Радоје Царевић су у затвору. Тамо ће их најпре мучити, тражиће да кажу куда се крећемо, па ће их потом, као и толике друге, обесити. Себе сам сматрала кривцем за њихову несрећу. Мучила су ме свакојака питања. Ако сам већ хтела да се борим, зашто нисам отишла са војском, као Милунка Савић, чију сам слику гледала у новинама... Кад већ нисам на фронту, ево прилике и овде. И овде се бори, гине, рањава. Ратно је доба. Истина, нисмо као права војска, али зна се ред. Свако има своје задужење.

Иако сам војник, с пушком, дужна сам да овим људима, ако је затишје, оперем кошуље. То сам и радила. Наложимо ватру, угрејемо воду, па оперем кошуље свима. Једном смо тако остали без рубља,јер су Швабе припуцале баш кад сам прострла да се суши...

Мени више није било повратка у село. Осуђена сам на неизвестан, тежак задатак. Цвијо ми је рекао да стално вежбам руковање пушком. Те како се пушка држи, те како се прислања уз раме, нишани, повлачи обарач, репетира. Затим, како се прелази с положаја на положај, како се бира заклон, баца бомба, све оно што мора да зна сваки војник. Нисам се бунила. Напротив. Муниције је било доста, а мете су ми биле - борови. Била сам толико увежбала око да сам могла да се кладим да ћу погодити мету. И, заиста, они који нису веровали, плаћали су опкладу. Научила сам како се баца бомба, мада ме је, признајем, у почетку било страх. Плашила сам се да не избројим погрешно, да ми експлодира у руци...

Цвијо је био веома задовољан:

- Ти, бре, сејо, као да си рођена за војника. Сада сам сигуран да ћеш моћи да ме осветиш ако меШнабс убију. И скупље ћеш да продаш своју главу.

Недељу дана касније имали смо још једну борбу са Швабама. Мало је требало да нас похватају живе. И то би нам се сигурно десило да није било неког Радоја... Тог јутра до земуница у којима смо боравили дотрча Радоје. Тако га је, у ствари, ословио један из дружине кад га је угледао. Ја га нисам познавала.

- Бежите куд знате! Швабе су кренуле у овом правцу! - рече Радоје. - Трчао сам преким путем, кроз шуму и снег да вас обавестим...

То рече и изгуби се иза дрвећа. Онај наш из дружине приђе Цвију, шапну му нешто, на шта се онај подиже и заповеди:

- К'оружју! Швабе су нам за петама! Изаћимо у колону по један, опрезно. Морамо овом стазом према Калуђерским барама. Другог пута нема...

Само што смо изашли, Шваба осу паљбу. Ми узвратисмо. Има нас десет. Толико и пушака, доста бомби и муниције. Снег дубок. Али Шваби је теже, није навикао на овакве невоље. Поред тога, на туђој је земљи, боји се, мисли да га иза сваког грма чека наш човек...

Цвијо је поред мене. Преносим шапатом његову заповест: да се више не гађа, да се чекају групе па да онда на његов знак - бацимо по бомбу. Ово је изгледа, мало охрабрило Швабе... Можда су помислили да су нас уплашили или да нас је толико мало да не смемо више ни да се огласимо.

И заиста, не прође ни неколико минута, појавише се две групе од по четири-пет војника. Пребацивали су се у краткпм скоковима. За то време, њихови су осули јаку ватру. Иза ових група, које су се брзо пребацивале појавио се мањи стрељачки строј. Ишли су све слободније, охрабрени муком с наше стране. Јадна ли вам мајка, мислим се. Не знате шта вас чека. Ту ће вам, у овој планини, на овом снегу, бити крај...

Тако ја размишљам кад угледах дигнуту Цвијову руку. То је знак. Треба, по договору, лагано избројати до пет и - бацити бомбу. Тако је и било. Мајко моја, учини ми се да се цепа планина. Све се претвори у јаук, у дим. Искомадана стабла су се стропоштавала на мртве и рањене Швабе. Латисмо се пушака. Онај стрељачки строј, преостали део, окрену леђа и даде се у бекство... Цвијо посла двојицу да покупе пушке и муницију. Део тог оружја оставили смо у земуници и добро га сакрили. Чували смо га за оне који су долазили. Јер, како је наш отпор растао, тако се и дружина увећавала. Већ на пролеће 1917. године било нас је тридесетак...

Сви смо били весели што смо тако разбили Швабе. Само је Цвијо био нешто забринут. Одмах после те битке рече:

- Нама, као што видите, Шваба не може ништа, али може нејаком народу... Чуо сам да су позатварали многе сељаке, сумњичећи их да нам дају коначиште и храну... Кажу да је ужички затвор пун људи из крајева куда смо пролазили. Мислим да би било добро да се мало смиримо. Да начинимо земунице и да се притајимо до пролећа. А тада ће ваљда стићи и наши са солунског фронта.

И остали су тако размишљали. Сви смо били спремни да се мало притајимо, сачекамо да прође зима, заварамо Швабу како би оставио сељаке на миру, а на пролеће опет ударимо свом снагом.

Што се мене тиче, ја сам се већ навикла на овај живот. Била сам, као и остали, стално на опрезу. Сељаци су нас помагали, гледајући у нама своје једине заштитнике, али и опасност да им натоваримо на врат Швабе, жељне освете. Многи од ових честитих људи давали су нам храну, нешто одеће, обуће, обавештавали су нас о кретању непријатеља, слали поруке...

Иза Доброг поља, на пропланцима, начинили смо шест земуница. Све близу, али одвојене једна од друге. Дању смо чували стражу. Неки су одређивани да набављају храну. А храна: кромпир, пасуљ, лук, сир, брашно... Ја сам у земуници пекла хлеб у црепуљи. Кромпира је било доста. Месо смо ретко јели. Најчешће смо били гладни. Али, нико се због тога није жалио. Рат је, окупација, сељаци су намучени и опљачкани. Ни они немају шта да једу...

Све до средине фебруара 1917. године мало ко је знао за нас. Цвијо није могао да се смири. Као да је био на ватри. Пекло га је, можда и осећање кривице због недужних сељака који су главом платили наше одметништво... Поред тога, мислио је - каква смо ми војска која се скрива по земуницама, док Шваба хара по селима, убија и пљачка...

О оцу Јеврему ни гласа. Првих неколико недеља, док сам била у близини села, знала сам да је жив, да су га Швабе тукле и да су опљачкале готово све, а после, када сам била дубоко у Тари, нисам ништа чула. Већ је било прошло пет месеци од како сам се одметнула од куће, како сам наоружана. О браћи која су била с војском на фронту, такође ништа нисам знала. Неки из села су се јавили својима, моји нису. Никакви гласови о њима нису стизали. Надала сам се да су живи...

Једног јутра, сећам се, снег је био велики, месец фебруар, Цвијо рано изиђе из земунице. Рече да ће се вратити најдаље за три сата. Нама рече да будемо на опрезу, да не излазимо без нарочите потребе.

Нико не зна где је Цвијо тог дана ишао. После три сата вратио се смркнут, невољан.

- И ми смо неки војници! - рече љутито. - Ко бајаги некакве комите! Лежимо овде, у земуницама, а Швабе у селу отимају жито, пљачкају сиротињу. Спремајте се! Чистите оружје! Чим снег престане да пада, изаћи ћемо из ових јазбина у народ. Да га бранимо од Шваба. Нама је место на фронту, у рату, а не у земуницама и поред ватре...

И нама је било тешко. Осећали смо неку кривицу. Збиља, имали смо доста муниције и оружја, а лешкарили смо по земуницама. Нисмо били ни лоше одевени, не лошије од наших јатака који су нам давали храну и обавештавали о кретању Шваба и другим новостима. Носили смо сукнена одела и опанке. Хранили смо се углавном бареним кромпиром.

Цвију је, чинило ми се, било најтеже. Тешко му је падало ово скривање по земуницама. Дању је ћутао, увече би проговорио коју реч. Излазио је готово сваког дана. Састајао се са јатацима. Ми нисмо знали ко су ти људи с којима је сарађивао. Цвијо их је држао у тајности. Желео је да их поштеди у случају да неко од нас падне Швабама у руке. Били смо обавештени о свему што се дешавало по селима, у Бајиној Башти и Ужицу. Цвијо се о свему распитивао. Тражио је од наших јатака да сазнају ко се све јавио од војника са Солунског фронта. Молио је да му та писма донесу, јер се надао да ће одгонетнути оно што у њима није јавно речено - има ли наде скором повратку.

Провели смо још неколико дана у земуницама. Снег је престао да пада. Било је и сунца. Излазили смо из земуница, излажући се благим сунчевим зрацима. Били смо бледи, испијени влагом. Осећао се дах пролећа. А ми смо то чекали. Да шума олиста, да озелени, па да се тако чешће виђамо са Швабама. Живот је хтео да на ове сусрете не чекамо дуго.

Једног поподнева врати се Цвијо са уобичајеног извиђања. Био је нешто веселији него иначе. Осмехивао се. Чим смо га таквог видели, знали смо да ћемо се ускоро, можда још исте вечери, гледати преко нишана са Швабама. И, стварно, тако је било. Јатаци су га обавестили да су окупатори реквирирали десетине оваца и коња и да се налазе на Калуђерским барама.

Цвијо као да је такву поруку једва чекао. Једним звиждуком сакупи дружину и рече:

- Спремајте се! Још ноћас напашћемо Швабе. Повратићемо све што су од сељака отели!

Дружина се томе обрадова. Јаков Ваљаревић, младић из Биоске, коме рана беше зарасла, срећан. Једва је чекао да кренемо у борбу. Приђе му, пружи руку и рече:

- То је права реч и прави тренутак. Шума је замукла као да нема живих... Већ дуго не опалисмо ни метак. Досадио ми овакав живот. Кад могу наши војници да се боре на Солунском фронту, можемо и ми...

Већ после петнаестак минута били смо спремни. Земунице смо, за сваки случај, затворили. Искуство нам је налагало да за собом не остављамо никакав траг.

Ишли смо у колони по један. Нисмо разговарали. Били смо опрезни. Дуго смо пешачили. Негде пред поноћ били смо на Калуђерским барама. Кад смо се приближили швапском биваку, Цвијо даде знак да станемо. Био је мркли мрак. Цвијо поша у страну калуђера Милекића и наредника Сумеуна Симеуновића и стаде се нешто сашаптавати с њима. Нама рече да станемо иза стабала, а они се запутише у мрак.

Мислим да смо стајали двадесетак минута, кад стиже Цвијо и даде знак да кренемо за њим. Њих тројица су у тишини уклонили швапске стражаре. Остале ћемо сада да ухватимо на спавању! Цвијо направи распоред тако да смо опколили зграду. Ја сам била на око 80 метара. Свуда около је била шума, само је зграда била на једној чистини. Калуђер је овај крај одлично познавао.

Чекали смо Цвијов знак за напад. Стајала сам иза бора кад изненада зачух разговор. Језик нисам могла да разумем. Било ми је јасно да нису наши. На пртини, десетак метара од мене, запрепашћена, угледах двојицу Шваба. Уто Цвијо даде знак за напад и пушке плануше... Сви кренуше према згради у којој су биле Швабе. За тренутак се збуних. Откуд баш сад наредба за напад. И откуда они да наиђу овуда? Времена за размишљање није било.

Истог тренутка искочих иза дрвета с упереном пушком и викнух:

- Стој! Руке увис!

Швабе дигоше руке. Клате се. Од страха или, можда, од ракије? Помислих да су ова двојица била у некој кући. Можда су пљачкали, силовали, тукли? Спопаде ме жеља да их одмах поубијам. Али, опет, некако ми није згодно: заробила сам их, они ћуте, не дају отпор и не би било поштено да их усмртим.

Тамо напред, пред кућом, грми. Пуцњава је трајала више од пола сата. Потом чујем Цвијо ме зове. Измакнем се два-три корака па кажем Швабама да пођу напред. Право пред Цвија и дружину. Сви се изненадише. Откуд сад ова двојица? Мислили су да су у току борбе искочили кроз прозор и да су налетели на мене... Ја им испричах да сам их заробила пре него што је почео напад. И они су били заробили неколицину. Сви везани.

Те вечери било је шест мртвих и девет заробљених. Неки су, ипак, успели да побегну. Видело се по оружју, у страху су га заборавили. Ту смо дочекали зору. У оној згради је било доста хране - меса, хлеба, дувана, ракије... Појели смо оно што је било за јело. Цвијо рече да ракију нико не дира. Мислио је да ћем<