Митрополит Иларион Алфејев Живот Будућега века по учењу Св. Исака Сиријског (1. део)

Ес­ха­то­ло­шка гле­ди­шта Пре­по­доб­ног Иса­ка Си­риј­ског пред­ста­вља­ју нео­ту­ђи­ви део ње­го­вог бо­го­слов­ског си­сте­ма. Она про­ис­ти­чу из ње­го­вог уче­ња о љу­ба­ви и за­сно­ва­на су на ње­го­вим соп­стве­ним ми­стич­ким про­зре­њи­ма, прем­да су пот­кре­пље­на ау­то­ри­те­том Ота­ца ко­ји су му прет­хо­ди­ли.

Раз­ми­шља­ње о Бу­ду­ћем ве­ку

Ис­точ­но­хри­шћан­ска тра­ди­ци­ја при­да­је ве­ли­ки зна­чај се­ћа­њу на смрт као јед­ном од глав­них аскет­ских де­ла­ња. „Се­ћај се увек ис­хо­да сво­га и не за­бо­ра­вљај на веч­ни суд“, го­во­ри Ева­гри­је. „Сва­ко­днев­но имај­те смрт пред очи­ма... При­пре­мај­те се за стра­шни дан од­го­во­ра на Су­ду Бо­жи­јем“ – по­на­вља за њим ава Иса­и­ја. У си­риј­ској тра­ди­ци­ји те­ма се­ћа­ња на смрт и на Стра­шни суд раз­ви­је­на је пре све­га код Је­фре­ма Си­риј­ског. Исак се ди­рект­но по­зи­ва на Је­фре­ма у сле­де­ћем тек­сту:

„Док смо у овом све­ту, Бог не ста­вља пе­чат ни на до­бро ни на ло­ше до са­мо­га смрт­но­га ча­са, ка­да се за­вр­ша­ва де­ла­ње у отаџ­би­ни на­шој и ми од­ла­зи­мо у стра­ну зе­мљу. Ка­ко је ре­као Све­ти Је­фрем: ‘Тре­ба да раз­ми­сли­мо да је ду­ша на­ша слич­на спрем­ној ла­ђи ко­ја не зна на ко­ју ће је стра­ну ве­тар оду­ва­ти или вој­сци ко­ја не зна ка­да ће до­би­ти знак за по­че­так бит­ке. И ако се, ве­ли, та­ко де­ша­ва са ма­лим до­би­ци­ма и у слу­ча­је­ви­ма ко­ји ће се мо­жда и по­но­ви­ти, ка­ко ли тек ва­ља да се при­пре­ми­мо и снаб­де­мо пред онај стра­шни дан, пред оним мо­стом, оном ка­пи­јом но­во­га ве­ка?’“

Исак Си­риј­ски сма­тра да ми­сао о бр­зој про­ла­зно­сти људ­ске при­ро­де мо­ра не­раз­двој­но пра­ти­ти чо­ве­ка. Сва­ки пут пред од­ла­зак на по­чи­нак тре­ба под­се­ти­ти се­бе на смрт, раз­ми­шља­ју­ћи о то­ме да пред­сто­је­ћа ноћ мо­же би­ти по­след­ња: „Ка­да се при­бли­жа­ваш по­сте­љи сво­јој, ре­ци јој: ове но­ћи мо­жда ћеш ми би­ти гроб, по­сте­љо, и не знам да ли ће ме то­ком ове но­ћи уме­сто при­вре­ме­ног сна по­се­ти­ти веч­ни бу­ду­ћи сан“... Нео­п­ход­но је увек се­ћа­ти се Стра­шно­га су­да, при­пре­ма­ју­ћи се за су­срет са Бо­гом:

„Ка­ко го­во­ри Ту­мач, онај је храм бла­го­да­ти ко­ји је са­ра­ство­рен са Бо­гом и увек је за­бри­нут по­ми­шљу на Суд Ње­гов. Шта зна­чи има­ти бри­гу о Су­ду Ње­го­вом ако не сваг­да тра­жи­ти Ње­го­во успо­ко­је­ње, не жа­ло­сти­ти се и не бри­ну­ти се не­пре­ста­но због то­га што не мо­же­мо до­сти­ћи са­вр­шен­ство услед не­мо­ћи при­ро­де на­ше? Има­ти не­пре­ста­ну жа­лост због то­га зна­чи не­пре­кид­но но­си­ти у ду­ши сво­јој се­ћа­ње на Бо­га, ка­ко је ка­зао бла­же­ни Ва­си­ли­је... Ево, упра­во то и је­сте бри­га и ср­це скру­ше­но – ра­ди уго­то­вље­ња по­ко­ја Ње­му.“

Се­ћа­ње на смрт и на Бу­ду­ћи век по­ма­же чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти:

„Док чо­век пре­би­ва у не­сти­ца­њу, не­пре­ста­но му до­ла­зи ми­сао на пре­се­ље­ње из жи­во­та, и он увек по­ста­вља раз­ми­шља­ње сво­је о жи­во­ту по­сле вас­кр­се­ња, у сва­ко вре­ме и на сва­ки на­чин се спре­ма она­мо... Не бо­ји се смр­ти за­то што сва­ко­га ча­са упра­вља по­глед на њу као на ону ко­ја се при­бли­жа­ва и иш­че­ку­је је.“

По­ма­жу­ћи чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти, раз­ми­шља­ње о смрт­ном ча­су и о Бу­ду­ћем ве­ку ра­ђа у ње­му на­ду на вас­кр­се­ње:

„И ве­ра ће га укре­пи­ти у на­ди, да би са ра­до­шћу под­но­сио све опа­сно­сти ко­је му се де­ша­ва­ју, ра­ди тих бо­жан­ских бла­га, да га чак ни смрт не би пла­ши­ла и да не би стра­дао као те­ле­сно би­ће, не­го се упо­до­бља­вао оно­ме ко рас­по­ла­же над­те­ле­сном на­дом, у ко­га је ср­це од­ва­жно и ко је си­гу­ран у Бо­га. Сва­ки дан он иш­че­ку­је ис­ход из те­ла и у ми­сли сво­јој у сва­ко до­ба у му­ка­ма ра­ђа ту бу­ду­ћу на­ду ра­ди ко­је стра­да сва­ки дан и ра­ди ко­је до­бро­вољ­но тр­пи све ове те­шко­ће ка­ко би без­бед­но до­сти­гао вас­кр­се­ње из мр­твих.“

Се­ћа­ње на Стра­шни суд, ко­је се у чо­ве­ку по­ја­вљу­је за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном оза­ре­њу, до­при­но­си ње­го­вом уз­ра­ста­њу у до­бру. Се­ћа­ју­ћи се по­след­њег ча­са, чо­век по­ста­је са­бра­ни­ји и па­жљи­ви­ји у од­но­су на сво­је по­ступ­ке:

„Ка­да она ра­зор­на си­ла ко­ја је у на­ма по­ста­је оза­ре­на, чо­век пот­пу­но пре­зи­ре страх од смр­ти и би­ва не­пре­ста­но на­дах­њи­ван на­дом на вас­кр­се­ње... У ње­му ја­ча ста­ра­ње за Суд Бо­жи­ји, и он от­по­чи­ње и да­њу и но­ћу да па­зи на по­на­ша­ње сво­је, на ре­чи сво­је и ми­сли сво­је. И ако у свем под­ви­жни­штву сво­ме он ула­же див­не и бла­го­че­сти­ве на­по­ре, то по­ми­шља­ње и то се­ћа­ње не од­ла­зе од ње­га.“

„Раз­ми­шља­ња о бу­ду­ћим до­бри­ма“ тре­ба да по­ста­ну јед­но од не­пре­ста­них за­ни­ма­ња хри­шћа­на. Исак на­во­ди као при­мер под­ви­жни­ка ко­ји у вре­ме мо­ли­тве раз­ми­шља на сле­де­ћи на­чин:

„Ка­ко је Бог при­вео из не­би­ћа у би­ће овај твар­ни свет? И ка­ко ће Отац ра­зо­ри­ти, ка­ко ће уни­шти­ти тај чу­де­сни по­ре­дак, ту ле­по­ту при­ро­де, тај ускла­ђе­ни ток ства­ри, ча­со­ва и вре­ме­на, до сје­ди­ња­ва­ња да­на и но­ћи и го­ди­шњих до­ба, те сва­ко­вр­сне из­дан­ке ко­ји кли­ја­ју из зе­мље, та пре­кра­сна зда­ња гра­до­ва и у њи­ма рас­ко­шне ода­је, то бр­зо кре­та­ње љу­ди, њи­хо­во по­сто­ја­ње обре­ме­ње­но на­по­ри­ма по­чев од ула­ска у свет па све до из­ла­ска из ње­га? И ка­ко из­не­на­да не­ста­је тај чу­де­сни по­ре­дак, на­сту­па дру­ги век, а се­ћа­ње на ту пр­ву тво­ре­ви­ну ви­ше ни­ко­ме не ле­жи на ср­цу, и би­ће дру­га­чи­је про­ме­не, дру­ге ми­сли, дру­га ста­ња! Људ­ска при­ро­да се уоп­ште ви­ше не­ће се­ћа­ти ово­га све­та и пр­вог на­чи­на сво­га жи­во­та, јер ће се људ­ски ум при­љу­би­ти за со­зер­ца­ва­ње оног ста­ња у ко­јем ви­ше не­ће би­ти до­ко­ли­це да би се ум вра­тио у бор­бу са те­лом и кр­вљу. Јер са ра­за­ра­њем ово­га ве­ка без окле­ва­ња ће от­по­че­ти бу­ду­ћи.“

Раз­ми­шља­ње о до­бри­ма Бу­ду­ћег ве­ка до­во­ди под­ви­жни­ка у ста­ње ис­ту­пље­ња пред ли­цем ве­ли­чан­ства Бо­жи­јег.

„Ка­да је чо­век у за­но­су и ум ње­гов је ис­пу­њен ве­ли­чан­ством Бо­жи­јем, ди­ве­ћи се све­му оно­ме што је Бог са­вр­шио, чо­век се из­у­мља­ва и би­ва ус­хи­ћен Ње­го­вим ми­ло­ср­ђем, ти­ме ка­ко је по­сле све­га то­га Он при­пре­мио дру­ги свет ко­ме не­ће би­ти кра­ја, чи­ја сла­ва чак ни ан­ђе­ли­ма ни­је от­кри­ве­на... и ти­ме ко­ли­ко је та сла­ва из­над све­га оста­лог, и ка­ко је уз­ви­шен на­чин по­сто­ја­ња у оно­ме ве­ку, и ка­ко је ни­шта­ван са­да­шњи жи­вот у по­ре­ђе­њу са оним што је тво­ре­ви­ни при­пре­мље­но у но­вом жи­во­ту.“

Ес­ха­то­ло­шка раз­ми­шља­ња о Бу­ду­ћем ве­ку по­ста­ју по­че­так ду­хов­ног пре­по­ро­да и об­но­вље­ња чо­ве­ко­вог. Она по­сте­пе­но га­се у ње­му те­ле­сне бри­ге, за­ме­њу­ју­ћи их по­ми­сли­ма ко­је при­па­да­ју Бу­ду­ћем ве­ку:

„По­че­так об­но­вље­ња уну­тар­њег чо­ве­ка, сход­но то­ме, са­сто­ји се у раз­ми­шља­њу и не­пре­ста­ном упра­вља­њу по­ми­сли на бу­ду­ћа до­бра. Кроз то се чо­век по­сте­пе­но чи­сти од обич­ног леб­де­ња по зе­маљ­ским ства­ри­ма. Он би­ва на­лик на зми­ју ко­ја од­ба­цу­је ста­ру ко­шу­љи­цу, об­на­вља се и под­мла­ђу­је. На сли­чан на­чин, ко­ли­ко се те­ле­сне по­ми­сли и ста­ра­ње за њих ума­њу­ју у ра­зу­му, то­ли­ко уз­ра­ста и ја­ча у ду­ши по­ми­сао на не­бе­ска до­бра и за­гле­да­ње у бу­ду­ћа. На­сла­да од слу­же­ња тим до­бри­ма пре­ва­зи­ла­зи на­сла­ђи­ва­ње те­ле­сним по­ми­сли­ма и над­ја­ча­ва га.“

– на­ста­ви­ће се –

Превод са руског: проф. др Ксенија Кончаревић

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 12–13.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите и оргиналну страницу из новина Православље

View attachment: Buduci Vek po Sv. Isaku I Pravoslavlje 1154, str. 12-13.pdf