За 20. век, дело св. Максима представљало је заиста једну нову стварност, те је због свог доприноса постао једна од најреспектабилнијих личности у историји Цркве. Мноштво сјајних студија о теологији св. Максима написано је у 20. веку и то интересовање православне теологије за дело овог светог Оца ни данас не престаје.
Један заиста занимљив и важан аспект теологије св. Максима је и учење о свету, његовом настанку, опстанку и циљу, или језиком теологије, православна космологија[1]. Допринос св. Максима овој проблематици огледа се у много праваца, бавићемо се само некима који могу бити обрађени обимом овог рада.
Главна инспирација читаве Максимове теологије било је пре свега Свето Писмо. Из Светог Писма он црпи читаву своју теолошку и философску мисао, од њега почиње и њему се враћа у свим својим делима. Сигурно је да св. Максим предаје велики значај читавом Светом Предању, али је за њега ,,Писмо апсолутно примарно“[2]. Врло је важно данас нагласити и то да св. Максим није игнорисао друга знања и световно образовање што му је било од велике користи при формулисању православног учења, што се може видети и из његовог живота али и из самих дела[3]. Синтеза библијске космологије и научног образовања родила је код св. Максима једну целовиту и свестрану хришћанску космологију која ће заправо бити сумирање учења претходних Отаца у смислу коришћења ранијих космолошких достигнућа и коначне формулације православне космологије.
Занимљив је аспект Максимове космологије који нас доводи у дијалог и са савременом науком (особито физиком и екологијом), што ми због ограничености обима овог рада нисмо у могућности да обрадимо. Свети Максим је дао одговоре не само свом времену већ и свим хришћанима који ће живети после њега јер његова космологија је у самој својој сржи пре свега литургијска, а самим тим и од егзистенцијалне важности за све хришћане. Зато није случајно да савремена теологија често има претензију да говори о Максимовој космологији као космичкој Литургији, где се сва твар сједињује у Христу.
Сматрамо да је важно да нагласимо да нагласимо и чињеницу да је Исток светог Максима углавном тумачио у библијским оквирима и у односу на свете Оце као што су св. Атанасије Велики, Кападокијци и Дионисије Ареопагит, док је на Западу преовладало једно потпуно другачије сагладавање Максимове теологије. Западни теолози су се углавном бавили питањем односа Максима и Платона као основног чиниоца Максимове теологије, што се увек своди на питање да ли је св. Максим био платониста или не, превиђајући тако много озбиљније аспекте Максимове теологије и тумачећи Максимову космологију увек оригенистичким духом а не есхатолошки, што ће у западној космологији створити проблем мистичне логократије[4]. Још једна озбиљна препрека за озбиљније бављење Максимовом теологијом на Западу је и предрасуда о теологији св. Григорија Паламе, јер је тада јако тешко протумачити Максимову космологију која је заједно са читавом теологијом IV и VI Васељенског сабора представљала један од најбитнијих чинилаца Паламиног богословља кроз које можемо најпотпуниије протумачити космолошка достигнућа св. Максима Исповедника.
У том смислу, овај рад неће представљати неко систематско излагање космологије светог Максима јер такви радови већ постоје, већ ће имати за циљ да се изнова концизно и сажето обраде теме које аутор сматра посебно важним у савременој теологији. Ни обрада тих тема неће представљати некакав нови допринос аутора већ ће имати један анамнетички карактер са одређеним личним примедбама аутора. Сходно томе, прво поглавље овог рада посвећено је обнављању градивау циљу потпунијег разумевања осталих поглавља.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.