Владимир Марјановић: Идеја o хришћанској политици

Пра­во­слав­но хри­шћан­ство је ве­ко­ви­ма би­ло по­ве­за­но са мо­нар­хиј­ским др­жав­ним уре­ђе­њем. Од­но­си др­жа­ве и Цр­кве уре­ђи­ва­ни су на прин­ци­пу са­гла­сја тј. сим­фо­ни­је ду­хов­не вла­сти све­ште­ни­ка и све­тов­не вла­сти ца­ра. Са сло­мом Ви­зан­ти­је (1453) та иде­ја је пре­не­та на цар­ску Ру­си­ју, а са ње­ном про­па­шћу (1917) не­ста­ла је по­след­ња пра­во­слав­на мо­нар­хи­ја. Пра­во­слав­ни су, као и ри­мо­ка­то­ли­ци и про­те­стан­ти, би­ли су­о­че­ни са истим дру­штве­ним про­бле­мом, по­тре­бом за про­на­ла­же­њем аде­кват­ног од­но­са из­ме­ђу ве­ре и по­ли­ти­ке.

Кра­јем XIX и по­чет­ком ХХ ве­ка у пра­во­слав­ном све­ту (пре све­га у Ру­си­ји) ја­вља­ју се но­ве хри­шћан­ско-по­ли­тич­ке кон­цеп­ци­је. Оне се у мно­гим сег­мен­ти­ма раз­ли­ку­ју од до­ми­нант­не иде­о­ло­ги­је из­ра­же­не у кри­ла­ти­ци „пра­во­сла­вље – са­мо­др­жа­вље – на­род­ност“. По­је­ди­ни ру­ски ре­ли­гиј­ски фи­ло­со­фи, по­пут Вла­ди­ми­ра Со­ло­вјо­ва и Сер­ге­ја Бул­га­ко­ва, кри­тич­ки пре­и­спи­ту­ју исто­риј­ска хри­шћан­ска др­жав­на уре­ђе­ња, за­ла­жу се за основ­не људ­ске и гра­ђан­ске сло­бо­де, со­ци­јал­ну прав­ду, уни­вер­за­ли­зам и кон­цепт хри­шћан­ске по­ли­ти­ке.

Иде­ја хри­шћан­ске по­ли­ти­ке код Вла­ди­ми­ра Со­ло­вјо­ва

Ру­ски фи­ло­соф Вла­ди­мир Со­ло­вјов из­ра­жа­ва став да про­паст сред­њо­ве­ков­ног схва­та­ња све­та за хри­шћан­ство ни­је стра­шна, јер је реч о ком­про­ми­су из­ме­ђу хри­шћан­ства и па­ган­ства, ко­ји се нај­ви­ше ре­флек­то­вао на дру­штве­ну и по­ли­тич­ку сфе­ру. По­сле Ми­лан­ског едик­та, ве­ли­ки број љу­ди у Рим­ском цар­ству је при­сту­пао Цр­кви са­мо фор­мал­но. Они су при­зна­ли по­бе­ду хри­шћан­ства у спо­ља­шњем ви­ду, али су же­ле­ли да це­ло­ку­пан јав­ни жи­вот (др­жа­ва, власт, за­ко­ни) и да­ље оста­не па­ган­ски без истин­ског пре­о­бра­жа­ја.

Са дру­ге стра­не, Со­ло­вјов за­сту­па те­зу да су у исто­ри­ји но­ми­нал­ни не­хри­шћа­ни, на­ро­чи­то се­ку­лар­ни ху­ма­ни­сти че­сто спро­во­ди­ли хри­шћан­ске про­ме­не у дру­штве­ној, по­ли­тич­кој, еко­ном­ској и сва­кој дру­гој сфе­ри. Про­грес учи­њен на том по­љу има ху­ма­ни, а са­мим тим и хри­шћан­ски ка­рак­тер, иа­ко га ни­су оства­ри­ли хри­шћа­ни.

Пре­ма Со­ло­вјо­ву, хри­шћан­ска по­ли­ти­ка озна­ча­ва спе­ци­фич­но стре­мље­ње ка истин­ском оства­ре­њу хри­шћан­ских иде­а­ла у це­ло­куп­ном дру­штве­ном жи­во­ту. Он за­го­ва­ра иде­ју да хри­шћа­ни има­ју ду­жност да већ ов­де на зе­мљи до­при­не­су по­бе­ди над злом и у сва­ко­днев­ни јав­ни жи­вот уне­су хри­шћан­ска на­че­ла. Со­ци­јал­ни иде­ал хри­шћан­ске по­ли­ти­ке је сло­бод­на те­о­кра­ти­ја, а ње­ном ства­ра­њу тре­ба да прет­хо­ди ује­ди­ње­ње Ри­мо­ка­то­лич­ке и Пра­во­слав­не Цр­кве. Иа­ко је кри­ти­ко­вао дру­штво ко­је је се­бе но­ми­нал­но пред­ста­вља­ло хри­шћан­ским, Со­ло­вјов је сма­трао да бу­ду­ће дру­штво тре­ба да бу­де истин­ски про­же­то вред­но­сти­ма хри­шћан­ства. У сло­бод­ној те­о­кра­ти­ји, ко­ја не би на­ста­ла на­сил­ним ме­то­да­ма, по­сто­ја­ла би све­тов­на власт ца­ра (тач­ни­је ру­ског ца­ра) и ду­хов­на власт рим­ског па­пе. Сло­бод­на те­о­кра­ти­ја би има­ла уни­вер­зал­ни ка­рак­тер, укљу­чи­ва­ла би по­ли­тич­ке сло­бо­де и со­ци­јал­ну прав­ду. Др­жа­ва за Со­ло­вјо­ва мо­же има­ти по­зи­тив­ну уло­гу са­мо уко­ли­ко се по­ви­ну­је уз­ви­ше­ним хри­шћан­ским на­че­ли­ма.

Овај ру­ски фи­ло­соф и књи­жев­ник био је ве­ли­ки про­тив­ник смрт­не ка­зне, су­ро­вог ка­жња­ва­ња пре­ступ­ни­ка и роп­ства. Осим то­га, оштро се су­прот­ста­вљао на­ци­о­на­ли­зму као и ан­ти­се­ми­ти­зму. И по­ред опре­де­ље­ња за иде­ју хри­шћан­ског цар­ства и при­вр­же­но­сти те­о­кра­ти­ји у ње­го­вој по­ли­тич­кој фи­ло­со­фи­ји, мо­же се при­ме­ти­ти ин­си­сти­ра­ње на по­ли­тич­кој сло­бо­ди, ху­ма­но­сти, уни­вер­за­ли­зму и со­ци­јал­ној прав­ди.

Пред крај жи­во­та Со­ло­вјов се од­ре­као те­о­крат­ских со­ци­јал­них уто­пи­ја. Ипак, ње­го­ва ми­сао је оста­ви­ла ве­о­ма ве­ли­ког тра­га у ства­ра­лач­ком ра­ду Сер­ге­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, бра­ће Тру­бец­кој и мно­гих дру­гих.

Хри­шћан­ска по­ли­тич­ка ми­сао Сер­ге­ја Бул­га­ко­ва

Иде­ју хри­шћан­ске по­ли­ти­ке за­сту­пао је и Сер­геј Бул­га­ков. У свом ин­те­лек­ту­ал­ном и ду­хов­но са­зре­ва­њу, овај ру­ски еко­но­ми­ста, фи­ло­соф, те­о­лог и пра­во­слав­ни све­ште­ник про­шао је пут од марк­си­зма, пре­ко иде­а­ли­зма до пра­во­сла­вља. По­чет­ком XX ве­ка фор­ми­рао је гру­пу под на­зи­вом „Са­вез хри­шћан­ске по­ли­ти­ке“ као осно­ву за ства­ра­ње хри­шћан­ски ин­спи­ри­са­не по­ли­тич­ке пар­ти­је. Бул­га­ков је био ак­ти­ван као де­кла­ри­са­ни хри­шћан­ски со­ци­ја­ли­ста и де­пу­тат Дру­ге др­жав­не ду­ме.

Сво­је со­ци­јал­но-по­ли­тич­ке иде­је из­ло­жио је у мно­го­број­ним члан­ци­ма и књи­га­ма, али је спис Хри­шћан­ски со­ци­ја­ли­зам, по­себ­но чла­нак „Нео­д­ло­жни за­да­так (О са­ве­зу хри­шћан­ске по­ли­ти­ке)“ нај­зна­чај­ни­ји.

Бул­га­ков ука­зу­је на ста­ње у ко­ме су хри­шћа­ни или рав­но­ду­шни пре­ма по­ли­ти­ци или „цр­но­сто­ти­на­шки“ (тј. екс­трем­но де­сни­чар­ски) опре­де­ље­ни. Рав­но­ду­шност пре­ма по­ли­ти­ци је про­тив­на хри­шћан­ству, јер је пре­ма Бул­га­ко­ву исто­ри­ја бо­го­чо­ве­чан­ски про­цес. Ако се од­ба­ци по­ли­ти­ка, он­да се од­ба­цу­је и исто­ри­ја, а са­мим тим се од­ба­цу­је и чо­ве­чан­ство. По­ли­ти­ка за Бул­га­ко­ва има услов­ни зна­чај али је и као та­ква, ва­жна и нео­п­ход­на јер пред­ста­вља ор­га­ни­зо­ва­но до­бро­чин­ство. Под кон­цеп­том хри­шћан­ске по­ли­ти­ке Бул­га­ков под­ра­зу­ме­ва за­шти­ту основ­них људ­ских, гра­ђан­ских, по­ли­тич­ких и со­ци­јал­но-еко­ном­ских пра­ва.

Он кри­ти­ку­је си­стем др­жав­не при­ну­де сма­тра­ју­ћи га ту­ђим хри­шћан­ском иде­а­лу сло­бод­ног са­ве­за љу­ди (и иде­а­лу без­вла­шћа). Ипак, хри­шћа­ни мо­ра­ју на­пра­ви­ти сво­је­вр­стан ком­про­мис са др­жа­вом да би је пот­чи­ни­ли хри­шћан­ским иде­а­ли­ма сло­бо­де и љу­ба­ви. Др­жа­ву је, да­кле, нео­п­ход­но хри­сти­ја­ни­за­ци­јом ху­ма­ни­зо­ва­ти. За раз­ли­ку од Со­ло­вјо­ва, Бул­га­ков се опре­де­љу­је за фе­де­рал­ну ре­пу­бли­ку уме­сто мо­нар­хи­је.

За­ла­га­ње за хри­шћан­ску по­ли­ти­ку Бул­га­ко­ва ни­је до­ве­ло до кле­ри­ка­ли­зма. Тач­ни­је, из­ме­ђу кон­цеп­та хри­шћан­ске по­ли­ти­ке и кле­ри­ка­ли­зма по­сто­ји ве­ли­ка раз­ли­ка. Док кле­ри­ка­ли­зам ин­си­сти­ра на пар­ци­јал­ним ин­те­ре­си­ма од­ре­ђе­не кон­фе­си­је или пак ин­те­ре­си­ма све­штен­ства, у кон­цепт хри­шћан­ске по­ли­ти­ке мо­гу би­ти укљу­че­ни хри­шћа­ни свих кон­фе­си­ја, па чак и они ко­ји ни­су вер­ни­ци. Не тре­ба из­гу­би­ти из ви­да да су тзв. хри­шћан­ске пар­ти­је на за­па­ду Евро­пе у по­чет­ку углав­ном би­ле кле­ри­кал­но-кон­фе­си­о­нал­ног ка­рак­те­ра и за­сту­па­ле или ри­мо­ка­то­лич­ке или про­те­стант­ске ин­те­ре­се. На­ро­чи­ту па­жњу за­слу­жу­је Бул­га­ко­вље­во за­го­ва­ра­ње хри­шћан­ског со­ци­ја­ли­зма, кон­цеп­та ко­ме ће би­ти ве­ран све до сво­је смр­ти.

„Са­вез хри­шћан­ске по­ли­ти­ке“ ни­је пре­ра­стао у ма­сов­ну ор­га­ни­за­ци­ју ни­ти је до­шло до ре­а­ли­за­ци­је та­ча­ка ко­је је Бул­га­ков пред­ла­гао. То је био по­ку­шај да се на нов на­чин и у дру­га­чи­јим окол­но­сти­ма хри­шћа­ни со­ци­јал­но и по­ли­тич­ки ан­га­жу­ју.

Дру­штве­ни зна­чај

Због те­о­риј­ске и прак­тич­не не­раз­ра­ђе­но­сти, не­си­сте­ма­тич­но­сти и уто­пи­зма, кон­цепт хри­шћан­ске по­ли­ти­ке ни­је до­био ши­ру по­др­шку. Ипак, со­ци­јал­не иде­је по­је­ди­них пред­став­ни­ка ру­ске ре­ли­гиј­ске фи­ло­со­фи­је мо­гу има­ти ве­ли­ки по­ли­тич­ки и дру­штве­ни зна­чај јер пред­ста­вља­ју ва­жну те­о­риј­ску и иде­о­ло­шку осно­ву за са­вре­ме­ни раз­вој пра­во­слав­не вер­зи­је хри­шћан­ско-де­мо­крат­ске по­ли­ти­ке. Та­ква по­ли­ти­ка мо­же да на спе­ци­фи­чан на­чин до­при­не­се раз­во­ју плу­ра­ли­зма, по­ли­тич­ких сло­бо­да, со­ци­јал­не прав­де, де­мо­кра­ти­је и људ­ских пра­ва у пра­во­слав­ним зе­мља­ма и спре­чи ја­ча­ње екс­тре­ми­зма, др­жав­ног ап­со­лу­ти­зма и слич­них ау­то­ри­тар­них и ан­ти­де­мо­крат­ских тен­ден­ци­ја.

Извор: Православље, бр. 1160 (15. јул 2015. године)

Online извор: Поуке.орг

преузмите оргиналну страницу View attachment: V. Marjanovic, Pravoslavlje 1160.pdf