Проф.др Љубивоје Стојановић: Подмећу да је Црква терет

Ових дана, тако нешто приметно је међу нама у вези са свештенослужитељима Српске православне цркве. Ословљавање "попови" постало је опште име уз које иду најпогрднији називи и наслови. Ствара се слика о тој црквеној служби као друштвеном терету и људима које треба прогонити без размишљања.

Скоро сваки дан неки свештенослужитељ на улицама и другим јавним местима земље Србије доживљава неку непријатност. Појединци иду и даље од вербалних прогона конкретизујући своје претње недоличним радњама. Ових дана је један угледни прота у близини Славије доживео претње од стране групе младића који су му говорили: "Све вас треба затворити у цркву и побити!" Кад је наишла једна благочестива хришћанка и пришла свештенику главоприклоно тражећи благослов Божији од њега, они су одустали.

На питање да ли га је ово уплашило, прота је одговорио да га све ово што се догађа веома жалости. Нема времена да осуђује неупућене и недобронамерне појединце. Каже да га је поступак побожне жене уверио да у овом народу има још вере код оних који стварно верују. Они који су само навијачи, пасивна публика која се само диви или разочарава, представљају велики изазов и захтевају више пажње.

Искрени верници нису црквена публика која се брзо одушевљава, а још брже саблажњава дангубећи у превеликим очекивањима од других и пребрзим осуђивањима других под теретом лакомислених и непроверених оптужби. Добро је што се од свештенослужитеља очекује највише, али никако није умесно изговарати се било чијим поступцима не знајући да је свако осуђивање такође грех. Све док од других очекује максимум, а не даје ништа од себе човек је искључен из животног стваралаштва. Не ствара већ дангуби критикујући поступке других. Појединци све то сматрају својим правом и обавезом не знајући да на такав начин истовремено одустају од животног оптимизма и од стваралачке одговорности. Све у себи и око себе своде само на захтеве према другима и очекивања од других, у свему виде само своја права док другима ништа не дају за право.

Радост вере свако треба у себи да промишља јер само тако може да је дели са другима, то треба свако у себи да покреће нико не може никога у томе да спречава или подстиче. Свако мора лично да се усавршава као слободна и одговорна личност. То је могуће само онда кад себи постављамо тешке задатке и тражимо исправна решења заједно са другима. Све док гледамо шта је најгоре, а не најбоље, код других ризикујемо да изгубимо одговорни оптимизам и предамо се пасивизму који нас доводи до песимизма и нихилизма. То даље иде у анархизам по систему "сви су лоши", што илуструје наведени пример са београдског асфалта који није само претња "поповима" него је слика трагизма уопштавања. Сигурно је да је и она побожна жена чула и прочитала оно што су чули и прочитали младићи који су насрнули на свештеника. Неко ће рећи да је она "назадна" а они "напредни", али да ли је баш све тако? Сигурно се у вези са овим неће сви сложити али различитост става не треба доживљавати као разлог за непријатељство.

Уважени прота који је због своје вере тамновао више година у време комунизма одавно је опростио онима који су га утамничили у намери да га одврате од вере. Неки међу њима постали су искрени верници суочивши се са његовом одлучном вером. За њега је наведени савремени догађај још један мали камичак у мозаику његове вере, тако да нема у њему нимало зловоље према њима. Само је потребно да сви који сматрају да су "напредни" поступак побожне жене разумеју као акт њене вере којим је она превазишла све непроверене гласине којима се сви свештенослужитељи ословљавају најсрамнијим именима. Њена вера је изнад људских грехова, зна она - као и сви остварени верници, да су свештеници само људи који се боре са собом. Она је одржала јавни час живе вере која остаје јака у свим ситуацијама, јача је од свих људских недела и сукоба. Није слепа него је свевидећа као што је хришћанска љубав свевидећа. Њене асоцијације при сусрету са сваким човеком су позитивне и креативне, за разлику од оних младића са којима се случајно срела, чије асоцијације су негативне. Због тога при сусрету са свештеником она у први план ставља благослов Божији, за разлику од оних који у први план стављају лоше вести које су чули и прихватили без проверавања. Размислимо заједно ко је од њих стварно напредан, ко иде напред не губећи наду, а ко се саплиће о друге тражећи само разлог више да буде несретан и насилан.

Све је, ипак, у нама и од нас зависи како ћемо и колико ћемо се отворити једни за друге. Свако може, ако хоће, да буде оптимиста, само је потребно да једни у другима видимо оно најбоље, а свако у себи оно најгоре. Тада ћемо уместо осуђивања других исправљати себе, нећемо дангубити изговарајући се поступцима других трошећи се у злопамћењу и злурадости.

Извор:Вечерње Новости