Арктик постаје све зеленији, а то није добра вест

Сателитски снимци већ деценијама показују необичан тренд: све веће површине арктичке тундре постају зеленије. Иза ове промене, међутим, не стоји само више биљака, већ читав низ промена које захватају пермафрост, животињски свет и угљеник заробљен у смрзнутом тлу.

Арктик, који се обично замишља као свет снега и леда без предела са вегетацијом, последњих деценија добија све више зелених површина. На први поглед, више биљака може да делује као позитивна последица топлије климе. Међутим, научници упозоравају да „озелењавање Арктика“ представља много дубљу промену екосистема.

Велика анализа објављена у часопису Frontiers in Environmental Science показује да је дугорочно повећање „зеленила“ арктичке тундре забележено на великим површинама и у различитим сателитским скуповима података. Аутори, предвођени Џералдом Фростом, анализирали су четири деценије сателитских посматрања, климатске податке, теренска истраживања и сазнања становника Арктика. Научници су посебно пратили такозвани NDVI, индекс који се користи за процену „зеленила“ вегетације на основу сателитских снимака.

Сателити прате арктичку вегетацију још од 1982. године, што истраживачима омогућава да упореде данашње стање са оним од пре неколико деценија. Резултат је јасан: Арктик се у целини озелењује.

Међутим, то не значи да је цела тундра постала бујна и зелена. Промене се разликују од места до места. Негде биљке расту брже и гушће, док се на другим подручјима бележи супротан процес тамњења вегетације, који може да буде последица пожара, суше, екстремних временских услова или других поремећаја.

Једна од најважнијих промена коју су научници уочили јесте ширење жбунасте вегетације.

Како температуре расту, нарочито током лета, више биљке које су некада биле ограничене на јужније области шире се ка северу. Ниски арктички предели тако постепено добијају карактеристике које су некада биле типичније за бореалне екосистеме, огромне четинарске шуме на северу, које се пружају испод арктичке тундре.
Високи листопадни жбунови шире се на местима где су маховине и лишајеви раније имали већу улогу. Овај процес се назива и „бореализација Арктика”.
То мења изглед пејзажа, али и читаву структуру екосистема.

Дугорочна посматрања показују да се са ширењем жбуња смањује распрострањеност и разноврсност маховина и лишајева, док се повећава удео васкуларних биљака, посебно жбуња и трава. Аутори рада упозоравају да такве промене могу да доведу до смањења биљне разноврсности у појединим деловима тундре. 

Шта се дешава испод зелене површине?

Још важнија промена дешава се испод биљака. Арктичко тло садржи огромне количине органског угљеника који је хиљадама година био заробљен у пермафросту - трајно смрзнутом тлу. Када се земљиште загрева и пермафрост почиње да се отапа, микроорганизми добијају приступ органском материјалу који је до тада био заробљен у леду.

Његовим разлагањем ослобађају се угљен-диоксид и метан, гасови који додатно утичу на загревање атмосфере.

На тај начин долази до повратне спреге: загревање доводи до отапања пермафроста, а ослобађање гасова са ефектом стаклене баште може да допринесе даљем загревању.

Истовремено, више биљне масе значи и веће везивање угљеника путем фотосинтезе.

Због тога однос између „озелењавања“ и климатских промена није једноставан.
Вегетација може делимично да ублажи неке последице загревања, али може да произведе и супротне ефекте. На пример, виши жбунови задржавају више снега током зиме. Тај снег делује као изолациони слој, па тло испод њега остаје топлије него на отвореним, снегом мање покривеним површинама. Истраживања показују да управо такве везе између вегетације, снега и тла утичу на стање пермафроста.

Ни животиње нису поштеђене

Промена биљног света неизбежно утиче и на животиње које од њега зависе.

Када се структура тундре мења, мењају се услови за различите врсте у стаништима и доступна храна. Аутори анализе указују да ширење жбуња и постепена бореализација појединих делова Арктика фаворизују животињске врсте које су типичније за северне шумске екосистеме, док су врсте прилагођене традиционалној тундри изложене новим условима.

Зато „зеленији Арктик“треба посматрати као промену читавог екосистема.

Научници наглашавају и да се промене не одвијају истом брзином свуда. На њих утичу температура, количина влаге, тип земљишта, дебљина и стање пермафроста, снежни покривач, пожари, биљоједи и екстремни временски догађаји.

Најзеленије године

Посебно је значајно што су рекордно високе вредности арктичког „зеленила“ забележене после 2020. године.

Аутори рада објављеног у научном часопису истичу да низ рекордно високих вредности циркумполарног NDVI од 2020. пружа снажне доказе да су екосистеми арктичке тундре ушли у стање које нема преседан у новијој историји.
Према њиховој анализи, количина живе надземне биомасе у многим деловима Арктика би могла да буде већа него у било ком периоду од почетка сателитског праћења, а вероватно и знатно дуже.
Новији извештај NOAA за 2025. годину, такође, показује да је просечна максимална „зелена“ вредност арктичке тундре те године била трећа највиша у 26-годишњем MODIS сателитском запису, настављајући низ рекордних вредности забележених од 2020. године.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579920/nauka/arctic-tundra