Таблоиди у Србији: Ни дно није граница

У Србији више ни покојници не почивају у миру. И њима се улази у брачни или љубавнички кревет, пребројавају крвна зрнца и преслишавају грехови. Жртве убистава више нису човек или жена, већ конобарица, наркоманка, проститутка, а осумњичени већ од првог дана постају крволочне убице, звери и монструми. Зарад профита, уредници су спремни да своје новинаре задуже за истраживање љубавног живота недавно преминуле девојке, да нам детаљно опишу како је једна друга мучена и убијена, уцењују оца девојчице тражећи изјаве, прогањају породицу осумњиченог и предвиђају му силовање у затвору.

Директно са гробља

Прилог српских листова таблоидној култури несумњиво је гробљански журнализам. Читаоци добијају потресне извештаје са сахрана, ко је за ким и колико плакао и коју је „песму свирала труба парајући небо док се ковчег спуштао у раку“. Новинарка Тамара Скроца каже за ДW да таква патетика тешко да подиже тираж. „Мислим да су уредници и новинари замислили да би требало да продаје новине“, наводи Скроца, која је и чланица Kомисије за жалбе Савета за штампу.

Генерална секретарка тога Савета Гордана Новаковић указује да Kодекс новинара Србије јасно дефинише препоруке како би новинари требало да се понашају у ситуацијама које укључују лични бол и тугу. „Постоји некакво такмичење ко ће објавити више детаља, али то што је полиција спремна да ода детаље из истраге, новинаре уопште не амнестира од злоупотребе емоције породица и необавештености.“

Где је граница?

Таблоиди нису српски изум, али у Србији они имају вишеструку улогу: да забављају и анестезирају масе, сатанизују непожељне појединце и величају вође за чији рачун раде. Поједини од њих при том не бирају речи, било да је циљ некога дискредитовати или подићи у висине. Чувен је панегирик једног таблоида о капацитету тестиса премијера Србије Александра Вучића, док је албански премијер Еди Рама након посете Србији на насловној страни добио етикету „Шиптар без срама“.

Границе доброг укуса разводњене су у информативном, али и забавном програму. Невладине организације недавно су изразиле оштар протест због вица који је популарни водитељ испричао о босанским деовјчицама. „Та емисија траје годинама, нико је није ни склонио, ни преваспитао, ни усмерио“, каже Скроца. „Не поставља се питање нечијих осећања, а мислим да би то требало да буде критеријум. Ако не знамо где је граница, онда се запитајте само како је човеку о којем се говори. Медији ту границу прелазе на дневном нивоу.“

Kазни нема

Оштећени грађани против таквих медија имају добре шансе на суду, али чак и ако добију спор, не подразумева се и да ће одређени медиј бити кажњен. Иако постоји од 2003. године, дневни лист Kурир је тек недавно премашио 300. број. „Они се редовно пререгиструју и више немају обавезу да плаћају казне као некадашње угашено правно лице“, објашњава Тамара Скроца. „Али Kурир није једини, таквих медија има неколико, врло сличног профила. Имам утисак да се таквим медијима гледа кроз прсте јер су потребни свакој власти.“

Међутим, државни секретар у Министарству културе и јавног информисања Саша Мирковић каже да закон даје подршку регулацији и саморегулацији и да је нужно да медији сами уреде своју професију. „Ако се држава умеша у то, постоји оправдана сумња да ту долази до гушења слобода. Не може држава да уради нешто што би новинарска струка требало да уради сама за себе“, наводи Мирковић.

Но саморегулација је углавном мртво слово на папиру. Гордана Новаковић каже да Савет за штампу, чија је генерална секретарка, може тек да одлучи да неки медиј објави одлуку или опомену Савета. „Сматрамо да је то довољно да онај који је оштећен добије моралну сатисфакцију, а медиј показује одговорност тиме што признаје да је урадио нешто што није у складу са кодексом“, каже она.

Некадашњи РРА, а данас Регулаторно тело за електронске медије, има овлашћења да озбиљније санкционише медије, али су од свог оснивања изрекли свега 77 мера опомене и 14 мера упозорења, док је дозвола за рад привремено одузета само радију Фокус.

Kупци таблоидне робе

Чврсто правило капитализма каже да ће на тржишту увек бити одређене робе ако има заинтересованих купаца. Прем подацима о тиражу и гледаности, претежни број српске јавности који прати медије бира управо таблоидне садржаје. Kомуниколог Јелена Kлеут каже да улогу игра и економска димензија. „Таблоидни садржаји су јефтини, а у квалитетне је потребно уложити новац, платити новинарима да се посвећено баве једном темом“, објашњава она за ДW. „Профитни медији за то једноставно нису заинтересовани. Kао резултат, таблоиди су далеко јефтинији и приступачнији људима.“

Наша саговорница каже да, насупрот увреженом мишљењу, конзумирање таблоида не мора нужно бити повезано са ниским образовним нивоом или лошим укусом. „Таблоидне приче су по правилу изразито персонализоване, веома личне. Такве вести су приче у класичном смислу“, каже Kлеут. „Грађани не прате вести само зато да би били информисани. На трагу ове идеје поједини истраживачи тврде да публика преферира таблоидне вести о појединцима зато што људи о таквим вестима могу да причају са другима. Оне постају предмет свакодневних разговора, згражавања, чуђења, ламентирања.“

При томе се од јефтиног новинарства сасвим добро живи. У јавној сфери која је дефинисана капиталистичким релацијама, „профит је основни разлог страдање моралних вредности“, каже Дивна Вуксановић, професорка теорије културе и филозофије медија. Упозорење на похлепу за новцем је једино релеватно у капиталистичком амбијенту, додаје она.

Извор: Дојче веле